Скоро да нема Србина који се не увриједи када му неко каже да је Република Српска „геноцидна творевина“. То дефинитивно јесте увреда, али је и много више од тога.

Свједоци смо да у комшилуку, али и свијету, многи политичари и политичке организације, НВО активисти, разни „борци за људска права“, „интелектуалци“, јавне личности, па све до обичних људи на друштвеним мрежама, Републику Српску сматрају „геноцидном творевином“. Уз то додају да је као наводно такву, треба укинути. Жеља за укидањем Републике Српске у себи крије намјеру за укидањем српске националне свијесту западно од ријеке Дрине, а у крајњем исходу и за физичко уништење или протјеривањем Срба.

Ову чињеницу је кристално јасно дефинисао Бранко Ћопић, кроз књижевни лик Стојана Кекића. Након што је побјегао са усташког губилишта и дошао у родно селу, Кекић размишља о ономе што му се догодило и долази до закључка: „Кад држава пропадне, Србин страда.“ Да је Ћопић апсолутно био у праву, видимо на примјерима из Хрватске, Федерације БиХ, Црне Горе, Косова и Метохије и сјеверне Албаније. Гдје год нема српске државе, Србин бива нападан, тучен, омаловажаван, уцјењен, невино оптужен, асимилован итд. А како би Србима било у унитарној БиХ, показују нам српска села по Федерацији која још немају спроведену електро и водоводну мрежу. Рјечито нам говоре и сви они коментари који нас пријетећи упозоравају „коме се не свиђа БиХ, пут под ноге“, али да из БиХ можемо понијети само блато на ђоновима ципела.

Један од задњих примјера замишљеног суживота на овим просторима, јесте истицање ратне заставе тзв. Републике БиХ, на јарбол изнад  стратишта Гаравице код Бихаћа уочи Илиндана када је обиљежено страдање Срба на том стратишту 1941. године. Ликвидацију Срба тада су вршили многи муслимани из Бихаћа и околине. Замислите да изнад неког стратишта гдје су убијани муслимани (данашњи Бошњаци) буде постављена српска тробојка. То би такође била провокација, али тако нешто не пада на памет ни највећим српским „шовинистима“, а камо ли некој локалној самоуправи.

Када вам кажу да је Република Српска „геноцидна творевина“, знајте да имате посла са усташом и нема потребе да даље расправљате. Јер, таквима смета било која територија на којој Срби врше било какву власт, па макар она била и партизанска из Другог свјетског рата. Усташка пропаганда је такве територије сматрала одметничким и злочиначким, иако су Срби након што су претрпили страшне злочине од својих комшија, пружали руку помирења и звали у заједничку борбу. Зато, не можемо се бољем надати ни од данашње антисрпске пропаганде, која српско „НИКАД ВИШЕ“ омеђено границама Републике Српске, види као посљедњу брану свога плана за уништење Срба између Уне и Дрине.

Хрватски информативни центар (ХИЦ) прикупио је у периоду од краја 1992. до 1994. године, 149 изјава муслиманских и хрватских избјеглица из Приједора и мањег броја избјеглица из других градова у БиХ. У преко 130 свједочења која се односе на Приједор, само се у четири спомињу бијеле траке око руке за муслиманско и хрватско становништво.[1] То само по себи говори да бијеле траке, ако су негдје и ношене, нису биле масовног карактера и нису биле маркер раздвајања између српског и несрпског становништва Приједора. Сва четири свједочења се односе на ужу градску зону која је била обухваћена борбама, непосредно након одбијеног напада муслиманско-хрватских снага на Приједор када је требало заштитити цивиле. Да је међу цивилима било и припадника муслиманскохрватских војних формација који су наводно морали ставити траку када су ишли на саслушање у СУП (Секретаријат унутрашњих послова тј. станица полиције), говори нам и један свједок који каже да је био припадник неоусташке формација Хрватске обрамбене снаге (ХОС).[2] Међутим, већина свједока из уже градске зоне не спомиње бијеле траке, а говоре о истим догађајима, тако да остаје питање да ли је ико носио бијеле траке.[3]  Такође, постоје свједоци који наводе да су српски војници били обиљежени и бијелим тракама око руке.[4] Оно што се још да примјетити јесте, да су сва четири свједочења у којима се спомињу „бијеле траке“ узета 1994. године, када се већ знало за подигнуту оптужбу против Душка Тадића, а у том поступку хашки трибунал је усвојио „судску чињеницу“ о бијелим тракама за несрбе у Приједору и та „чињеница“ је постала дијелом и неколико других оптужби пред хашким трибуналом.[5] Имајући у виду да је тужилац против Тадића извео лажног свједока, Србина Драгана Опачића чије је лажно свједочење откривено током суђења, постоји оправдана сумња да су и ова свједочења о „бијелим тракама“ такође дио монтираних поступака.[6]

Свједочења о „бијелим тракама“ пред хашким трибуналом и судом БиХ често нису оспоравана од стране адвоката одбране јер нико од оптужених није конкретно оптужен да је одговоран за наводно обиљежавање несрба бијелим тракама. У складу са ограниченим средствима и временом за одбрану, али и у складу са великим обимом оптужница и процеса, адвокати одбране се онда нису тиме конкретно ни бавили. У складу са наведеним, одбрана је готово била принуђена да посматра чињенице везане искључиво за њеног клијента, а такав рад подразумијевао је недостатак свијести о историјским посљедицама појединих разматрања. Тако су „бијеле траке“, постале општи дио пресуда без критичког преиспитивања.

Ослањајући се на хашке пресуде и непровјерене изјаве свједока, организатори тзв. „Дана бијелих трака“ кренули су и са оптужбама српских институција и Срба у Приједору за фашизам, нацизам, геноцидност итд.[7] У својим јавним иступима често су контрадикторни. Тако са једне стране тврде да су сви несрби морали носити „бијеле траке“ чак и дјеца, да би се тако разликовали од Срба.[8] Са друге стране, један од свједока догађаја у Приједору 1992. године и садашњи заговорник наратива о „бијелим тракама“ Един Рамулић, каже да несрби који су становали у селима нису знали за „бијеле траке“ јер су се само могли „кретати унутар села, нисмо могли излазити, долазити у град, самим тим није нам нико ни јавио да ми морамо носити траке, јер нисмо се мијешали са српским становништвом“, али су зато и куће на селима „биле обиљежене, а наредбе од Кризног штаба грађани су добивали путем радија или путем комбија који је пролазио кроз насеља и на разглас их саопћавао.“[9] Поставља се логично питање, како нису чули за „бијеле траке“, а јесу за бијеле заставе? Многи наводни свједоци тврде да је наредба за „бијеле траке“ саопштена путем радија, као и обавјештење о бијелим заставама након напада на Приједор. Чак се у многим медијима цитира наводна наредба о бијелим тракама, која је наводно саопштавана преко Радио Приједора, а о којој до данас немамо ни трага ни гласа.[10] Али ни ту није крај. Неки од заступника бијелих трака, који су такође почетком сукоба живјели ван градске средине, тврде да су знали за „бијеле траке“ и да су ношене у ужој градској зони. Упитани за доказе о наводној наредби одговарају да их немају, али „наћићемо“, „ископаћемо је негдје“.[11]

Сеад Јакуповић један од данашњих политичких представника муслиманског становништва са подручја Приједора, изјавиће 2018. године да је читао да су наводно бијеле  траке ношене, али да није актер тих догађаја.[12] Након ове изјаве на Јакуповића је вршен притисак да поднесе оставку на мјесто предсједника Скупштине града Приједора, јер није реаговао на начин који би бранио теорију о бијелим тракама.[13] Каква се реакција очекује од муслиманских политичара по питању „бијелих трака“ и ратних догађаја у Приједору, демонстрира Мирсад Дуратовић који се не обазире на чињеницу да ни један суд није пресудио геноцид у Приједору: „О геноциду у Приједору ћемо говорити без обзира на пресуду.“[14]

Све горе наведено опомиње да се питању ратних догађаја у Приједору 1992. године, мора прићи обазриво и стручно. Необорива чињеница да су у Приједору почињени злочини над муслиманским и хрватским становништвом од стране припадник српске војске и полиције и паравојних формација. Ипак, ништа не указује да су српске цивилне и војне власти планирале истребљење муслиманског и хрватског становништва. У Приједору се десило исто што и широм БиХ, свака страна „чистила“ је своју територију од оних других, па су муслимани и Хрвати напуштали Приједор, а Срби нпр. Мостар гдје су такође српске куће обиљежаване бијелим заставама.[15] Током тих „чишћења“ било је и злочина, али су ти злочини спровођени на све три зараћене стране. Све то не даје право муслиманској страни да промовише теорију како су сви страдали муслимани током рата у Приједору били цивили, када се међу страдалима наводе и имена нападача на Приједор као што је један од вођа тог напада Славко Ећимовић. Иначе, муслимански и неколицина хрватских нападача на Приједор 30. маја 1992. године, пуцала је на између осталог на два санитетска возила видно обиљежених црвеним крстом. Дакле, нема недужних у овој причи, али мора бити отвореног дијалога поткрепљеног необоривим чињеницама.

