Национални паркови у већини случајева представљају територије богате биљним и животињским свијетом, заштићене законом од људског утицаја. У Каракасу (Венецуела) 1992. године, одржан је Свјетски конгрес о националним парковима, на ком је усвојена препорука да свака држава заштити најмање 10% своје територије. Ипак, постоје и Национални паркови који су основани у првом реду због важних историјских догађаја. Један од таквих Националних паркова јесте и Јавна установа Национални парк „Козара“ Приједор.

Наиме, у току другог свјетског рата планина Козара је била територија на којој су се водиле велике и у неким моментима пресудне битке против усташтва и нацизма на нашим просторима. О партизанима Козаре у другој Југославији говорило се са поштовањем, снимали су се филмови, писали пјесме и једном ријечју створио се мит о борцима за социјализам и братство и јединство југословенских народа. Данас, након уништења друге Југославије, историчари могу слободно да загребу испод површине тога мита и објективније сагледају козарачку епопеју. У плитким прорезима испод стврднуте површине наведеног мита, откривамо стварне мотиве на које се угледао „партијски гуслар“. Ти мотиви су борба углавном српског народа Козаре за голи живот против Независне државе Хрватске, која је спроводила геноцид над Србима у својим границама.

Козара је у другој Југославији прво проглашена за шуму од историјског значаја „у циљу да се сачувају успомене на борбе које су вођене у току Народноослободилачког рата у Козари као и да се сачувају споменици из ових борби.“[1] Већ тада за уже подручје заштите одређена је Мраковица на којој се данас налази Меморијална зона. У то вријеме јавиле су се и прве иницијативе о подизању споемника на Козари који би симболизовао трагедију и херојство народа и партизана Козаре.

Поводом обиљежавања 20 годишњице устанка на Козари против НДХ (1961), поново су се јавиле идеје о изградњи споменика на Мраковици. „Овим поводом у Приједору је 26. јануара 1962. године, у организацији тадашњег Среског одбора савеза бораца и Среског одбора ССРН, одржано шире савјетовање у коме су учествовали представници козарских општина (Бање Луке, Приједора, Босанске Дубице, Босанске Градишке, Босанског Новог и Лакташа), већи број друштвено-политичких радника и ратних руководилаца Козаре.“[2] Тада је формиран Одбор за изградњу споменика на Козари. Да би све било на нивоу који заслужује историја Козаре у Другом свјетском рату, 6. априла 1967. године централни дио Козаре око Мраковице, проглашен је националним парком. У Записнику са савјетовањима о питању урбанистичког уређења Мраковице и изградње споменика на Козари то је под тачком „5“ дефинисано овако: „Срески одбор Савеза бораца Приједор треба одмах да припреми потребне материјале и да поднесе захтјев Извршном вијећу НРБиХ за промјену назива ‘Историјска шума Козара’, у ‘Национални парк Козара’“.[3]

Расписан је конкурс за идејно рјешење споменика на Козари, а 1970. године у Сарајеву је одржана изложба радова пристиглих на конкурс. Идејно рјешење познатог академског вајара Душана Џамоње, под шифром „11570“, побједило је на конкурсу и у љето 1971. године почела је изградња Меморијалне зоне на Мраковици. Хамдија Поздерац, предсједник Скупштине СР БиХ, положио ја камен темељац 2. августа 1971. године. Споменик и Меморијални зид са именима погинулих партизана са Козаре, свечано су отворени 10. септембра 1972. године, а Меморијални музеј 4. јула 1973. године. Радове је изводило грађевинско предузеће „Техника“ из Загреба, а у финансирању радова учествовало је 400.000 грађана Југославије својим добровољним прилозима.[4]

Меморијална зона састоји се од Споменика, Меморијалног зида и Меморијалног музеја и њихове ближе околине. Споменик који симболише побједу народа и партизана Козаре диже се непуна 34 метра у висину, а бетонски блокови који се налазе око централног дијела Споменика симболиши пораженог непријатеља који је под ногама побједника. На Меморијалном зиду уписано је 9.921 име погинулих партизана Козаре у току читавог Другог свјетског рата. Од тога броја српских партизани чине непуних 96% свих страдалих козарских партизана. Страдали цивили Козаре којих је до сада пописано преко 43.000, а који у преко 90% припадају српском народу, немају Меморијални зид на којем би била уписана њихова имена. Од тога броја дјеца до 15 година старости чине преко 13.000 жртава.

И данас након 50 година од завршетка изградње Меморијалне зоне на Мраковици, она је један од симбола читаве Козаре. Многи људи долазе на Мраковицу да нешто науче о историји својих предака, нису ријетке ни организоване посјете основних и средњих школа и других група. За организоване групе у понуди су и часови историје које држе кустоси Меморијалног музеја на Мраковици. Национални парк Козара је свакако и мјесто гдје људи долазе да уживају у чистоћи природе, планинарењу и адреналинском туризму. Стручно особље Меморијалног музеја на Мраковици, бави се и научним радом и своје резултате објављује у научним и стручним часописима.

[1] Службени лист Народне Републике Босне и Херцеговине, 5. јул 1957. године.

[2] Марина Љубичић, „Козара, споменик слободе“, (Приједор: Национални парк „Козара“ Приједор, 2016), 3-4.

[3] Записник са савјетовања о питању урбанистичког уређења Мраковице и изградње споменика на Козари, 26. јануар 1962. године, 6-7.

[4] Марина Љубичић, „Козара, споменик слободе“, (Приједор: Национални парк „Козара“ Приједор, 2016), 5-7.

Нушић се данас најчешће спомиње када треба напасти или исмијати власт. Често га цитирају и медији људскоправашког карактера који у начелу презиру сваки национализам, а највише српски. Па ево нешто о Нушићу као српском националисти:

„Почетком октобра 1908. године Аустроугарска је објавила припајање Босне и Херцеговине. У Србији се схватило да се на тај начин учвршћује на Балкану, па је тиме постала главна препрека националног уједињења. Народ се готово тренутно нашао на улицама. А један од противника био је Бранислав Нушић, у то вријеме новинар ‘Политике’. Па још када се 8. октобра у ‘Политици’ нашао уводни текст који је потписао Јован Дучић, а под насловом „Отаџбина је у опасности“, с позивом да сви Београђани дођу на збор, право код Кнежевог споменика, тешко да је било некога ко се није одазвао.

Кад се тај број „Политике“ нашао у рукама колпортера, Нушић је већ имао спреман план. Из тадашње редакције, која се налазила на Теразијама, с групом истомишљеника, кренуо је ка споменику. Да не иду тек тако, неприпремљени, побринуо се келнер Андрија из кафане ‘Балкан’. Кад је чуо да се испред ‘Политике’ окупљају демонстранти, ‘бацио је сервијету, скинуо белу блузу, натакао шешир на главу, оставио ненаплаћене цехове, дохватио онај општински добош и полетео пред ‘Политику’.

