Серијом краћих текстова, приказаћемо нека од најчвршћих усташких упоришта на простору Босанске Крајине, у којима је домаће становништво чувало усташка начела и поредак Независне државе Хрватске. Таква мјеста била су тврђаве зла из којих су кретале усташке крваве офанзиве на српска села. Први текст говори о Козарцу, већински муслиманском мјесту, удаљеном од Приједора десетак километара.

Већ у првим мјесецима усташке власти на подручју среза Приједор, формирају се усташке групе од домаћег муслиманског и хрватског становништва. Многи улазе и у домобранске формације. У геноциду над српским становништвом Приједора истичу се домаће усташе, па чак и дио цивилног становништва које је подржавало НДХ.

Приједорчани учествују масовно у прославама важних датума за НДХ. Такав је био нпр.  „Имендан Поглавника Др. Анте Павелића“ у чијој прослави је 1941. године учествовало „4.000 Хрвата католика и муслимана“… „У петак у 10 сати одслужена је у римокатоличкој катедрали свечана Миса захвалница… У подне је проучена свечана Дова у градској Џамији, којом приликом је имам матичар Дервиш Бибић-Дуђић одржао говор“.

Одушевљење „Именданом Поглавника“ било је и у Козарцу: „У име чланова муслиманске читаонице у Козарцу срдачно Вам честитамо имендан нашег Поглавника… За Дом спремни! Предсједник: Мустава Хрустић“.

У првим данима НДХ у Козарцу се као усташе истичу следећи:  Хусеин Мујакић, Јозо Шумахер, Мехо Гламочанин, Адем Балић (општински начелник), Хасан Хрустић, Мујо Бешић, Ибро Мехмедагић, Хусеин Мелкић итд.  Поред њих међу усташама из Козарца су се истицали и ови злочинци: Суљо Кусуран, Мемић Алија, Ћустић Смајо, Талић Алија, Кркић Мухарем, Салих Ћускић (Ћустић), Шериф Рекић, Леван Бећ и Аган Елез (из Трњана), Касим Синанагић,  Мустафа Мелкић, Фердо Тукерић, Грга Јурић итд.

Козарачке усташе су међу првима почеле са покољем Срба на подручју Приједора. Још прије Илинданског покоља српског становништва у Приједору ( од 31. јула до 2. августа 1941.), погроми над Србима око Козарца почели су на Огњену Марију 30. јула1941. Током Илинданског покоља у којем је на подручју среза Приједор ликвидирано око 1500 Срба, усташе из Козарца су убиле неколико стотина Срба и покопали их у гробницу на локалитету Заједнице у сусједном селу Трнопољу.

Иако су партизани радили на стварању братства и јединства између народа на Козари и Поткозарју, одзив муслиманског и хрватског становништва Козарца, али и цијелога среза Приједор у партизанске редове био је занемарљив. Ситуација се није битније промијенила ни након првог ослобођења Приједора 16. маја 1942. године. Након контраудара снага НДХ и Нијемаца на Козару у љето 1942. године, становништво Козарца учествује у навођењу непријатељских јединица по Козари и у пљачки српских села. Када су заробљени српски цивили спровођени кроз Козарац, са многих прозора на њих је салијевана врела вода.

 

Убијени Срби на улицама Приједора. Илиндански покољ, август 1941. године (Извор: Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, Приједор, 2018.)

Све до краја рата Козарац је важио као јако усташко упориште. Након ослобођења у Козарцу је нова власт, иако се водила начелом братства и јединства,  имала много муке да уведе ред.

Ђуро Вученовић Бусен, командант 2. батаљона 11. крајишке НОУ козарске бригаде, који је учествовао у борбама за ослобођење Козарца 9. јула 1944. године о Козарцу је рекао следеће: „Знајући да се у Козарцу налазе саме усташе које су биле познате по злодјелима и упорности у борби против партизана, усмено сам саопштио командирима да не желим заробљених непријатељских војника. Била је то самовољна одлука, али сам закључио да се другачије са козарачким усташама не може поступити.“

Усташе су тога 9. јула 1944. године, пружиле жилав отпор партизанима. О томе свједоче и бројке погинулих и рањених припадника муслиманске усташке милиције из Козарца. За само један дан погинуло је 206 припадника муслиманске милиције са тог подручја, док их је 58 рањено. Када узмемо да је са подручја цијелог среза Приједор, током Другог свјетског рата,  у партизанима погинуло 153 муслимана и 25 Хрвата, видимо колику је жртву Козарац подњео за НДХ.

Комунистички документи свједоче о постојању отпора новонасталом стању након ослобођења Козарца. Такав један документ настао 31. марта 1945. године каже: „…партијска организација на терену козарачке општине услед своје младости не може да се избори против реакционарних типова у Козарцу на основу чега се и налази на томе терену један члан овог комитета (Срески комитет КПЈ за Приједор-Б.Р.) који тамо дјелује. Шемсо Ћејван који припада ћелији Козарца је искључен из партије зато што је се дао у крајност пијанчења, што је имао капитулантски став према назадним типовима у Козарцу и зато што је изразио неповјерење према секретару овог комитета као и секретару НО одбора, говорећи да ми ударамо по њему као муслиману а не човјеку који толико гријеши.“

Треба још напоменути да су неки од припадника муслиманске милиције из Козарца прешли у партизане, други су након рата осуђени на благе казне, трећи су се повукли са другим непријатељским војскама. Српско становништво је јавно углавном ћутало о својим џелатима који су им били у комшилуку. То је била цијена која се морала платити зарад мира и стварања друге Југославије. Вријеме је показало да је та цијена била прескупа и штетна по српски народ који од потомака усташких џелата данас бива проглашаван за фашистоидан и геноцидан народ.

 

АУТОР: Борис Радаковић