Напомена: Насловна фотографија настала у Сабирном центру Трнопоље, 5. августа 1992. године. Фотографисао Ранко Ћуковић. Истог дана је настала и фотографија која је обишла свијет наводног логора са бодљикавом жицом.

[1] M. Begić, Genocid u Prijedoru – Svjedočenja, (Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata; Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 2015), 403, 425, 587, 701.

[2] Исто, 425.

[3] Исто, 293-299, 430-433, 725.

[4] Исто, 643.

[5] “Они [несрби у општини Приједор] који су остали [изван логора] морали су носити бијеле траке на рукавима како би се могли разликовати и стално су били изложени малтретирању, премлаћивању и још горим поступцима, а тактика застрашивања била је уобичајена.“ Претресно вијеће II у предмету против Миће Станишића, предмет бр. IT-04-79-PT. Доступно на: https://www.icty.org/x/cases/stanisic_mico/tdec/bcs/071214.pdf приступљено 20. 12. 2022.

[6] Д. Тадић, Дневник првог хашког заточеника – Случај Тадић-бр.ИТ-94-1-Т, (Београд: Хришћанска мисао, Хиландарски фонд; Фоча: Универзитетски образовани православно богослови; Ваљево: Здужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2010), 146-150.

[7] 6„Бијеле траке су један од симбола фашизма деведесетих прошлог вијека у Приједору. Окупационе власти у Приједору су толико тога копирале из нацистичке Њемачке да је сличност неупитна.” – Intervju “Edina Ramulić – potparol Udruženja Prijedorčanki ‘IZVOR’: Genocid se desio u Prijedoru”, BEDRUDINGUSIC, razgovor vodio Bedrudin Gušić 9. 6. 2012. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://bedrudingusic.wordpress.com/2012/06/09/edin-ramulic-portparol-udruzenja-prijedorcanki-izvor-genocidse-desio-u-prijedoru/

„Након 1939. године и нацистичког прогласа по којем су пољски Јевреји морали носити бијеле траке са плавом Давидовом звијездом око рукава, како би на тај начин били обиљежени за истребљење, поново је у једном дијелу Европе, на крају XX стољећа, примијењена нацистичка пракса дехуманизације једне националне и вјерске групације; приједорски Бошњаци, попут пољских Јевреја током Другог свјетског рата, стављени су у другачију категорију људских бића. Уствари, био је то почетак спровођења јавне кампање етничког чишћења и истребљења несрпског становништва у оквиру чега су извршене масовне егзекуције, силовања, отварани концентрациони логори и чињени други злочини. Наредба о обиљежавању бошњачких кућа и стављању бијелих трака на руке те формирање концентрационих логора за Бошњаке било је суштинско оживљавање фашистичке праксе из ИИ свјетског рата, иако је Европа казала ‘никад више’ концентрационим логорима смрти, геноциду и холокаусту.“ – E. Tucaković, „Smije li se zaboraviti 31. maj 1992. u Prijedoru?”, 27. мaj 2013, Islamska zajednica u Bosni I Hercegovini. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://www.islamskazajednica.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=16698:smije-li-se-zaboraviti31-maj-1992-u-prijedoru .

„Још једном је побиједио фашизам, на мјесту највећег концентрационог логора у Европи након Другог свјетског рата, иако се та Европа заклињала да се то више никада не смије поновити“. – Изјава Едина Рамулића за сајт Anadolu Agency 9. 5. 2012. Доступно на: https://www.aa.com.tr/ba/politika/logora%C5%A1ima-iz-omarske-zabranjeno-da-posjete-mjestostradanja/369230 . Приступљено 21. 12. 2022.

„Поручујем комшијама Србима да се ограде од нацистичке  политике политике деведесетих и прихвате све што се десило, тако да наставимо гдје смо стали 1992., истина без хиљада наших суграђана, дивних и поштених људи.”– Интервју Сатка Мујагића за BH Magazin. Разговор водила Тања Зубчевић-Алечковић, 30. 5. 2012. Доступно на: https://pescanik.net/intervju-satko-mujagic/. Приступљено 21. 12. 2022.

[8] S. S. Kadirić, „Bijele trake su nosili svi i djeca i odrasli!“, Avangarda. ba. Објављено 7. 6. 2018. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://avangarda.ba/post/type-1/559/Bijele_trake_su_nosili_svi_i_djeca_i_odrasli!

[9] Изјава Едина Рамулића: „Dan bijelih traka: roditelji žele spomenik stradaloj djeci Prijedora ‘dok su još živi’“, 31. 5. 2021. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://detektor.ba/2021/05/31/dan-bijelih-traka-roditelji-zele-spomenik-stradaloj-djeci-prijedora-dok-su-jos-zivi/

[10] Та наводна наредба је гласила: „Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносит ће тешке посљедице“.– Интервју Мирсада Дуратовића, „Izbrisane generacije porodica najveći su dokaz genocida u Prijedoru“, Klix. ba. Разговор водио Џ. Л. 31. 5. 2019. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/mirsad-duratovic-izbrisane-generacije-porodica-najveci-su-dokaz-genocida-uprijedoru/190531042

[11] Изјава Судбина Мусића у емисији „Апостроф“ АТВ Бања Лука, 3. 6. 2016. Дио снимка емисије доступан на: https://www.youtube.com/watch?v=TPChz9flz3c , објављено 1. 6. 2017. Приступљено 21. 12. 2022.

[12] S. Jakupović, „Osuđujem Kabićev govor, čitao sam da su Bošnjaci nosili bijele trake u Prijedoru“, Klix. ba, 14. 6. 2018. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/jakupovic-osudjujem-kabicev-govor-citao-sam-da-su-bosnjacinosili-bijele-trake-u-prijedoru/180614024 Приступљено 24. 12, 2022.

[13] „SDP traži neopozivu ostavku Seada Jakupovića zbog izostanka reakcije u Prijeodru“, Klix. ba, 14. 6. 2018. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/sdp-trazi-neopozivu-ostavku-seada-jakupovica-zbog-izostankareakcije-u-prijedoru/180614075 Приступљено 24. 12. 2022.

[14] „Duratović: O genocidu u Prijedoru ćemo govoriti bez obzira na presudu“, Federalna. ba, 7. 6. 2021. Доступно на: https://federalna.ba/plenum-duratovic-rwd32 Приступљено 24. 12. 2022.

[15] https://srbiubih.com/hbnggvfrrde/

У августу 1992. године, након што је група британских новинара обишла Сабирни центар Трнопоље, свијет је обишла фотографија веће групе муслиманских избјеглица иза бодљикаве жице. Западни медији су на сва звона разгласили да се у Европи догађа нови холокауст. Овог пута муслимани су нови „Јевреји“, а Срби су нови „нацисти“. Истина, британски новинари који су разговарали са муслиманским избјеглицама и направили прилог, нису тада тврдили да је Трнопоље „логор смрти“ или „концетрациони логор“. Чак су критиковали друге који су њихове слике и извјештаје користили као доказ новог холокауста, ипак нико од њих током рата у БиХ није испричао пуну причу о Трнопољу и бодљикавој жици коју су снимили, а која није била дио наводног логора.^[1]

Снимак мршавог и болесног Фикрета Алића, којег су они снимили кроз бодљикаву жицу, обишао је насловне стране свјетских новина и поткријепила причу о наводном холокаусту. Сви су прећутали да је бодљикава жица ограђивала простор поред сабирног центра у Трнопољу и у тај простор ушли су британски новинари и одатле снимали и разговарали са муслиманским цивилима у сабирном центру.^[2] У тој екипи гдје су били британских новинари налазио се и фотограф Ранко Ћуковић, али за разлику од њих, он је ушао у сабирни центар Трнопоље и фотографисао затечено стање. Фотографије које је тад направио бацају потпуно другачије свијетло од фотографија британске екипе која је ушла у ограђен простор и снимала из њега. На његовим фотографијама виде се људи који спремају ручак, сједе испод шатора, а неки од њих се и осмјехују.