Немилице се ударало у добош, однекуд се створила и застава, што је привлачило људе. Тек, Нушић је пред споменик стигао с више од две стотине људи у пратњи. Одржао је говор, позвао све да се уједине и умру за отаџбину. Све уз пратњу добоша који је бесомучно ударао Андрија келнер. Уприличено је уписивање добровољаца за упад у Босну, а заинтересованих није мањкало. Опет уз непрестану лупу добоша. Био је то звук на који је највећи број грађана навикао од малих ногу, било да се нешто објављује или наређује.“ (Политикин Забавник од 10. 7. 2020.)

На Нушићевом случају могу учити и сви они критичари власти који у својој критици заступају ставове наших непријатеља. Није проблем здрава критика ако останеш вјеран отаџбини и народу. Дакле маните се парола „сви смо исти“, „није битна нација“ итд. Нушић вам говори да је важно!

План Илије Гарашанина о уједињењу свих Срба и осталих јужних Словена у једну државу, изнесеном у списи под називом „Начертаније“ 1844. године,  у бошњачкој публицистичкој литератури али и историографији тумачи се на пристрасан и фрагментаран начин. Тако се истичу неки пасуси из Начертанија у којим се тобоже становници Босне и Херцеговине називају Бошњацима и које Гарашанин тобоже сматра посебним народом у односу на Србе из Србије. Ради истине и правде обрадићемо све „спорне“ пасусе из Начертанија уз наше коментаре и показаћемо да се у Начертанију не спомиње неки посебан народ под именом Бошњака, него да се ради и регионалном називу, и да Илија Гарашанин становништво БиХ види као Србе без обзира на вјеру.

Почетак „Начертанија“почиње краћим уводом у план о уједињењу Срба и осталих јужних Словена у једну државу са центром у кнежевини Србији. Ту се у једном пасусу каже да: „Из овог познања проистиче черта и темељ српске политике, да се она не ограничава на садашње њене границе, но да тежи себи приљубити све народе српске који ју окружавају“. Дакле, јасно се наводе остали Срби који живе ван граница кнежевине Србије у њеном сусједству. Ту се свакако мисли и на Србе у БиХ, и ово је довољно да сруши све конструкције и домишљања заступника тезе о помену бошњачког народа у Начертанију, али бошњачки теортичари прелазе преко ових чињеница.

Поднаслов у Начертанију у којем се говори о плану Србије према БиХ носи наслов „О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније“. Одмах треба истаћи како се Босна и Херцеговина наводе као посебне регионалне историјске јединице, а не заједно као што је то случај у новијој историји.

Први „спорни“ пасусу гласи: „Кад два суседна народа меду собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора, да би се непрестано саобраћање што је више можно олакшало и живим учинило“. Овај дио се истиче када се жели доказати да се говори о „два суседна народа“ што би аутомацки значило да се мисли о два „различита“ и посебна народа. Међутим, треба имати у виду да се овако означавало становништво на одређеним подручјима које није морало  бити различитог  поријекла. Могло се означавато становништво једног етничког поријекла које живи у двије државе, покрајине, регије, а не само становништво два посебна народа. Прилог у томе говори реченица која иде одмах послије цитираног дијела, а која гласи: „Но Србија се од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила…“, дакле, ријеч је о сународницима Срба из Србије, тј. Србима из БиХ. Нашу тврдњу употпуњује и реченица из Начертанија неколико пасуса испод цитираног дијела у којој се каже: „Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз меду Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити“.

Једна од реченица коју теоретичари бошњаштва у Начертанију највише цитирају јесте ова: „Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле“. Овде се помињу Бошњаци, али се напомиње да ако они неби прихватили уједињење са Србијом, онда би дошло до „раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства“. Да којим случајем поменути Бошњаци нису Срби из БиХ, они не би могли да утичу на подјелу Срба на мање провинције, јер тада неби постојала потреба да се они зову у јединство са Србима из Србије као „сусједни Срби“. Дакле, баш реченица која спомиње Бошњаке у Начертанију и на коју се теоретичари бошњаштва највише позивају, говори супротно од онога што они желе да докажу.

Одмах слиједећи пасус испод дијела у којем се први пут спомињу Бошњаци у Начертанију, недвосмислено говори да у БиХ живе Срби:„Из ових основоположенија следује, да, ако би се пре овог општег соједињења Србства што особито у Босни преображавати почело, да се то преображење тако чини како би оно само служило као приуготовленије за оно опште соједињење свију Срба и провинција уједно, којим јединим начином може се рачунати на постижење оне велике цјели и оног интереса који је свима овим Србима једнак“. Дакле, из овога се може закључити да се у  Начертанију  јасно каже да се опште уједињење Срба почело реализовати и то посебно у Босни, и да треба да дође до уједињења „свију Срба и провинција у једно“и да ће то бити у интересу „свима овим Србима“.

Све ово би непристрасном истраживачу или читаоцу било јасно, али теоретичари бошњаштва прелазе преко ових чињеница, и цитирају још једну реченицу која долази послије овог пасуса, а која гласи: „Ко год дакле овом народу добра жели он не сме Бошњацима наследствено књажевско достојинство препоручивати“. Већ из свега горе реченог јасно је да под Бошњацима у Начертанију се разумију Срби из БиХ, а то што Гарашанин пише да не треба форсирати да они одмах прихвате власт српског кнеза „наследствено књажевско достојинство“, говори о Гарашаниновој политичкој мудрости и коректности, јер он жели да избјегне да се силом осталим Србима намеће власт кнежевске породице из Србије, јер добро зна да би се угледније и богатије породице из БиХ можда буниле и хтјеле више да учествују у власти, па би можда нека од њих оспоравала власт кнеза Србије над осталим Србима. Тога је у српској историји било доста, сјетимо се само борбе између породица Карађорђевића и Обреновића, или након Првог свијетског рата између Карађорђевића и Петровића.

Још један од радо цитираних пасуса од стране теоретичара бошњаштва јесте и овај: „Треће основно начело ове политике јест: јединство народности, којег дипломатически заступник треба да је правленије књажевства Србије. К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци и остали Славени обрате и код овог треба заштиту и сваку помоћ да наду кад год се о том радило буде овог начела вредност показати.Србија у овом смотренију мора ће о том увјерити да је она природна покровитељица свију турски Славена и да ћеду само онда кад она дужност ову на себе узме, остали Славени њој право то уступити да она у имену њиховом нешто каже и чини“.

Овдје није ријеч о „обраћању“ Бошњака у Србе односно њихову асимилацију, како то неки желе да прикажу, него да се Срби из БиХ и остали Словени из Турске могу обратити Србији за помоћ, да она може да заступа њихове интересе, и да ће то радити правично без гледања само својих уских државних интереса, а то показује и насатавк цитираног пасуса: „Ако би Србија својим сосједима тај несрећни и зли примјер давала да она само на себе мисли, а за невољу и напредак остали не би марила, него би то равнодушно сматрала, то би онда јамачно и ови само њеном примјеру следовали, не би је слушали, и тако би уместо слоге и јединства наступило неповјереније, завист и несрећа“.