На фотографији коју доносимо у наставку чланка, виде се људи који се слободно крећи и унутар и изван Сабирног центра и кувају ручак:

Фото: Ранко Ћуковић

Нећемо тврдити да је овим људима било лако у Сабирном центру Трнопоље и да су имали све што им је било неопходно за нормалан живот, али свакако да ова фотографија баца потпуно другачије свијетло на причу о „злим Србима“.

Тадашњи заговорник војне акције против Срба и лидер британске партије Либералних демократа Педи Ешдаун (Paddy Ashdown), посјетио је Трнопоље неколико дана након поменуте групе британских новинара. У британским Независним новинама (The Independent) од 13. августа објављени су његови утисци о ономе што је видио у Трнопољу и између осталог је забиљежено да муслимански цивили долазе у Трнопоље да се склоне од муслиманских екстремиста који их тјерају у рат, али и да су српски екстремисти знали упасти у сабирни центар и злостављати затечене муслимане. Ипак, закључио је, да је сада стање боље.^[3]

Постоје и муслимански извори на основу којих видимо да су у Трнопоље муслимански цивили добровољно одлазили из непосредних ратних зона како би тамо нашли уточиште: „Неко је пронио информацију како је у Трнопољу све слободно, како народ мирно живи у својим кућама, па се, ето, може ићи доље. Ту ми одрасли рекосмо да жене и дјеца, и старије особе, крену назад, у Козарац, па ће некако до Трнопоља, и они тако урадише… Била је недјеља, 31. мај 1992. године. Били смо узнемирени. Шта да радимо? Већ смо се договорили да идемо у Трнопоље.“^[4]

Ипак, након што је у свијет отишла непотпуна прича о Трнопољу, антисрпска пропаганда поприма масовне размјере линчовања читавог једног народа. Владе западних земаља одлучиле су се више укључити у грађански рат у БиХ, а западни новинари су се утркивали који ће у својим текстoвима боље дочарати наводни нови холокауст.^[5] Чак су и неке свјетске хуманитарне организације узеле учешће у доказивању новог холокауста, са главним ослонцем на извјештаје са подручја Приједора. Хуманитарна организација „Љекари свијета“, искористила је фотографију из Трнопоља на којој се у крупном плану види мршави Фикрет Алић кроз бољикаву жицу ограђеног простора у којем су се налазили британски новинари. Ради јачег утиска додали су и стражарску кулу каква је коришћена за осигурање логора у Другом свјетском рату и у својој кампањи „Стоп етничком чишћењу у бившој Југославији“, током 1993. израдила неколико стотина хиљада постера уз коментар „Логор за пречишћавање етничких група, је л’ вас то подсјећа на нешто?“ Ти постери пољепљени су по зидовима већих градова у Француској.^[6] Индикативно је, да је оснивач и предсједник поменуте организације био Бернар Кушнер, француски доктор и политичар јеврејског поријекла ненаклоњен српском народу. Сумњичи се, да је током његовог вођства цивилне мисије Уједињених нација на Косову и Метохији (1999 – 2001), знао и толерисао албанске злочине над српским становништвом.^[7]

[1]“A year after the ITN pictures were first broadcast, Penny Marshall reacted to the suggestion that her report might have been sensationalist: ‘I bent over backwards, I showed guards – Bosnian Serb guards – feeding the prisoners. I showed a small Muslim child who had come of his own volition. I didn’t call them death camps. I was incredibly careful, but again and again we see that image being used.’ (Independent, 5 August 1993) Despite her plea of objectivity, however, she did not explain how ‘that image’ of Fikret Alic behind barbed wire had been produced by her team.” – T. Deichmann,  “The picture that fooled the world“, Living Marxizm, februar 1997. Доступно на: http://web.archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html.  Приступљено 9. 12. 2022.

[2] Исто.

[3] „Yet his impressions of Trnopolje, described in the Independent on 13 August 1992, struck a more sober note at a time of widespread hysteria about the camp: ‘They have gathered here because they have to go somewhere. Their houses have been burnt and their lives threatened. Muslim extremists pressurise the men to join up with the guerrillas, so they have come here for safety. But on most recent nights the unprotected camp has been raided by Serbian extremists who beat them, rob them of what little they have left and, it is claimed, rape the women. Things are better now.’“ – T. Deichmann,  “The picture that fooled the world“, Living Marxizm, februar 1997. Доступно на: http://web.archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html

[4] N. Mujaknović, Zločin s predumišljajem: 197 dana u logorima Omarska i Manjača, drugo izdanje (Sarajevo: Dobra knjiga, 2019) 32-35.

[5] Петер Мас (Peter Maass) који је писао за Вашинготн Пост (The Washington Post) чланке пуне лажних и непровјерених вијести, након рата написаће и књигу у којој ће изнијети нетачне и србофобне податке о чишћењу трећине Хрватске и чишћена Босне од стране српских снага: „Stage Two in the creation of Greater Serbia—an age-old nationalistic dream of extending Serb control into large parts of Croatia and Bosnia—is different from Stage One. The campaign in Bosnia is far bloodier, as though the efforts in Croatia were a mere warm-up for the main event. Mass torture. Mass executions. Mass rapes. By the time the cleansing in Bosnia is finished, by the time Bosnia itself is finished, at least 200,000 people will be dead, several million will be homeless, and the world will be at a loss to understand what happened or what should have been done to stop it.“ или потпуно лажне информације да је за само 72 часа у Козарцу убијено 2.500 муслимана: „At least 2,500 civilians were killed in Kozarac in a 72-hour period. It was a slaughterhouse. The survivors were sent to the prison camps I wanted to visit.“ – P. Maass, Love Thy Neighbor: A Story of War, (New York City: Alfred A. Knopf, 1996). Цитирани одломци доступни на: https://archive.vanityfair.com/article/1996/3/bosnias-ground-zero. Приступљено 10. 12. 2022. Ерик Марголис (Eric Margolis) који је писао за Торонто Сан (The Toronto Sun), тврдио је да је некакав српски нацизам старији од њемачког нацизма: „Serb slav nazism began around 1900 and flourished in the 1920’s after the creation of unstable, multi-ethnic Yugoslavia. Numerous influential Serb writers and academics, notably Vaso Cubrilovic and Radivoje Pesic, proclaimed Serbs racial supermen, and Serbia the true cradle of western civilization.“ – E. Margolis,  „Bosnia Holocaust Had Roots In Serb Nazi Movement”, The Toronto Sun, 12. Decembar 1996. Доступно на: http://www.twf.org/News/Y1997/SerbNazi.html.       Приступљено  10. 12. 2022.

[6]Постере је пратио и текст: „Етничко чишћење подразумијева логоре, силовања, убиства, смртне казне и масовну депортацију несрпског становништва Босне и Херцеговине и Сарајева. Српски националисти тјераће своју убилачки настројену идеологију до самог краја…“  – Закључни Извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године…, 476.

[7] „Келок: Кушнер је мора да зна о злочинима на Косову“, Политика, 21. 12. 2010. Доступно на: https://www.politika.rs/scc/clanak/160832/%D0%9A%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BA-%D0%9A%D1%83%D1%88%D0%BD%D0%B5%D1%80-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%B7%D0%BD%D0%B0-%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83 приступљено 11. 12. 2022.

Многи аутори разних професија из већег беха ентитета, настоје да оправдају потезе муслиманских и хрватских сепаратиста у БиХ почетком деведесетих година прошлога вијека. Један од њих је и Месуд Шадинлија са Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права. Занимљиво да се овај аутор, као и многи други, позивају на законе и Устав, али заборављају прегласавања српских представника и једностран пут ка сепаратизму муслиманских и хрватских политичких представника.

У овом тексту осврнућемо се на питање Купреса и почетка сукоба на том простору како их види Шадинлија у својој књизи „Između pravde i realpolitike – Odnos mirovnih planova i vojnih operacija u Bosni i Hercegovini 1992-1995.“

На страни 153 поменуте књиге, Шадинлија о Купресу пише:

„S obzirom na rezultate izbora i apsolutnu pobjedu SDS-a u općini Kupres, HDZ je paralelne odbrambene pripreme započeo u septembru 1991. godine osnivanjem Kriznog štaba, iz kojeg je mjesec dana kasnije izdvojen Operativni štab Teritorijalne odbrane, koji je tajno radio do izbijanja rata. Kao što smo to istakli u poglavlju o elementima oružanih snaga na teritoriji Bosne i Hercegovine prije početka agresije, uprkos činjenici da je punu kontrolu nad OpŠTO Kupres i njenim snagama imao SDS, i mada su odbrambene pripreme HDZ-a bile tajne i formalno ilegalne, one su provođene na konceptu i po doktrini organizacije TO Bosne i Hercegovine, pa su tako najčešće i nominovane.“

Дакле, у Купресу је СДС на изборима добио апсолутни власт, што значи да су Срби били апсолутна већина становништва у тој општини. И онда се против воље народа организују „одбрамбене припреме“ које Шадинлија сматра легитимним у борби против наводне агресије. Тако су Срби из Купреса постали агресори на Купрес.

Такође, Шадинлија у својој књизи на више мјеста пише о наводном договору руководства Србије и Хрватске о подјели Босне и Херцеговине. Чак каже како се Срби и Хрвати нису могли договорити коме ће припасти територија Купреса. Међутим, чим се мањински Хрвати организују против српске већине у Купреса то је за Шадинлију легитимна одбрамбена снага. И наводни договори Срба и Хрвата се заборављају. Имајући у виду да су муслимани и Хрвати на почетку грађанског рата у БиХ били савезници, јасно је зашто Шадинлија брани паравојне формације хрватског становништва на том простору.

На сљедећој 154 страни, Шадинлија открива против кога су се војно организовали Хрвати на Купресу:

„I druga strana vršila je pripreme. Na području Kupresa, Bugojna i Donjeg Vakufa djelovala je 19. partizanska brigada 30. partizanske divizije JNA, čiji su dijelovi tokom prethodne godine iz Slovenije predislocirani u Bosnu i Hercegovinu i ušli u sastav banjalučkog 5. korpusa JNA. Komandno mjesto brigade bilo je u Koprivnici kod Bugojna. Snage jačine tri čete mobilisane su 23. marta, kao jezgra za formiranje bataljona u rejonima Kupresa, Bugojna i Donjeg Vakufa. Na ovo područje je 31. marta stigao i ojačani bataljon iz sastava 11. mtbr kninskog 9. korpusa JNA. Bataljon je bio ojačan haubičkom baterijom 105 mm (6 oruđa) i vodom topova ZIS 76 mm (3 oruđa). Ukupno brojno stanje ovog bataljona bilo je 328 ljudi.“

На основу овога можемо закључити да Шадинлија ЈНА, тада једину легитимну војну силу у Југославији, а тиме и БиХ, сматра непријатељском страном. Тиме он локалне ТО формације, које организују припадници муслиманског и хрватског народа, покушава да стави изнад ЈНА и да им да легитимност. Али, из овога се јасно види да је ријеч о нелегалним сепаратистичким формацијама.

Када говори о борбама око Купреса почетком априла 1992. године, на странама 154 и 155 Шадинлија пише:

„Po otpočinjanju borbenih dejstava na  području Kupresa angažovani su i dijelovi snaga TO okolnih većinski hrvatskih općina, snage HOS-a i dobrovoljačke jedinice iz okruženja. Na bojištu su bili prisutni i djelovali dijelovi jedinica Hrvatske vojske.“

Дјеловање хрватских ТО (читај паравојних сепаратистичких снага) из других подручја са хрватском већиним, за Шадинлију је легитимно, али није легитимна ЈНА. Још лицемјерније Шадинлија се поставља према снагама ХОС-а са подручја Хрватске и БиХ (јединица која је његовала усташку традицију из Другог свјетског рата) и војним јединицама Републике Хрватске. Умјесто да Шадинлија констатује да је Хрватска извршила агресију на Купрес, он све те снаге види као борце против српске агресије у општини са српском већином. Овдје су чак и проусташке снаге биле легитимне ако су се бориле против српског народа и заједничке државе. Слично као данас у Украјини, гдје се неонацистички батаљони боре за демократију.

Шадинлијина књиге препуна је сличних описа и дефиниција. Он чак даје предност крњој ТО СР БиХ у односу на ЈНА. Тамо гдје су Срби већина и гдје је ТО под српском управом, за Шадинлију су нелегитимне снаге агресора. У општинама са муслиманском и хрватском већином ТО су снаге одбране. Ово је само један примјер у којем стручњаци из већег беха ентитета гледају на прошли грађански рат у БиХ. То нам даље показује, да су изгледи око објективног тумачења догађаја из протеклог рата немогући. Имајмо ово на памети када чујемо гласове о писању и учењу некакве заједничке историје у БиХ. То је немогуће!

О ратним сукобима на подручју Приједора током 1992. године и пропаганди о „бијелим тракама“ и „геноциду“ над несрбима у Приједору опширно сам писао раније. Видјети: У ПОСЉЕДЊИ ЧАС: Одбрамбена акција приједорске полиције 30. априла 1992; НАПАД МУСЛИМАНСКО-ХРВАТСКИХ СНАГА НА ПРИЈЕДОР 30. МАЈА 1992. ГОДИНЕ; НАРЕДБА КОЈА ЈЕ ОЗВАНИЧИЛА ГРАЂАНСКИ РАТ У БИХ; РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. Године (проширена верзија).

Сада желим да укажем на једну чињеницу којој се не поклања довољно пажње, а која побија све теорије да су Срби у Приједору, али и на простору читаве Репиблике Српске, планирали истребљење муслимана и Хрвата. Ријеч је о Кутиљеровом плану.

На почетку југословенске кризе, а за нас најбитнији дио те кризе односи се на тадашњу СР БиХ, међународна заједница организовала је више конференција и мировних планова преко којих се настојало спријечити крвопролиће у држави која се распадала. Распадање Југославије било је обилато помагано и од стране западних сила и исламских земаља. Кутиљеров план био је први у низу мировних планова. Кутиљеров план је настао као продукт Конференције о Југославији под вођством лорда Карингтона и бившег португалског премијера Жозеа Кутиљера.

Кутиљер је као представник Европске заједнице у циљу рјешавања југословенске кризе, водио разговоре са националним првацима у БиХ (СДС, СДА и ХДЗ). У том духу је у Сарајеву 14. фебруара отпочела Међународна конференција за БиХ, којом је руководио бивши португалски премијер. Иако су преговори били пуни несугласица и максималистичких захтјева све три стране, лидери сва три народа у БиХ су 18. марта потписали Основне принципе уставног уређења БиХ. Тим принципима је договорено да тадашња БиХ остаје у својим републичким границама, а унутрашње уређење било би уређено у облику три конституцијалне јединице које би биле формиране према националном принципу. Тиме би 13-15% становништва остало ван граница својих националних јединица, али би и рат би спријечен.

Карта БиХ према првобитном Кутиљеровом плану (Википедија)

Завршна сједница ових преговора одржана је 30-31. марта 1992. године у Бриселу. На тој сједници основни принципи су допуњени са три нова документа која су за циљ имала спровођење мировних преговора у дјело, поштовање права националних мањина и слично.

Према Кутиљеровом плану, Приједор је требао припасти муслиманској управној јединици унутар БиХ. Када су сви пристали на тај план, одбио га је Алија Изетбеговић који је након пристанка на Кутиљеров споразум, разговарао са америчким амбасадором у Југославији, Вореном Цимерманом и одлучио да промијени став и не прихвати овај споразум. Док је Караџић био задовољан постигнутим споразумом, према ријечима самог Кутиљера, Изетбеговић је увијек одступао од онога што је већ прихватио да учини. Ово побија све теоретичаре који желе да докажу да су Срби у Приједору планирали истребљење муслимана и Хрвата, јер зашто би иначе српски представници пристали да Приједор припадне муслиманској страни?