Гарашанин је сматрао да би требало одређен број људи из БиХ примити у државну службу кнежевине Србије како би ту стицали знања из дипломатије и осталих послова битних за државни и национални рад међу својим земљацима када се врате у БиХ. Тај дио у Начертанију гласи: „Уједно нужно је и то, да се не само сви основни закони, устав и сва устројенија главна књажевства Србије у Босну и Херцеговину меду народом распрострањавају, него још и то да се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прима да би се ови практично у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавали и за такове чиновнике приправљали који би оно што су у Србији научили после у свом отечеству у дјело привести могли“. Теоретичари бошњаштва ово истичу када желе да докажу како је Гарашанин тобоже имао у плану да обучи неке од Бошњака у ширењу српске националне идеје у БиХ, а у ствари је ријеч о образовању  чиновника и политичара који би радили на уједињењу Срба из БиХ са Србијом, и који би након тога добро дошли у државној служби уједињене српске државе.

Послиједњи „спорни“ пасусу из Начертанија јесте овај: „Да би се народ католическог исповеданија од Аустрије и њеног уплива одвраћали и Србији већма приљубили нужно је на то особито вниманије обраћати. Ово би се најбоље постићи могло посредством фратера овдашњих, између којих најглавније требало би за идеју соједињења Босне са Србијом задобити. У овој цељи нужно би било наредити да се по гди која књига молитвена и песме духовне у београдској типографији штампају; после тога и молитвене књиге за православне Христијане, збирку народних песама која би на једној страни са латинским а на другој са кирилским писменима штампана била; осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака. По себи се претпоставља да би ова историја морала бити списана у духу славенске народности и са свим у духу народног јединства Срба и Бошњака“. Гарашанин је знао колико римокатоличка црква и римокатоличка Аустрија имају утицаја на римокатолике у БиХ, и зато његов план садржи и одредбу да се утицај ова два центра моћи на домаће римокатолике укине или бар смањи, и да се ради на придобијању римокатолика Срба на једнинство са православном Србијом. Вјерска подјела је тада била још већа него данас, и ако би се хтјело извести уједињење свих Срба у једну државу, било је потребан национални рад међу српским римокатолицима који су због вјере и утицаја Рима и Беча били неповјерљиви према Србији.

Исто тако, спомињу се Бошњаци муслимани и писање једне историје БиХ, јер је било потребно домаћим муслиманима показати да им Србија и Срби православци нису непријатељи, него сродници и како је најбоље за све да се уједине и живе у једној јакој држави у којој би се поштовала сва вјерска права. Када се говори о „славенској“ народности, мисли се на заједничко поријекло Срба са осталим Словенима и то да Срби припадају овој групи народа. Након тога јасно се спомиње дух „народног јединства Срба и Бошњака“, гдје се тај народни идентитет сужава на Србе у Србији и БиХ као један народ. Ознаке Србин и Бошњак овдје су територијалне, па се тако Срби из Србије изначавају тим именом, а Срби из БиХ, што је већ овдје показано, означавају се као Бошњаци, дакле нема говора о томе да су Бошњаци посебан народ у односу на Србе из Србије.

На крају доносимо текст из Начертанија у којем се говори о плану везаним за БиХ:

„О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније

Кад ми површину и географско положење ови земаља, ратни дух њихови житеља, и оно мненије и начин мишљења њихов у ближе расмотреније узмемо, ми ћемо лако на ту мисао доћи да је ово она част турског царства, на коју Србија највећи уплив имати може. Стално опредјељење и уређење овога уплива чини нам се да је за сад (1844) главни задатак србске политике у Турској.

Кад два суседна народа меду собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора, да би се непрестано саобраћање што је више можно олакшало и живим учинило Но Србија се од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила, и саобраштенија је на толико само мало места дозволила, да има кућа у већим варошима, које више врата имају за улазак и излазак не жели књажевство србско. Зато нека страже на границама истина не умале, но да се места састанака, изласка и уласка на српској граници умножи спрама Босне. А зашто не и Бугарске?

Уведени састав одјељења могао је у своје време полезан бити; но ту систему и сад још задржати значило би толико колико Србију усамљивати и затварати, а то је њеној будућности и њеном напретку са свим противно.

Треба на то ићи да се два народа, источно православни и римокатолически међу собом у својој народној политики разумеду и сложе, јер само тако може се са добрим успјехом ова политика следовати.

Србије је дужност да главне основе ове политике оба двема частима народа ондашњих предложи, јер она у овом дјелу може са важношћу поступати, које она по праву дипломатически признати и по многогодишњем искуству чинити је дужна. Једна од главних основа назначава се: начело пуне вјерозаконске слободе. Ово начело мораће свима христијанима, а ко зна да повремену и неким мухамеданцима допасти се и задовољиће их. Но као најглавнији и основни закон државни мора се представити и утврдити у томе, да књажевско достојинство мора бити наследствено. Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз меду Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити.

Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле. Ове фамилије никад се не би дале више до тога довести да интерес своје користи каквој другој фамилији на жертву принесу, па баш ни онда кад би од таквог пожртвовања напредак свију ови народа зависио.

Из ових основоположенија следује, да, ако би се пре овог општег соједињења Србства што особито у Босни преображавати почело, да се то преображење тако чини како би оно само служило као приуготовленије за оно опште соједињење свију Срба и провинција уједно, којим јединим начином може се рачунати на постижење оне велике цјели и оног интереса који је свима овим Србима једнак. – Јер овде Србију само зато напред стављам што она једина може ту ствар приуготовљавати и дужна је непрестано неговати до времена које ће донети извршење овог плана и које време да би сазрело Србија ће на томе радити. –

Ко год дакле овом народу добра жели он не сме Бошњацима наследствено књажевско достојинство препоручивати. У таком случају нека би се меду тим избирали најважнији људи из целог народа и то не за цели живот, но на извјестно време, који би као неки совјет образовали. Са оваквом макар провинцијалном и одељеном властју, остао би отворен пут за напредак; лако би се онда Србија у своје време са Босном тјешње сојузити и скопчати могла, јер онда остаће овај сојуз могућан и вјеројатан.

Треће основно начело ове политике јест: јединство народности, којег дипломатически заступник треба да је правленије књажевства Србије. К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци и остали Славени обрате и код овог треба заштиту и сваку помоћ да наду кад год се о том радило буде овог начела вредност показати. Србија у овом смотренију мора ће о том увјерити да је она природна покровитељица свију турски Славена и да ћеду само онда кад она дужност ову на себе узме, остали Славени њој право то уступити да она у имену њиховом нешто каже и чини. Ако би Србија својим сосједима тај несрећни и зли примјер давала да она само на себе мисли, а за невољу и напредак остали не би марила, него би то равнодушно сматрала, то би онда јамачно и ови само њеном примјеру следовали, не би је слушали, и тако би уместо слоге и јединства наступило неповјереније, завист и несрећа.

Уједно нужно је и то, да се не само сви основни закони, устав и сва устројенија главна књажевства Србије у Босну и Херцеговину меду народом распрострањавају, него још и то да се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прима да би се ови практично у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавали и за такове чиновнике приправљали који би оно што су у Србији научили после у свом отечеству у дјело привести могли. Овде је нарочито нужно то примјетити: да ове младе људе поред осталих треба особито надзиравати и васпитавати тако да њиховим радом са свим овлада она спасителна идеја општег соједињења и великог напредка. Ова дужност не може се довољно препоручити.

Да би се народ католическог исповеданија од Аустрије и њеног уплива одвраћали и Србији већма приљубили нужно је на то особито вниманије обраћати. Ово би се најбоље постићи могло посредством фратера овдашњих, између којих најглавније требало би за идеју соједињења Босне са Србијом задобити. У овој цељи нужно би било наредити да се по гди која књига молитвена и песме духовне у београдској типографији штампају; после тога и молитвене књиге за православне Христијане, збирку народних песама која би на једној страни са латинским а на другој са кирилским писменима штампана била; осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака. По себи се предпоставља да би ова историја морала бити списана у духу славенске народности и са свим у духу народног јединства Срба и Бошњака. Чрез штампања ових и овим подобних патриотических дјела, као и чрез остала нужна дјејствија, која би требало разумно опредјелити и набљудавати ослободила би се Босна од уплива аустриског и обратила би се ова земља више к Србији. На овај начин би уједно Далмација и Хрватска добиле у руке дјела, којих штампање је у Аустрији немогуће, и тим би следовало тешње скопчање ових земаља са Србијом и Босном. На ово дјело треба особито вниманије обратити и историју о којој је горе реч дати написати чрез човека врло способног и дубоко проницавајућег“.

Ово поглавље из Начертанија има наставак, али пошто се даље говори о Црној Гори и сјеверној Албанији, тај дио није потребан за нашу тему па га нећемо ни цитирати.

Пун текст Начертанија: НАЧЕРТАНИЈЕ

УН нису реаговале на почетак југословенског сукоба, на сецесију Словеније и Хрватске, али су у даљем расплету сукоба биле доминантан актер. Интензивна и разуђена активност кретала се од увођења ембарга на оружје преко спровођења мировних планова, до обезбеђивање хуманитране помоћи.

На тој путањи уочљив је низ некохерентност. УН су прогласиле да је СРЈ престала да постоји и да остатак Југославије (Србија и Црна Гора) не може аутоматски да настави своје чланство у УН). УН су допустиле да Југославија нестане без отпора, без протеста због једностраног нарушавања њених неприкосновених граница. Истовремено, УН су заложиле сав свој кредибилитет у одбрану суверности и независности новонасталих држава, Хрватске и БиХ.

Након промене позиције САД и њеним притиском да се призна Босна и Херцеговина долази до преокрета у тону и усмерењу деловања УН. Принудни аспект добија на тежини, уводе се санкције према СРЈ а приметна је и промена у језику резолуција, он постаје све оштрији и све је отворенија примена дуплих стандарда. На пример, у самој Резолуцији о санкцијама се говори о јединицама ЈНА и елементима хрватске војске, констатује се да ниједна страна у сукобу није испунила захтеве претходних резолуција али се уводе санкције само према једној страни. Затим у другим Резолуцијама се само вербално осуђују хрватски напади на УНПА зоне, а без образложења се пооштравају санкције СРЈ, без речи се прелази преко чињенице да су Муслимани одбили Овен-Столтенбергов план али се најоштрије осуђује одбијање босанских Срба да прихвате план Вен-Овенов план, итд.

Босански пакао се сагледава искључиво као последица агресије, као рат са само једним кривцем. Због тога се у резолуцијама не помињу хрватско-муслимански сукоби, као ни међумуслимански сукоби; прећуткују се, између осталог, присуство муџахедина, страних најамника и војних инструктура, кршење ембарга на извоз оружја од стране сталних чланица Савета безбедности, минимизирају се српске жртве.

Више него легитимни хуманитарни аспекти кризе, проблематизују се делом тако да доприносе јачању војне димензије у решавању сукоба. Стварање основе за већу употребе силе започиње Резолуцијом СБ 836 (јуни 1993) којом се одобрава УНПРОФОР-у употреба оружја у самоодбрани, али и да земље чланице у оквиру регионалних организација могу да преузму војне мере по овлашћењу СБ. Неодређеном формулацијом „регионалне организације“ се заправо мисли врло одређено на НАТО. У овом периоду се оснива и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

Због некохерентности, дуплих стандарда, мера принуде само према једној страни у сукобу, мировни напори УН су имали ограничен домашај у решавању југословенске кризе.

Читаво поглавље преузето из: Slobodanka Kovačević, Putnik Dajić, „Hronologija jugoslovenske krize 1995.“ Beograd 1996, 11-12.

Пред вама је одломак из књиге Ибрана Мустафића„Планирани хаос“, дио поглавља о његовом одрастању и школовању. У њему он доноси занимљиво виђење усташке војске у својој средини током његовог одрастања, као и његово виђење Другог свјетског рата.

„S obzirom da sam prije krenuo u mejtef nego u školu, to je imalo presudan uticaj na moje poimanje života. Mejtef mi je bio temelj, a kuća i zimska sijela u komšiluku, na kojima su se vodili dugi razgovori, nadogradnja prvog obrazovanja. Imao sam privilegiju da na zimskim sijelima slušam starije, da se čudim i divim mnogim stvarima, da tek doživljavam i raspoznajem svijet koji će ostati u mom mentalnom sklopu i koji će biti konstanta u načinu življenja do današnjih dana. Pored tema koje su se odnosile na svakodnevne probleme, na sijelima sc 10 nezaobilazno pričalo i o „prikazama“.

Govornici su“ doživljeno na vlastitoj koži“, u sukobu sa natprirodnim silama, prepričavali svoje događaje, plašeći druge i pokazujući svoju natprirodnu hrabrost. Iz svih dogodovština, izlazili su kao pobjednici. Uglavnom, najčešći govornici su bili oni kojima je mašta bila izražena osobina. I govornici i nijemi slušaoci, uživljeni u priču, pokušavali su nakratko zaboraviti „tek pristiglu četvrtu, posljednju ratu državnog poreza“ koja se morala platiti. Hasib Salihović je bio omiljeni recitator „Muslimanskih junačkih pjesama.“ Nakon „podviga“ Muse Kesedžije, Muje Hrnjice i Gojenog Halila, nadahnut njihovim junaštvom, u pauzama bi lio suze kao kišu, i opet nastavljao recital.

Ipak, za razliku od junačkih pjesama, koje su za nas bile mistika, najčešća tema su bile istinite priče iz Drugog svjetskog rata i pokoljima četnika nad Muslimanima. Za iskazanu bol nad ubijenim, slijedile su (sa ushićenjem) priče o ustaškim podvizima i veličanju pripadnika ustaških formacija i elitnih jedinica „Crne legije.“ Iskreno rečeno, ova posljednja tema me posebno dojmila. Znao sam da su mi đedu (po majci) 1941. godine četnici zaklali i bacili u Drinu, a đedo (po ocu) je i sam bio pripadnik ustaških formacija. Pored đede, od kojeg sam pravio idola u borbi protiv četničkog zla, slušajući ,kućnu historiju, moji junaci su postajali Jure Francetić, Kadrija Softić, Korelac, Braća Ademovići, Nurif Orić, Košpo, Haso iz Tršća i drugi pripadnici ustaških formacija, „Crne legije“ i 13. SS Handžar divizije koji su u očima običnih ljudi predstavljali simbol zaštite muslimanskog naroda. Muslimanski narod, izložen vječitom srpskom teroru, iz nemoći da se sam odbrani, priklanjao se svakoj sili i režimu koji nije bio protiv njih.