Ипак, друга страна прелазећи преко вјероломства свога лидера, оптужује српску страну у Приједору да се противила Кутиљеровом плану и да је зато наводно предузела припреме за рат. О томе нпр. Месуд Шадинлија пише: „Nakon objelodanjivanja prvog međunarodnog koncepta rješavanja krize u formi Kutiljerovog plana, po kojem je Prijedor trebao pripasti konstitutivnoj jedinici sa bošnjačkom etničkom većinom, srpski vojni i politički faktori su počeli sa pripremama za nasilno preuzimanje vlasti u Prijedoru.“[1]

Друга верзија карте БиХ према Кутиљеровом плану (Википедија)

Господин Шадинлија не само да прећуткује чињеницу да је Изетбеговић одбио Кутиљеров план и да је он најодговорнији за почетак сукоба у БиХ, него износи дезинформацију када српску страну оптужује да се није слагала са мировним планом и да се због тога почела да „pripremama za nasilno preuzimanje vlasti u Prijedoru“. Није му ни на крај памети да се присјети нпр. ријечи Мирзе Мујаџића, једног од главних организатора  муслиманских паравојних формација у Приједору, који се у једном свом фељтону присјетио да се муслиманска страна још половином јануара 1991. године, одлучила на војно рјешење кризе у БиХ. Такође, почетком јула 1991. године, Русмир Махмутчехајић, на једном састанку регионалних одбора СДА, изјавио је да: „Треба почети интезивне активности на припремама одбране муслиманског народа од геноцида, односно потпуног уништења.“ Видимо да је прича о геноциду над муслиманима у БиХ, пројектована још прије било каквог сукоба. О томе видјету у тексту: У ПОЧЕТКУ БИЈЕШЕ „ГЕНОЦИД“ (Пропаганда у БиХ 1991-1992).

О плану и јачини муслиманских паравојних снага прије сукоба  у Приједору посвједочио је  командант Патриотске лиге Мехо Каришка звани Кемо. „Имали смо доста наоружања у том дијелу наше земље. И ми смо се у то увјерили , а то и сад тврди Мирза Мујаџић, који је за тај простор био најодговорнији. Дакле, Патриотске лига је тамо могла пружити јачи отпор него што је пружила. Изгледа да су неки људи из Сарајева процијенили да на тим просторима немамо шансе да се одупремо. И то је утицало да се у санској долини догоди оно што се догодило.“[2]

Уље на ватру долила је и Европска унија која је 6. априла 1992. године, признала БиХ као независну државу иако је српски народ био прегласан, а муслимански лидер изиграо постигнути мировни споразум. Том признању претходила је општа мобилизација коју је 4. априла 1992. године, прогласио муслиманско-хрватски дио предсједништва БиХ.[3] Војска Републике Хрватске је још почетком марта 1992. године, прешла Саву и заузела Босански Брод и наставила у савезу са муслиманско-хрватским снагама из Посавине, борбе против ЈНА и српске војске.

Када све ове чињенице ставимо у контекст почетка сукоба у Приједору, нема говора о некаквом плану српских представника да се изврши истребљење несрба у Приједору. Злочина је на жалост било, али они нису спроведени као дио некаквог системског плана истребљења, него су узроковани стањем на терену, непостојањем чврсте контроле централних српских власти над збивањима у Приједору и неријешена питања из прошлости са акцентом на Другом свјетском рату. То не може бити оправдање злочина, али исто тако не може се натурати прича о наводном геноциду над несрбима у Приједору, „бијелим тракама, невиношћу муслиманско-хрватске стране у овом сукобу и слично. Суочавање са прошлошћу мора да иде у сва три смјера, ако желимо остварити нормалан живот за све грађане Приједора. Наставак кампање сатанизација Срба у Приједору и Републици Српској никад неће довести до стабилизације међунационалних односа.

[1] M. Šadinlija, „Teritorijalna odbrana Republike Bosne i Hercegovine na području Prijedora od aprila 1992. do aprila 1993. godine“, u: Priloz, br. 45, Sarajevo, 2016, 259.

[2] “Oslobođenje“, Sarajevo, 14. 01.1999, str. 19; Цитирано према књизи Мирослава Тохоља, Црна Књига – Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, II, Цетиње, 2000,  474.

[3] Манојло Миловановић, Истине и заблуде о рату у Босни и Херцеговини (1992-1995. Године), Бања Лука, 2005, 13.

Приједорски Срби су први пут у 20. вијеку успјели да предуприједе планове непријатеља и на вријеме осујете зло које им се спремало. Десило се то 30. априла 1992. године. Тога дана српски припадници Станице јавне безбједности Приједор, помогнути резервним саставом којег су у тајности формирали (челна мјеста у СЈБ Приједор – начелник СЈБ и командир Станице милиције за контролу и безбједност саобраћаја – заузимали су муслимани), ставили су под своју контролу најважније институције и стратешке тачке у самом граду. Била је то одбрамбена акција која је предухитрила наредбу тзв. Министра за унутрашње послове БиХ Алије Делимустафића о блокирању и заузимању касарни у којима су се налазили остаци Југословенске народне армије и отпочињању борбених дејстава „на цјелокупној територији Републике БиХ и исте координирати са штабом територијалне одбране регије, округа и Републике БиХ.“ Скоро идентичну наредбу послао је и Хасана Ефендића, команданта муслиманско-хрватске Територијалне одбране БиХ. Један примјерак наредбе стигао је и у штаб ТО Приједор.

Наредба Алије Делимустафића

Наредба Хасана Ефендића

Ипак, треба истаћи да се Приједор „пробудио“ у посљедњи час. Рат у БиХ пламтио је на свим странама. Већ 3. марта 1992. године, локалне муслиманско-хрватске снаге помогнуте хрватском војском из Хрватске, заузеле су Босански Брод. У селу Сијековцу крај Босанског Брода, муслиманско-хрватске снаге ће 26. марта починити масакр над српским становништвом. Удружене муслиманско-хрватске снаге уз помоћ јединица из Хрватске, током априла и маја наставиће са заузимањем градова у Босанској Посавини. То ће довести Србе у западним дијеловима БиХ у опасност од изолације и уништења. Муслиманске снаге 23. марта 1992. стављају Вишеград под своју контролу.

Почетком априла локалне муслиманско-хрватске снаге уз помоћ војске из Хрватске заузеће Купрес. И ту ће доћи до страшних злочина над српским становништвом. Крајем марта у Ливну су се поред домаћих хрватских паравојних формација налазиле и јединице из Хрватске. Одлучујућа битка за Ливно десила се 23. априла 1992, када је град остао у хрватским рукама. У марту је било више инцидената око Дервенте, а отворени рат је почео почетком априла. Дервенту су држале снаге ХВО-е. У Оџак 18. априла долазе окупаторске снаге из Хрватске, убрзо почињу и злочини над Србима тога краја. Борбе на подручју Санског Моста почињу 20. априла. У Босанској Крупи сукоби су почели 21. априла 1992.

Током априла 1992. године воде се борбе у Херцеговини, гдје су опет муслиманско-хрватској локалној коалицији у помоћ притекле јединице из Хрватске. Срби су протјерани или одведени у логоре по Херцеговини али и у логоре у Хрватској. Борбе почињу у Сарајеву, источној Босни, док је централна Босна углавном већ у рукама муслиманско-хрватске коалиције. Дакле, на већини територије БиХ рат је био у току, а Приједор је био један од ријетких градова гдје је ситуација била мирна до пред крај априла 1992.

Муслимански извори нас упућују да је Приједор био најјаче упориште њихових паравојних формација на читавој бањалучкој регији. Само легалним путем, преко Територијалне одбране уз знање и дозволу ЈНА, муслиманима на подручју општине Приједор подјељено је 1200 пушака, плус оружје које су сами муслимани набављали од почетка 1991. године. Из истих извора сазнајемо, да су се муслимански политички представници у Босанској Крајини, већ почетком 1991. године опредијелили за војно рјешење кризе на подручју СР БиХ.

Посљедњи радни састанак између припадника МУП-а Приједор свих националности одржан 29. априла, на коме је разматрано мирно рјешење кризе, прекинула је већ поменута наредба Делимустафића. Игром случаја за факс машином био је полицајац српске националности и он је први видио ту наредбу. Након што је наредба прочитана међу свим полицајцима, састанак је завршен у тешкој атмосфери а полицајци су се разишли.

Приједорчани су имали двије опције: или реаговати на вријеме и спријечити крвопролиће (у свијести приједорских Срба биле су живе слике геноцида над Србима у НДХ којег су у највећој мјери спровели локални муслимани и Хрвати), или чекати и пружити времена муслиманско-хрватским снагама да се боље организују и први нападну те тако отежају отпор Срба у Приједору. Одлука је брзо донесена и исто вече у просторијама мјесне заједнице у насељу Чиркин Поље, окупило се око 400 српских полицајаца који су одлучили да превентивно реагују.