Ideologija muslimanskog naroda se svodila samo na puko biološko preživljavanje. I sada su mi u očima ushićena lica ljudi u njihovoj priči o hrabrosti naših heroja. Govornici, koji su veličali svoje heroje, nikada nisu znali za što su se borili ali su dobro znali protiv kojeg su se zla borili. Jedinstven im je stav bio, „kada su ustaške formacije izašle na Drinu, muslimansko uho gotovo da nije falilo.“ Ovaj narod je uvijek vidio prijatelja u onome ko ga ne kolje. Od moje nene, koju sam najviše volio, čuo sam pjesmu: „Oj Hrvatu pola brata moga, a Srbine, jebi oca svoga.“

Polaskom u školu i učeći „legalnu historiju“ vidio sam da su kod nas u istočnoj Bosni na snazi dva paralelna vaspitno-obrazovna sistema. Jedan kućni, a drugi školski. Naravno, neupitno je kojem sam više vjerovao; nastavnici historije iz Šumadije ne bih vjerovao sve da mi je đedu „kovala u zvijezde“. Kroz cijelo obrazovanje bio sam isti: mržnja prema četnicima, prezir prema partizanima koji su za mene bili rezervno utočište za četnike i ubjeđenje da ih nije bilo granica na Drini bila bi „berlinski zid“ između istoka i zapada koji bi BiH i Muslimane zauvijek odvojio od Srbije.“

ИЗВОР: Ibran Mustafić, „Planirani haos: 1990-1996“, Sarajevo 2008, 11-12.

Напомена: Ово је први у серији текстова о личностима и догађајима из Другог свјетског рата, са акцентом на подручје Козаре и Босанске Крајине. За разлику од осталих текстова на сајту, ови текстови неће бити стриктно историјски. Биће сажети и имаће књижевну слободу. Намјера ми је да опишем личности и догађаје како сам их упознао преко докумената, свједока и литературе. Интересује ме и утисак читалаца, зато слободно пишите своју критику ових текстова.

РЕВОЛУЦИОНАР ПОД КРСТОМ: Ивица Марушић Ратко

Међу Козарчане је стигао под именом Ратко. Право име му је било Ивица Марушић. Хрват. Козарчани су га у почетку звали „Цвикераш“. Након издаје у Априлском рату и првих злочина над Србима у НДХ, српски устаници нису вјеровали ни једном Хрвату. Нису вјеровали ни осталим несрбима. Зато је Ивица по инструкцијама партије, „подмитио“ српске устанике новим именом. Ратко је некако звучило прихватљивије.

Био је један од малобројних пријератних комуниста у Босанској Крајини на почетку српског устанка крајем јула 1941. године. Партији одан до посљедњег атома себе. Оданост је исказивао и у спремности да ликвидира било ког сумњивца. Сваког онога ко би посумњао или се оглушио у закон партије. Чак су га и неке његове колеге комунисти описивали као екстремисту. Славни партизански командант Жарко Згоњаним о Марушићу и Мићи Шурлану је рекао: „Чим би чули да неко није у потпуности за наш покрет или да можда сумња у нас, тражили би смртну казну без провјеравања.“

Немилосрдан је био и према непријатељу у борби. Својим партизанима, углавном Србима, наређивао је паљење муслиманских и хрватских села која су била упорна у свом усташлуку. Прије ватрених одмазди, упозоравао је та села да престану са нападима на партизане и клањем српске нејачи. Упозорења најчешће нису наилазила на разумјевање. Усташе су разумјеле само аргумент силе. Силу су и осјетили.

Након првог ослобођења Приједора, 16. маја 1942. године, иако није било планирано, дио партизанских снага продужио је према Љубији. Тамо је рудник жељезне руде. Није се смјело дозволити да Нијемци користе љубијско жељезо за своје војне потребе. Марушић је, на своју руку, потрпао његове партизане у вагоне и жељезницом упутио на Љубију. Први пут у рату да су партизани жељезницом ишли у напад. Усташе и домобрани нису пружили озбиљнији отпор и брзо су се повукли. Љубија је ослобођена  17. маја 1942. Марушић убрзо постаје командант новоформиране Прве крајишке НОУ бригаде.

Одмах је формирана партизанска власт у Љубији. Покренута су постројења љубијског рудника да раде за партизанску војску. Љубија је остала у партизанским рукама свега 24 дана. Комунисти су знали да неће моћи задржати ослобођене градове и вароши. Најбитније им је било да устанак расте. Жртве су у другом плану. Циљ оправдава средства. Тако су бар они сматрали.

Марушић  након пада Љубије и хрватско-њемачке офанзиве на Козару одлази на други фронт као командант Прве крајишке НОУ бригаде. Планина Мањача. Нијемци су били у наступању према Мркоњић Граду. У засеоку Делићи, село Дујаковићи на пола пута између Ситнице и Стричића, био је смјештен Штаб Прве крајишке НОУ бригаде.

Свањивао је други септембар 1942. Непријатељски авиони сјеку небо изнад засеока Делићи. Лете право према бијело окреченој кући. Ратко је спавао у трему те куће. Бомбе свезане ланцима у гроздове падају око куће. Нема времена да се бјежи. Хируршком прецизношћу експлозије и митраљески рафали претресају двориште куће. У трему налазе Ратка. Ране су фаталне. Неким чудом нико од укућана није страдао.

На лицу мјеста рањеницима је пружена прва помоћ. Није била адекватна. Морају на пут према Босанском Петровцу. Тамо су доктори из Врховног Штаба. Колона коњских запрега са рањеницима кренула је на тежак пут. Тек 3. септембра увече стижу на одредиште. За неке је то било прекасно. Марушић је издахнуо на путу из Петровца према болници у Дринићу.

Погинуо као комуниста. Сахрањен као хришћанин. Изнад његовог гроба постављен је дрвени крст са ћириличним натписом „Ратко Марушић.“ Петокрака се налазила на крсту изнад натписа. На први поглед неспојиво а ипак симболично. У Босанској Крајини ова два симбола су се преплитала, па и борила међу собом. Партизанима и комунистима милија је била петокрака. Обични народ, поготово онај са села, више је љубио крст. Марушић је био коминистички револуционар. Био је и један од војсковођа крштене војске. Идеологија није могла из срца људи избрисати 2000 година вјере и традиције. Бар не тако брзо. Смрт је мирила ова два симбола.

Нијемци су у фебруару 1943. пронашли крст испод кога је сахрањен Ратко. Однијели су га у Босански Петровац и фотографисали. На основу те фотографије знамо како је сахрањен један од синова револуције. Након рата у Босанском Петровцу ратко је сахрањен испод обичне плоче. На њој је писало: MARUŠIĆ IVICA RATKO NARODNI HEROJ 1912-1942. Осим крста промијењено је и писмо на надгробном натпису. Ипак је Ратко био Ивица, а по неком неписаном закони Ивица се пише латиницом.