У раним јутарњим сатима 30. априла 1992, док је Приједор још чврсто спавао, почела је једна од пресудних акција на почетку Одбрамбено-отаџбинског рата. Српски полицајци без испаљеног метка и без проливене крви, ставили су читав град под своју контролу. Ово је и једна од најчистијих акција у току читавог рата у БиХ. Треба истаћи да су тада у Приједору биле национално мјешовите патроле полиције, па је тако било и 29/30. април.

Истог тог 30. априла полицајцима муслиманске, хрватске и других националности понуђена је могућност останка у полицији уз потписивање изјаве о лојалности Републици Српској Босни и Херцеговини. Скоро сви су то одбили. Такође, истог дана у већим муслиманским селима око Приједора постављене су пунктови које су држали наоружани муслимани. У Љубији код Приједора, 30. априла је у Одјељење полиције дошао Мухарем Рамић, припадник СЈБ Приједор, који је раније прошао обуку у МУП-у Републике Хрватске. Заједно са својом групом, коју су чинили полицајци Есад Кадић, Расим Дедић, Исмет, Лука Бузук и познати криминалац Амир Селман, разоружао је полицајца Симу Стојића и преузео Одјељење полиције у Љубији.

Атмосферу у Приједору је погоршало и убиство Раденка Ђапе 1. маја 1992, припадника СЈБ Приједор. Он је прва жртва рата у Приједору.

Ипак, након 30. априла није било никаквог насиља од стране српске полиције. Чак је на Радио Приједору било дозвољено обраћање Мухамеда Чехајића, дотадашњег предсједника Скупштине општине Приједор и једног од водећих муслиманских политичара у Приједору. Он се у своме говору обратио само муслиманима, хрватима и осталим несрбима, позивајући их да сачекају развој ситуације и да се боре на „миран ‘гандијевски’ начин против овога што ће наићи.“

Да је све то била лукава тактика, свједоче нам извори који говоре о понашању муслиманских представника у мају 1992. године. Иако је нову власт у Приједору образовао СДС, Чехајић и други муслимански политичари задржали су се у згради општине Приједор и ту се током маја 1992, састајали са својим колегама из других градова договарајући се како да се боље организују против Срба. Мухарем Крзић, 1992. године први човјек СДА у Бањој Луци, у својој књизи „Svjedočiti zločin i bosnoljublje“ пише о састанку у Приједору половином маја:

„Дошли смо у Приједор, у Скупштину Опћине. Било је доста људи унутра. Лијевим ходником упутисмо се уредима гдје сам се више пута сретао с Мирзом. У предсобљу је било неколико млађих људи. За столом позна Хилму Хоповца. Знам да је био задужен нешто око ТО Козарац…. Искористих прилику да затражим 25 метака за моју берету. Он и неки други младић одговорише да то може за ДМ. Касније у Норвешкој срео сам овог другог. То је био Сулејман Терзић… Били смо нервозни због Мирзиног закашњења, иако је из најаве морао схватити да је у питању нешто врло озбиљно. Уствари свака таква посјета морала је бити озбиљна у том времену. Сваки сусрет је могао бити само у знаку онога што се догађало нашем народу. Сафет се љутио, па кад Мирза коначно дође, исказа то, а мени би ипак неугодно. Ту неугодност прекиде улазак рахметли Мухамеда Чехајића, приједорског градоначелника…. Нисмо дуго остали. Нисмо никакав даљни разговор водили, осим да су бањалучки Бошњаци у тешком положају, али да их је тешко анимирати на припрему обране. Више рефлексно, поставио сам питање могућности повлачења бошњачког становништва из Бања Луке према Приједору….. Кад смо кренули, договорено је повезивање и да ћемо их о свему обавијестити, али и они нас.“

Степен толеранције српске стране у циљу да се изнађе мирно рјешење кризе у Приједору, док је скоро цијела БиХ горила у рату, баца ново свијетло на 30. април 1992. у Приједору. Ово је један од необоривих доказа да српски представници нису планирали никакво истребљење несрба у Приједору, јер да јесу, са тим би кренули одмах након 30. априла. Умјесто тога, они су позвали на мирно рјешење кризе, што је друга страна искористила за ратне припреме.  О стању у Приједору након 30. априла, Крзић у својој књизи пише и ово:

„Вратисмо се у Бању Луку олакшани од терета који смо носили. Поглед на мирни Приједор, чињеница да се наши налазе у опћини, осјећај функционирања наше власти, јер смо имали већину у Приједору, смањи нам осјећај горчине који смо имали у нашој Бањој Луци.“

Дакле, иако је нову власт у Приједору образовао СДС и смијенио Мухамеда Чехајића, видимо да за муслиманску страну то није било обавезујуће. Они су и даље сматрали да су представници власти. Изгледа да су постојале двије паралелне власти у Приједору па макар и на папиру, што се може видјети и из ових Крзићевих ријечи:

„По свједочењу С. Б. у Приједору је све започело много раније. Већ 30. 04. 1992. године практички је ЈНА преузела власт и тада је почела функционирати српска опћина, јер је 06.05. директорима у подузећима бошњачке националности, достављене су ‘роза’ коверте у којима је писало да је ‘српска опћина Приједор донијела Одлуку да несрби не могу бити руководиоци.’ Вјероватно су ово биле провокације, а и даље је функционирала Опћина, барем на папиру…“

Видимо да је превентивна одбрамбена акција српских полицајаца у Приједору ипак успјела половично. Што се тиче заштите српског народа и осујећивања ратних планова муслиманске и хрватске стране (у свему овоме хрватски представници су подржавали муслиманске) акција је у потпуности успјела. Са друге стране, покушај рјешавања кризе у Приједору на миран начин, без рата и страдања, а што се види из горе наведених података, није уродио плодом. Муслимански представници су радије изабрали рат, у Приједору са ипак јачим противником од себе, те касније довели посредно и до великих жртава међу својим сународницима.

Прве нападе крајем маја 1992. извеле су муслиманско-хрватске формације на српску војску и полицију и тако подсјетиле Србе на њихово савезништво у Другом свјетском рату. Један од водећих свјетских социолога Хоровиц (Irving Louis Horowitz), проучавајући геноцид закључио је да се геноцид може догодити над једним народом само једанпут у историји. Сваки други покушај претвара се у грађански рат. Управо то се догодило на простору бивше Југославије током деведесетих говина прошлог вијека.

Остаје питање како би се ствари одвијале да су муслимански и хрватски представници пристали на мирно рјешење кризе. Оно што је сигурно, да би жртве у Приједору међу муслиманима и Хрватима биле неупоредиво мање. Пошто би удружени муслимани и Хрвати, били у значајној већини у односу на Србе, то би им на локалном политичком пољу оставило много простора за маневрисање.

Дефинитивно је 30. април 1992. године, уз 16. мај 1942. када је први пут током Другог свјетског рата ослобођен Приједор, један од најважнијих датума за Приједор. Усудио бих се рећи да је 30. април можда и важнији датум од одбране Приједора 30. маја 1992. године, када су га напале муслиманско-хрватске снаге. Априлском акцијом српски полицајци су омели муслиманско-хрватске планове, показали да Приједор неће „лако“ пасти попут Босанског Брода, Дервенте, Модриче, Брчког итд. Такође су подигле морал међу српским становништвом које је било уплашено гледајући и слушајући о борбама у Хрватској и остатку БиХ. У Приједору се тада налазило и више хиљада избјеглих Срба из Хрватске. Што је најважније, српске снаге у Приједору су се боље организовале и стекле почетну предност у односу на непријатеља.

На крају треба рећи и да се 30. априлу не придаје дужна пажња у Приједору. Нема манифестација, историјских часова, документарних филмова, као да се настоји заборавити на тај свијетли чин. Ако могу у Федерацији БиХ да се обиљежавају датуми важни за муслимански и хрватски народ из протеклог рата, зашто да ми форсирамо заборав на нашу скорашњу прошлост. Неће нас због тога нико више поштовати, а млађе генерације ће остати ускраћене за знање из историје Одбрамбено-отаџбинског рата у Приједору и подложне утицају са стране. Тај утицај није баш милостив према историјској истини и нашем народу. Уз наду да ће се неке ствари овим поводом промјенити, честитам вам 30. април – Дан одбрамбене акције приједорске полиције.

Насилно одвајање Босне и Херцеговине од СФРЈ почетком деведесетих година прошлог вијека, које су предузели муслимански и хрватски политички представници и интелектуалне елите подржане од стране својих народних маса, уз кршење Устава СФРЈ и Устава СР БиХ, прегласавање Срба и прећутно одобрење али и умјешаност Међународне заједнице у растурање друге Југославије, по ријечима оних који су то урадили, остварено је ради некаквих демократских идеала и права, или како је једна од страна (муслиманска) истицала  „за Босну и Херцеговину као грађанску републику у којој ће се поштовати слободе и права човјека и грађанина и национална права народа и мањина и у којој ће владати демократија“.

Напори који су предузети да би се оствариле „слободе и права човјека и грађанина и национална права народа и мањина“, били су праћени кршењем људских права и слободе српског народа у БиХ и занемаривањем њихових националних интереса и  права уз отворену и изражену србофобију. Главне идеологе и покретачи србофобије почетком деведесетих година, најбоље је описала Смиља Аврамов називајући их „интелектуално потомство усташа, нациста и балиста“, рођено у „мрачним скровиштима наше поробљене прошлости“. Поробљивачи наше прошлости били су југословенски комунисти,  који су ради своје идеологије „братства и јединства“ диктирали српском народу како треба да се сјећа својих жртава, строго пазећи да се други „братски“ народи не увриједе од „превеликог“ истицања злочина почињених у њихово име, без извињења и обештећења српског народа над којим је почињен геноцид у Другом свијетском рату. Без извињења, које није само вербално изјашњавање, него у првом реду треба да буде манифестовано промјеном свијести маса и појединаца, није постојала  ни моћ савјести која би спријечила ширење идеја Маспока или Исламске декларације међу нашом „браћом.“

Резултати интелектуалног потомства усташа али и духа усташке традиције били су видљиви  с почетка деведесетих, а ради вјеродостојности наших ријечи изнијећемо неколико примјера за територију БиХ који потврђују наше писаније.

Проусташка екстремистичка група коју је предводио Лудвик Павловић (један од припадника  усташке терористичке групе „Радуша“ који је био осуђен због терористичких напада у СФРЈ 1972. године) направила је засједу 18. септембра 1991, моторно-оклопној колони ЈНА на путу Дувно-Посушје, када је убијен један војник а један рањен. Војска је узвратила убивши Лудвика Павловића којега је посмртно одликовао Фрањо Туђман.

Исте године у Хрватској је основана војна формација Хрватске обрамбене снаге (ХОС) која је отворено баштинила усташке традиције, чији су се припадници поздрављали са усташким поздравом „За  дом спремни“, носили црне униформе на којима се налазило слово „У“ или шаховницу са првим бијелим пољем, симболи усташа из Другог свјетског рата. У својим штабовима, али и логорима за Србе држали су слике усташког вође Анте Павелића, негдје су истицали и заставе са кукастим крстом, а химна ХОС-а величала је усташе, НДХ и Анту Павелића, а 18.12.1991. у Љубушком, формиран је огранак ХОС-а и на територији западне Херцеговине под командом Блажа Краљевића. У јединицама ХОС-а било је поред Хрвата и много Муслимана, а Блаж Краљевић један кратак период био је и члан Главног штаба тзв. Армије РБиХ. Пошто је засметао команди ХВО-а иста ће наредити његову ликвидацију, али прије погибије Краљевић ће  у интервјуу норвешком новинару Хенрику Ховланду августа 1992, између осталог рећи и ово: „У јануару идуће године Босна и Херцеговина мора бити чиста. Срби морају нестати! ХОС постаје јачи сваки дан. Ми само чекамо да будемодовољно јаки да преузмемо контролу над Босном и Херцеговином.“

Муслимани су такође оживјели своје пронацистичке формације, па је тако 1991. године формирана Ханџар Дивизија по угледу на нацистичку СС Ханџар Дивизију која је током Другог свјетског рата била одани савезник нациста. Тако у једном документу којим се обраћају Министарству Хрватске од 6. августа 1991. године, и којег моле „за слободан рад Логистичке базе (Ханџар Дивизије – Б. Р.) Ребровац 3А која се налази у Загребу“, унапријед захваљују „уз хрватски поздрав ‘За дом спремни’.Да је усташка идеја водила одређен број муслиманског становништва  доказују и приступнице проусташке Хрватске странке права, на основу којих видимо да је било муслимана који су почетком деведесетих приступили овој странци као што је био случај са неким муслиманима из Власенице.

Србофобија је нашла свој израз и у дивљачком рушењу споменика српских писаца, као што се десило током 1991. године  у Вишеграду са спомеником Иви Андрићу или у Босанској Крупи са бистом Бранку Ћопићу.

Пробуђене усташке авети своје лице показали су приликом рушења споменика српским жртвама широм БиХ. Споменућемо два таква примјера. Први се десио прије било каквих борбених дејстава када је уништен споменик „Црна рука“, подигнут српским жртвама из Другог свјетског рата код Црног језера крај Босанске Крупе. У Црно језеро усташе су бациле и прадједу аутора овога текста.

Други примјер десио се у Херцеговини. Под изговором да се код спомен костурнице српским жртвама геноцида из Другог свијетског рата, у селу Пребиловци, налази топништво и артиљеријска муниција, генерал хрватске војске (ХВ) Јанко Бобетко који је заједно са својим јединицама из Хрватске учествовао у нападима на Србе у Херцеговини,  издао је наредбу да се спомен костурница уништи артиљеријском ватром. Током грађанског рата костурница је минирана још два пута.

О духу и начелима главнокомандујућег хрватске војске у Херцеговини токо 1992. године, Јанка Бобетка, можда најбоље говори пјесма коју су му спјевали Хрвати из САД-а, а коју он са поносом спомиње у својој књизи „Све моје битке“. Један дио те пјесме гласи:

„Спржио им Клепца и Гњилишта

Била села сада нема ништа

Пребиловци село на злу гласу

Сад по њему дивље свиње пасу…“

Ових неколико примјера само су мали показатељ усташке традиције и србофобије током грађанског рата у БиХ. Нисмо сигурни да је србофобија данас у БиХ ишта мања, чак би рекли да је у последње вријеме форсира кроз медије, изјаве политичара како домаћих тако и страних.

Свакако да је током грађанског рата било злочина које су почињени у име српског народа и то нико не спори. Али, на дешавања у последњем рату не може се гледати без увида у Други свјетски рат и злочине који су тада чињени над Србима, као и на период комунистичког режима који је својим дјеловањем допринио распаду СФРЈ и крвавом рату. Да је Други свјетски рат био жив у свијести зараћених страна у БиХ говори између осталог и то, да су зараћене стране једни друге називали усташама и четницима.

Један од водећих свјетских социолога Хоровиц (Irving Louis Horowitz), проучавајући геноцид закључио је да се геноцид може догодити над једним народом само једанпут у историји. Сваки други покушај претвара се у грађански рат. Управо то се догодило на простору бивше Југославије током деведесетих говина прошлог вијека.

Муслиманска ратна пропаганда трудила се од самог почетка сукоба у БиХ, да представи Србе као агресоре који чине геноцид над муслиманским становништвом. Подршку је нашла и код многих западних медија и новинара, који су слиједећи инструкције својих влада или за новац, учествовали у медијској сатанизацији српског народа пред свјетском јавношћу. Тек годинама након завршетка рата у БиХ, на свијетло дана испливавају документи и чињенице, који разоткривају све лажи и фалсификате којима  се служила муслиманска али и хрватска страна  током рата.

Још прије икаквих ратних сукоба у БиХ, током 1991. године, муслиманско вођство почело је да говори о геноциду над Муслиманима. Тако је већ 25. 01. 1991. године, СДА објавила проглас у којем се између остало каже: „Неспорно је право и дужност Армије да брани вањске и унутрашње границе и спријечи геноцид, ако до њега дође или ако он непосредно предстоји. У свим другим случајевима било би корисно да Армија стоји по страни.“[1]

Иако до тада није било никаквих ратних сукоба, муслимански представници спомињу геноцид, што говори да су они још тада рачунали на коришћење овог термина у пропагандне сврхе. Занимљиво је када говоре о „Армији“ (ЈНА) кажу да она има право да штити  и „унутрашње границе“ али када је ЈНА безуспјешно покушала да заустави распад СФРЈ, одмах је од стране исте СДА проглашена за „великосрпску“ војску.