Због насилног скупљања десетине и трећине од хришћанских сељака у БиХ, често је долазило до избијања сеоских буна. Муслиманске аге и бегови злоупотребљавали су своје положаје и овлашћења у жељи за стицањем што већег добитка. Поред тога, виђенији хришћани или они који су дизали глас против терора муслиманске властеле, бивали су хапшени, затварани, мучени а многи и убијани. Сви ови разлози довели су и до буне сељака у Посавини 1858. године. Народ је ову буну назвао „протином буном“ по проти Стевану Аврамовићу.

Оно што нас занима овом прилоком, јесу симболи тј. натписи на заставама устаника. Устаници су образовали неколико устаничких логора. Главни логор био им је у Шамцу на Сави. Међу њима виорило се неколико застава с натписима: „Св. Саво, просветитељу српски“, „Св. Ђорђе, победоношче велики“ и „Да Бог живи султана Абдул-Меџида и Хати-Хумајун“.

Видимо да су сељаци, иако су се побунили због економских разлога,  били свјесни свог народног и вјерско идентитета и да су га истицали на својим заставама. Ово је важно због данашњих приговора неких историчара, како бошњачких и хрватских, тако и појединих српских, да су сеоске масе у БиХ током XIX вијека биле у националном погледу несвјесне или да су пак себе сматрале Бошњацима, Босанцима, Власима, итд. Они који на своје ратничке заставе извезу име „просветитеља српског“ не могу видјети себе само као класни сталеж, него и као припаднике народа у којем је рођен Растко Немањић (Св. Сава).

Султан Абдул-Меџид заслужио је своје мјесто на заставама посавских сељака због својих покушаја да реформама олакша живот хришћанске раје у БиХ. Такође, устаници су овим хтјели да покажу да не устају против владиних снага, већ против муслиманских ага и бегова и њихове тортуре. Хати-Хумајун био је закон донесен 1856. године. Њиме је гарантована једнакост између муслимана и хришћана у БиХ. Буна сељака у Посавини на крају је скршена, чиме је продужена агонија хришћанске раје.

Текст први пут објављен 20. јуна 2017. на сајту Срби у БиХ.

На данашњи дан 1980. године умро је Јосип Броз Тито, први и доживотни предсједник СФРЈ. Многи га и данас сматрају највећим државником наших простора. У данима након Титове  смрти Добрица Ћосић је записао своје емоције о њему. Треба рећи да је Ћосић у младости био велики поборник Тита и његове политике, али је касније промјенио мишљење и постао један од оних интелектуалаца које је Тито прогонио. Кренимо редом:

4. маја 1980. године Ћосић је између осталог записао:

„Свет се уозбиљио намрштио, пожурио кућама. А сутра ујутру требало је да са Аном путујем у Лондон, одржим два предавања на Лондонском универзитету и посетим славистичке центре у Оксфорду и Кембриџу. Замислио сам се: има ли смисла у овим данима путовати у Лондон. Божица и Ана биле су одлучно против. Увидео сам: неприлично је да ја, Титов противник, баш шестог и седмог маја држим у Лондону предавање о „Историји и роману“, док моји суграђани сахрањују председника државе. Одустао сам од пута. Нека то буде мој мали узврат поште за добро које ми је учинио тај највећи непријатељ мог народа у последњем столећу.“

5. маја Ћосић између осталог записује:

„Данас је први дан без њега. Мртав је човек чију су смрт чекали и желели и они који су му били најоданији. Цепала их је туга и олакшање. Осећам жалост, дубоки бол што сам разочаран, што ме разочарао тај човек у кога сам толико веровао….Тај човек ми је својом политиком и делањем помогао и да будем – међу ратним победницима, да будем међу признатим и значајним људима моје генерације; али ме је прогањао због истине коју сам говорио, подвргао полицијском терору и контроли, грађанским дискриминацијама, учинио ме поробљеним и пониженим. Добро му морам вратити истином о његовом делу….

Живети под тиранијом лажи, најнедостојније је човека; тиранија лажи тежа је духу од тираније силе. Лаж је тежа човеку духа од сваке неслободе. Ја схватам и по односу народа према њему и по односу оних које је прогањао да више не припадам људима овог времена. Разишао сам се са свима. Не могу да одобрим то ‘сентиментално’ понашање свих прогнаних и пензонисаних генерала – Коче и Брадоње, ‘либерала’ и ‘ранковићеваца’, свих! Који данас учествују на комеморативним седницама. У ствари, они чине последњу капитулацију пред њим. И мртав их понижава. Они, опет, имају изговор: био је наш ратни командант. Нико да му се супростави, нико ни мртвом! То ме ужасно мучи. Морам и ја, убеђен од свих око себе, да му одем на комеморацију у Академију. Немам храбрости да демонстрирам неучешће у сахрањивању свог ‘ратног команданта’. Јер ме је и страх нечовечног односа према смрти; страх ме сваке неправде према човеку.

Понашање народа према Титу доказ је, да је народу, маси, најближа лаж; у лаж најупорније верују. Он жели да буде обманут ако му је то корисно и пријатно. У овим данима читав свет га убеђује да је Тито ‘великан епохе’ и ‘највећи државник света’, па људима у Југославији годи да нешто њихово буде тако велико, тим пре што је то Тито.“

7. маја Ћосић између осталог записује:

„Прошао сам данас, 7. маја, први пут улицама Београда после Титове смрти. Од ‘Мадере’ поред Скупштине, булеваром до Теразија и Академије. Колоне народа, немо цупкајући у месту, невидно миле  ка Скупштини, да после шест-седам сати стајања у реду прођу поред Титовог одра…. Осетио сам језу идући супротном страном од народа, осетио сам се сам, сасвим одвојен, први пут сам осетио ту самоћу, ту одвојеност од народа, од људи моје земље….

Зар Мусолинија, Хитлера, Стаљина, Мао Це Тунга – није обожавао народ? Ако је критеријум легитимности једне власти – да је већина народа уз власт, онда су најдемократскији владаоци, са највишим већинама народа уз себе – управо највећи тирани! Народ је уз моћ, уз силу, уз силника, уз оног који пролива крва, који влада канџијом!“

8. маја Ћосић између осталог записује:

„И сахранише Тита. По лепом мајском дану, помпезно, строго, организовано и скупо, баш онако како је и владао….

Ниједна објективна историја не може да порекне његову борбу против фашизма и вођење највећег антифашистичког покрета отпора у Европи; ниједна објективна национална историја и поред великих злочина почињених у ‘левим грешкама’, командних неспособности у вођењу рата 1941. у Србији, суровог жртвовања људи и народа у нереалној процени односа снага, правог националног злочина у безумном ратовању српских младића на Сремском фронту, дакле, и поред свих његових неспособности, несавести, заблуда и нечовештва, не може да се порекне Титова улога у спасавању српског народа од усташког геноцида, као и спасавању муслимана од четничких одмазди за муслиманске погроме над српским народом 1941. године….