У љето 1991. године, имамо случај када опет СДА користи термин геноцид, иако ни тад нема ратних борби на простору БиХ. Врх странке је 3. августа послао обавјештење „свим одборима Странке Демократске Акције“ у којем се на почетку каже: „У средиште наше Странке долазе вијести о случајевима рушења и скрнављења гробаља и других споменика муслиманске културе. Будући да је за подузимање нужних активности за спречавање тих геноцидних радњи потребно располагати точним подацима и документацијом, молимо вас да нам хитно пошаљете одговоре на слиједећа питања…“.[2]

Скрнављење муслиманских споменика, ако их је тад и било, јесте кривично дијело, али никако не може бити злочин геноцида као што се наводи у овом документу. Само мјесец прије овог обавјештења, група муслимана на челу са Муратом Шабановићем који су спроводили политику СДА у Вишеграду,  срушилису у овом граду споменик нобеловца Иве Андрића.[3] Наравно да челницима СДА није пало на памет да и ово назову „геноцидом“.

Када су почели први већи борбени сукоби у БиХ, муслиманско-хрватска страна (тад су били савезници) је одмах то искористила да својим сународницима али и свијетској јавности ово прикаже као геноцид над Муслиманима и Хрватима. Тако је 20. јуна 1992. године, тзв. Предсједништво РБиХ на челу са Алијом Изетбеговићем, прогласило ратно стање између осталога и због наводне агресије која је „праћена бруталним геноцидом над народом Босне и Херцеговине, као посљедица чега је до сада убијено преко 40 хиљада људи, присилно расељено око милион и 400 хиљада становника, а њих преко 60 хиљада одведено у концетрационе логоре“.[4]

Поред претјеривања у бројевима страдалих и протјераних, тадашња муслиманско-хрватска коалиција, спомиње геноцид над „народом Босне и Херцеговине“ желећи да представи како сва три народа трпе агресију с поља, а не да је ријеч о грађанском рату. Муслиманско-хрватска страна није се обазирала на чињеницу, да у вријеме када говори о геноциду, њихове снаге уз помоћ регуларне војске Хрватске, пресјекле су територију Републике Српске код Брчког и Модриче, а посавске општине између Босанског Брода и Брчког биле су под њиховом контролом, у Бања Луци због недостатка кисеоника умиру тек рођене бебе. Српска војска кренуће 24. јуна 1992, у судбоносну операцију „Коридор-92“[5] којом ће повезати два дијела Републике Српске. Када све ово имамо у виду, јасно је да није могло бити говора о некаквом геноциду који би спровела војска која се грчевито бори за опстанак себе и свога народа.

Медији из Сарајева за вријеме рата учествовали су у пропаганди и сатанизацији Срба. Тако у дневнику ТВ „Сарајева“ 5. јула 1992, објављена је и ова измишљотина:  „Данас, педесет хиљада мртвих, милион и по избјеглих, хиљаде мртвих дјечака и дјевојчица нису довољни Европи да нам помогне – тек да нам спреми неколико авиона хуманитарне помоћи“.[6]

Из овога се јасно види циљ пропаганде о геноциду, а он је био да Европа помогне муслиманима у рату против Срба. Из ових неколико примјера видимо, да се геноцидом махало као ратном заставом, а своје жртве муслиманису користили као војни ресурс у пропагандне сврхе, и успјели су да издејствују акције западних сила против Срба у БиХ. Иако се из ових докумената види да је прича о геноцида над Муслиманима смишљена још почетком 1991, а разрађивана током 1992, до данас нису престали напори да се та пропаганда искористи за подјармљивање српског народа на овим просторима. Ову опасност треба озбиљно схватити и системски се супроставити (системског супростављања још увијек нема) свим оним снагама које лажима и фалсификатима желе уништити Републику Српску.

[1]Проглас СДА, Странка Демократске Акције Извршни одбор, Републички Центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица Бања Лука, Котор Варош несређена грађа.

[2]Обавијест, Свим одборима Странке Демократске Акције, Републички Центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица Бања Лука, Котор Варош несређена грађа.

[3]Мирослав Тохољ, Црна Књига II, Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000, 177.

[4]Ратни злочини над Србима општине Високо (1992-1995), Свједоци говоре, Бања Лука, 2012, 49.

[5]Новица Симић, Операција „Коридор-92“, Бања Лука, 2011,171.

[6]Senad Hadžifejzović, Rat uživo, Sarajevo 2002, 125.

Република Српска са правом се може сматрати баштиоником традиција средњовјековне државе Котроманића. Та духовна веза огледа се и у Дану Републике Српске који је уједно и њена крсна слава свети Стефан. Овај светац био је много поштован и у породици Котроманића и у њиховој држави која је само наставак државе Немањића чији трон је наслиједио Твртко I Котроманић 1377. године.

Тако је  краљ Твртко који је наслиједио Немањиће, на крунисању узео владарско име Стефан, а наслиједио је и остале традиције Немањића па тако и поштовање према св. Стефану. Сви краљеви из династије Котроманић носили су такође поред свог личног народног имена и владарско име Стефан, што је још једна симболика дана када је створена Република Српска. Дакле, на тај дан слави се заштитник владарских породица Немањића и Котроманића и државе којом су владали свети Стефан, затим слави се Дан Републике Српске и њена крсна слава, тако да је овај светац заштитник двије српске државе, оне из средњег вијека и данашње савремене Републике Српске. Име Стефан је владарско титуларно име које су носили српски краљеви из породица Неманића и Котроманића што је још једно јако обиљежје српског народног и вјерског идентитета. Краљ Твртко је чак саградио град и дао му назив Свети Стефан, а данас је то Херцег Нови.

У својој повељи након што је завршена градња Светог Стефана краљ Твртко пише:

„ Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: ‘Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине’. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства.“

Овдје се види колики је значај свети Стефан имао за краља који је ујединио традиције и добар дио територија двеју најзначајније српских средњовјековних држава. Због тога и нама као наслиједницима државе Котроманића, дан светог Стефана треба да буде значајан за наш даљи живот и опстанак на овим просторима.

Зато, свети Стефане  обраћају ти се нове генерације, моли се Владици нашему Христу Богу за оне који Ти се увијек моле, призивају Те и признају Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чине у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примамо благодат од Господа Бога и удостојени бисмо вијенца и части и скиптра царскога наших родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљамо и управљамо у земљама Богом дарованог нам краљевства.“

Када је Свети Стефан пао под каменицама безбожника, иза њега је остала вјера првих хришћана јача од мука и смрти. Свети Стефан је постао Првомученик.

Када је под притиском усташких потомака погажен Устав СР БиХ, а над забетонираним јамама српског страдања спрејом исписано слово „U“, остао је народ збјегова, логораша и офанзива, са слободом у грудима. У Пилатовим дворима је уморена СР БиХ, у збјегу је рођена Република Српска.

На дан смрти Првомученика васкрсла је држава Котроманића. Оно што су патријарси Рима у средњем вијеку називали  “regnum Servilie, quod est Bosna“, на језику данашњих Бошњана преводи се као Република Српска.

Кроз вијекове јуначке, с разбојишта страшних, довикују се Бурсаћ Николетина и Вуковић Влатко:

-„Слушао сам приче и пјесме о Косову, колика је то офанзива била“ – говори Бурсаћ Николетина.

-„Косово је теби на Грмечу и Козари“ – одговара Вуковић Влатко.

Док су се тако довикивали у вјечности, слушали су ехо експлозије из бјеловарске касарне и шкрипу херцеговачког камења под чизмом хероја митровданских офанзива.

-„Чујеш ли дамар потомака“- виче Вуковић Влатко?

-„Чујем, као јуриш мојих Грмечлија наоружаних копљима из босанских буна, на усташке бункере око Санског Моста.

Шаљући свога војводу Влатка у помоћ кнезу Лазару на Косово, краљ Твртко с њим је послао и молитве своме заштитнику Светом Стефану. Између офанзива и збјегова, у кућама српских устаника Николетиновог Грмеча, слављена је крсна слава Свети Стефан. Првомученик је бдио и над браниоцима хришћанске Европе 1389. и над антифашистима 1941-1945.

Свети Стефане, моли се данас и за нас оклеветане и презрене, нашем Владици Христу. Нека бакља упаљена у Црној Гори, распали огањ вјере и слоге у срцима и главама нашим.

Срећан Дан Републике Српске!