Међутим, његова стаљинистичко-коминтерновска идеологија, тиранска, деспотска, и демагошка природа, ниско знање и образовање, неразумевање историје и могућности народа којима је владао, његов цезаризам и монархизам под комунистичком маском, његов рђав карактер и низак морал, његова грандоманија и одсуство одговорности за будућност државе којом је скоро четири деценије неприкосновено владао и слична својства, учиниле су Јосипа Броза политичарем који је упропастио и оно што је добро урадио. Он је најзаслужнији за пораз свога дела.“

12. маја Ћосић између осталог записује:

„Осећам двоструки стид: што у болу први пут у мом свесном животу нисам са људском већином моје земље и што та људска већина, тај мој народ, нема у овим часовима и данима ниједно више и достојније осећање осим бола за човеком који га је у модерној историји највише изиграо, обмануо и понизио….

Еманципација од титоизма није еманципација од идеологије, него од једног система општељудских вредности, рајетинског и поданичког менталитета, једног ниског, примитивног схватања света. Титоизам је примитивизам – историјски, цивилизацијски, политички…. Титоисти лажу патетично и дрско, као вулгарне циркуске варалице на сеоским вашарима….“

13. маја Ћосић између осталог записује:

„Тај пролетерски маршал отерао је у смрт стотине хиљада са симболом петокраке, одузевши им крст, а сахранио се без тог симбола….

Основна његова моћ: лукавство. Тиберијевско лукавство. Притворство. Велики лицемер. Те две особине довољне су да га у једном покрету, какав је био комунистички, учине вођом и „творцем“ победа! И као што је с тим својим карактерним својством успео да заузме место које је заузео у КПЈ, и потом у држави и свету, он би, како је изјавио немачким индустријалцима, да није постао комуниста, постао велики капиталиста.

Он је слободу захтевао само за себе. И кад је говорио о националној слободи, мислио је на слободу којом он управља и господари.

Удворство, полтронство, улагивање Титу, били су одувек развијени, особито после смакнућа Ранковића са лажним оптужбама. То политичко и морално понашање Титових сарадника попримило је размере које је имало у Тиберијевом добу. То зло је разорило римску империју; то зло разорило је и све „диктатуре пролетаријата“; оно је партијске вође претворило у класичне апсолутисте и деспоте с дворовима на којима су владали обичаји, закон и права старих дворова. Комунистичка власт постала је покварена и прљава као и све власти прије ње….

Нека му је вечна слава и хвала што ме учинио својим непријатељем. Што ме прогонио због истине и приморао да широко отворених очију гледам стварност; што ме својом мржњом приморао да угасим своје мржње према противницима Титовог социјализма; што ме прогоном уразумио да све прогоњене разумем боље но што сам их разумео; што ме подстакао да преиспитам своја идеолошка уверења и погледам „наше револуционарне тековине“ и са становишта поражених; што ми је одузео политичку победу и сврстао ме међу побеђене; што ми је помогао да критичније мислим о свету и људима но што бих мислио као његов истомишљеник; што ме ослободио идеолошких заблуда и илузија па могу као писац да гледам свет; што поводом његове смрти нисам морао да дајем изјаве новинама и телевизији; што у овим данима монстр-сахране нисам међу ожалошћенима… Што ћу о њему писати као његов противник. Што ћу умрети као противник његових присталица…“

Поред Црне Горе и за Херцеговину се веже народни израз да је она „српска Спарта“, а у народној поезији и причама назива се и „света земља“ или „света земља Херцегова“.  Ако са народне поезије и предања пређемо у сферу историјске науке, онда за Херцеговину важи оцјена да је још од средњег вијека била врело писмености, духовности и културе. Она је отаџбина прве  српске краљевске обитељи – Војислављевића; дом најстаријег српског ћириличног епиграфског натписа, тзв. Хумачке плоче; писарница у којој је настала највриједнија српска књига – Мирослављево јеванђеља, коју је УНЕСКО 2005. године уврстио у програм „Памћење свијета“ као културну баштину од прворазредног значаја за цијелу људску цивилизацију; радионица у којој су исклесани први стећци, надалеко чувени монументални споменици који су ове године стављени на УНЕСКОВУ листу свјетске баштине; извориште вјере, људи и интелигенције. Једном ријечју, Херцеговина уз Косово и Метохију и Црну Гору, представља средиште српског народа, врело с којег се напајамо вијековима.

Засигурно су и странци знали понешто о Херцеговини, па су је у прошлости  називали и „приморска Србија“ или чак „Србија“ и „српска земља“. Овдје ћемо изнијети неколико историјских извора који говоре у прилог томе.

Секретар млетачке владе (Венеција) Бенедето Рамберти, у књизи „Delle cose de Turchi“ штампаној 1541. године, помиње турске покрајине и између осталога пише овако: „Босна, Херцеговина тј. Србија која се зове војводина…“. Рамберти Херцеговину назива још  Србијом и војводином, можда имајуће нека сазнања да су великаши из Херцеговина, као нпр. Сандаљ, Стефан Косача, Храбрен-Милорадовићи, итд. носили и титуле војвода, или је бар у то вријеме традиција о тим великашким породицама или уопште територији Херцеговине била донекле жива у Венецији, јер су се многи Херцеговци у 15. и 16. вијеку селили у Италију.

Прије нешто више од стотину година, Василије Ђерић у књизи „О српском имену по западнијем крајевима нашега народа“, забиљежио је, да се у манастиру Житомислићу чува књига коју су монаси уз још 8 других књига, добили на дар од руског цара Петра 1707. година, и да је у њој записано да је поклоњена „у српску земљу у манастир Житомислић“.

У документу којим „Consultori“ обавјештавају млетачког кнеза о православном народу у Далмацији 1729. године, каже се да „мјеста Рисан и Топла нису у Далмацији него у приморској Србији, која се зове Херцеговина“.

Ових неколико извора ријечито говоре о значају Херцеговине кроз историју за српски народ, као и о њеном идентитету. У данашње вријеме када историја служи у дневно-политичке расправе и идеолошке конструкције, није на одмет подсјетити се око овог и сличних историјских питања. Свакако да извора који говоре о Херцеговини као Србији или српској земљи има још, али и ова три су довољна да заинтересују читаоце који могу да потраже стручну литературу и прошире своја сазнања. Дакле, Хецеговина није само „српска Спарта“ него и „приморска Србија“.

Текст први пут објављен на сајту Срби у БиХ, 5. новембра 2016.

Вићентије Змајевић био је надбискуп барски и апостолски визитатор римокатоличке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској. Породица Змајевић водила је  поријекло из села Врбе код Његоша, одакле су се 1513. године доселили у Котор. Средином XVII вијека породица Змајевић преселила се у Пераст. Вићентије је на Колеџу Конгрегације за пропаганду вјере у Риму завршио филозофију и теологију, а папа Климент XI поставио га је 1701. године за барског надбискупа. Иако је Вићентије био свјестан својих српских коријена, народ из којег је потицао презирао је из дна душе због тога што је, како је он мислио, остао у заблуди шизме и јереси тј. православне вјере.

Године 1720. написао је религиозно-политичко дјело под називом „Огледало истине“, у којем је изнео прегршт оптужби и клевета на рачун Срба и православља, а ту се дотакао и средњовјековне српске прошлости. Између осталог писао је и о паду Босне и Херцеговине, о чему је дао своје виђење разлога због којег су ове двије области пале под Турке, а главни кривац за то било је православље код Срба и њихова поквареност.

Пропаст Босне и Херцеговине Вићентије је видио и описао овако:

„Религиозна пометња је довела до уништења једне и друге. Будући да их је природа обдарила планинским и јаким утврђењима, оне би, да је у њима владала постојаност и вера, за Србе биле славније од грчких Термопила“. За војводу од св. Саве, Стефана Косачу, писао је да је „најгори српски шизматик…“, а за босанског краља Стефана Томашевића каже да је „увидео да је српска јерес докрајчила његову моћ. Хтео је да се обрати за помоћ Сиксту IV, али га је издало време и поквареност Радина који се, преко јереси, одметнуо од Бога и лукавством издао свога владара. Продајући Турцима пролаз, продао је он њима своје краљевство и свога краља. Прво издани заробљеник, а затим циљ отоманске стреле, (краљ) је, умирући, оставио велико сведочанство владарима да је српска шизма, уско повезана са јереси, увек непријатељ владарима и пропаст државама“.

Како видимо, Вићентије је сматрао да су Босна и Херцеговина српске области које су се могле боље бранити, само да није било шизме односно православне вјере међу Србима, која је, како је Вићентије мислио, највећи кривац за пропаст ове двије области. Ово је наравно пристрасна оцјена  и нема подлоге у чињеницама и историјским изворима, али дјело Вићентија Змајевића у првом реду је идеолошко-пропагандни спис против православне вјере и Срба као православног народа од којег је и он сам отпао. Ово није први случај да српски конвертити замрзе свој народ из којег су потекли али је свакако један од познатијих и радикалнијих примјера.

Оно што је занимљиво за историју Срба у Херцеговини, јесте да Вићентије каже да је Стефана Косачу  „српски шизматик“, што баца још једно свијетло на питање о конфесионалној и народној припадности војводе од св. Саве. Такође, за историју Срба у Босни, занимљиво је што Вићентије за босанског краља из куће Котроманића пише да је „српска јерес докрајчила његову моћ“, што значи да су по Вићентију Змајевићу становници средњовјековне Босне били Срби и у већини православне вјере. Вићентије спомиње и јерес, што не треба да чуди када знамо да су римокатолички свештеници православну вјеру понекад називали и јеретичким учењем а православце јеретицима. Тако имамо извор с краја првог десетљећа XIV вијека у историографији познатог као „Descriptio Europae Orientalis“ анонимног француског путописца који пише за Србе на Балкану у средњем вијеку да су „најгори јеретици, заражени од јеретика који бјеже у те крајеве пред инквизитором, и с тога су још гори према хришћанима и католицима“.

Занимљиво је примјетити, да док за Србе римокатолички писци биљеже да су шизматици (православци) и јеретици, анонимни француски писац спомиње  римокатолике као хришћане и католике, што значи да иако се за једну конфесију користе два термина не мора да значи да се ради о двије конфесије, па тако се термини шизматик и јеретик у списима римокатоличких писаца може односити на православце. На крају цитираног пасуса из Змајевићевог дјела, о вјерским приликама у босанској држави у средњем вијеку стоји да је „српска шизма, уско повезана са јереси“, што може да значи да Вићентије мисли како је православље скоро што и јерес, или пак да је српско православље блиско са неким вјерским учењем којег су римокатолици сматрали за јеретичко. У историјским изворима из средњег вијека имамо нпр. да папа Гргур XI у свом писму од 3. фебруара 1373. године, у којем каже да је сазнао да „у крајевима Босне, живе скоро све шизматици и јеретици, осим оних који су милошћу божијом преобраћени…“. Ово би значило да у Босни постоје два вјерска учења, православно и неко које римска црква сматра јеретичким учењем, што је свакако било могуће, али папа у свом писму даље каже да „на границама Босне према Угарској, као и у мјесту званом Глаж, и у многим другим мјестима, помјешано живе како хришћани, тако јеретици и шизматици…“. Видимо да овај папа само римокатолике назива хришћанима, док то не каже за православне и те некакве јеретике, па је могуће и да су овдје два термина (шизматик и јеретик) употребљени за православце, као што смо показали на горњем примјеру којег наводи анонимни француски путописац, гдје за римокатолике користи два термина (хришћанин- католик).  Без обзира на недоумице око вјерских питања средњовјековне босанске државе, јасно је да и Змајевић и француски анонимни путописац и шизматике и јеретике на простору средњовјековне Босне, Херцеговине и других српских крајева називају Србима. Чак и за јерес Албигеза из Француске, за коју неки историчари тврде да је блиска са учењем „цркве босанске“ у средњем вијеку (за шта нема вјеродостојних потврда у историјским изворима), каже да је била  „склоњена у Србији“ и да „показује свој велики отров и данас међу Србима“.

Када смо код тих других крајева у којима Вићентије Змејевић спомиње Србе, то су, ако не рачунамо Србију, још и околина Дубровника, Црна Гора, Албанија, Далмација, и све оне земље Угарске и Аустрије које су Срби у својим сеобама населили. Ми ћемо овдје навести неколико занимљивих примјера, а један од њих је околина Дубровника. Змајевић о томе пише да „И Срби који је окружују“ (мисли се на Дубровачку Републику) “и служе јој од велике користи због трговине прихвата као пролазне госте, али их не прима као своје поданике. Узалуд су били њихови захтјеви да тамо добију право на боравак и слободу вјере“.

Дакле, Змајевић каже да Срби насељавају околину Дубровника, а то је прије свега Херцеговина, и да немају право боравка у Дубровнику јер нису православни и да им се не допушта вјерска слобода. Ово показује да су Срби, ако су хтјели да постану равноправни грађани Дубровника, морали да пређу у римокатоличку вјеру, што објашњава откуд Срби римокатолици у Дубровнику кроз историју. Наравно, временом су они похрваћени и сада се углавном изјашњавају као Хрвати.

Затим када пише о Црној Гори, а за себе је говорио да је „потомак славних принчева Црне Горе“, излива такође своју срџбу против Срба и православља овако: „Шизматици црногорски Срби, будући невјерни Богу, нису имали стида да издају свога господара“. О Скендербегу и пропасти његовог устанку у Албанији против Турака, Змајевић криви опет Србе: „Велики украс разговору јесте славно име значајног Скендербега, а за сажаљење жалосна судбина његова коју је доживио од поданика Срба“. Дакле, за Вићентија Змајевића Црногорци су Срби а у Албанији поред Албанаца живе и Срби.

Када сагледамо податке које нам пружа Вићентије Змајевић, видимо да је српски етнички простор у прошлости био много шири. Његови подаци су битни у данашње вријеме због политичко-идеолошких сукоба и стварања нових нација. Он као римокатолик који је мрзио православље и Србе православце, није могао да намјерно проширује српски етнички простор, па су зато његове информације од великог значаја за историчаре и српску националну историју. Такође, Вићентије Змајевић је и добар примјер колико конвертит може да замрзи своје коријене и да се скроз стави у службу друге религије, идеологије и политике, а против свога народа.