Неколико аргумената у одбрану Апела српских историчара

Категорија: Критика Насловна

Колеге историчари и неки од политичара из већег беха ентитета, протестују због Апела историчара из Републике Српске и Србије који је упућен поводом покушаја својатања српске историјско-културне баштине средњег вијека на просторима данашње Босне и Херцеговине. У својим изјавама наводе да се потписници Апела воде идеолошким и дневно-политичким мотивима, а никако науком. Заборављају да управо стручна и политичка јавност, а уз њих и многи лаици са простора већег беха ентитета, ненаучно пројектују темеље данашње државне заједнице БиХ у средњи вијек и доба банова и краљева. Истина, неки деклеративно тврде да данашња БиХ нема везе са државом Котроманића, али када се уклоне наслаге стручних термина и других бираних ријечи, видимо да се иза тога крије пробосанска Калајева идеја о босанској нацији којој припада све што се налази на територији данашње БиХ. Дакле, раде управо оно што приговарају српским историчарима. Хајде да то покажемо на два примјера.

Први примјер тиче се Чајничког четворојеванђеља које је проглашен националним спомеником данашње Босне и Херцеговине и на основу тога се настоји отуђити из крила Српске православне цркве којој припада. Историчар и градоначелник Сарајева Бењамина Карић, најгласнија је ових дана око својатања Чајничког четворојеванђеља, али и стећака и других остатака из средњег вијека. Оно што Бењамина не зна или избјегава да сазна, јесте чињеница да је на Чајничком четворојеванђељу радио један „крстјанин“ што у преводу значи „хришћанин“ као припадник „цркве босанске“ и монаси из манастира Добруна. Ово нам говори да су двије цркве биле блиске, а свакако је текст поменутог јеванђеља правовјеран, а не јеретички како се раније тврдило. Такође, након пада ових простора под Турке, Чајничко четворојеванђеље се налазило у посједу Српске православне цркве као богослужбена књига, дакле кориштена је вијековима уназад и данас припада истој цркви. Још једна занимљивост ове свете књиге јесте и цртеж Марка Краљевића. На 92b празном листу Марковог јеванђеља (у Чајничком четворојеванђељу) нацртана је црним мастилом фигура Марка Краљевића као владара и свеца, са сигнатуром: „Свети Марко Краљевић“.

То је јединствен цртеж Краљевића Марка у српским старијим књигама, ако не и једини. Толико популарни и опјевани Марко у српском народу, нема ниједног старијег сликаног или цртаног лика под утицајем пјесме и народне маште. Изузимамо његов савремени историски портрет ктитора у Марковом Манастиру. Вријеме цртежа одаје барокни скиптар у Марковој руци, те није старији од XVII вијека, мада сигнатура показује знатно раније одлике писма и употребу појединих слова.

Слично је и са другим „босанским јеванђељима“ која су била у употреби у српским црквама и манастирима. Тако нпр. у „Копитаревом јеванђељу“ се у „Месецослову“  спомињу „нови архиепископ српски“ на л. 230 и „српски нови миротворци“ на л. 230v. Или „Довољско четворојеванђеље“ назива се тако по манастиру Довољи у којем је пронађено. Илуминација овог рукописа има паралела како у монументалном сликарству тако и у рукописима Србије. За орнаменте разврежале лозице блиске паралеле представља фреско-сликарство манастира Тврдоша у Херцеговини; а за орнаменте у чвору уплетене низ српских рукописа пружа блиске сличности. Дакле, Чајничко четворојеванђеље је богослужбена књига која се вијековима користи у окриљу Српске православне цркве и ту „Дејтон“, на који се колегица Бењамина позива, нема никакву улогу. „Црква босанске“ која је по свему судећи била једна мања вјерска организација политички везана за Котроманиће, престала је да постоји убрзо након доласка Турака. Дакле, позивати се правно на институцију о којој се веома мало зна и која је мртва више од 500 година је бесмислица.

Колегица Бењамина такође заборавља да су стећци настали у околини Требиња када је та територија била саставни дио Србије Немањића, а Свети Сава основао Хумску епископију. Управо су некрополе стећака у близини српских старих манстира и метоха, најукрашеније некрополе. Једна од таквих је и можда најпознатије некропола стећака на Радимљи код Стоца. Она је породично гробље властеоског рода Храбрен-Милорадовић, ктитора манастира Житомислић.

Други примјер тиче се изјаве колегице Бењамине у којој каже да „негатори наше хисторије морају знати да су сами пристали на неупитност босанскохерцеговачког националног насљеђа као чињенице, потписавши у Дејтону као посебан Анекс успоставу института националног споменика Босне и Херцеговине“. Овим колегица ставља топузу изнад науке. Дакле, споразум који је прекинуо грађански рат у данашњој БиХ, настоји се искористити као бич за све оне истраживаче, али и вјернике Српске православне цркве, којим ће се кажњавати сваки научни резултат који не одговара званичном Сарајеву и којим ће се вјерници отјерати од својих светиња. Дакле, пуна су уста приче о насљеђу „свих нас“, о науци, објективности и слично, али само као својина данашње Босне и Херцеговине. Овој причи треба додати и настојања за писање уџбеника историје за школарце, који ће бити заједнички и говорити и заједничкој историји. То није ништа друго до повампирење теорије Бењамина Калаја о „босанској нацији“. Жалосно је што на територији Републике Српске постоје организације као што је УГ „Русаг“ из Приједора, које се залажу за ту заједничку босанску историју. Нема разлике између Бењамине Карић која каже за српско историјско-културно насљеђе „Srpsko je u mjeri u kojoj je bosansko nacionalno blago naslijeđe svih naših etničkih grupa“ и оснивача УГ „Русаг“ Младена Ћикића који каже да „Русаг“ настоји „narodima BiH približiti bosanskohercegovačku istoriju“.

Такође, колега Недим Рабић осудио је Апел српских историчара, а један од његових аргумената гласи и да не можемо поистовјетити данашње Србе са онима које у средњем вијеку спомиње византијски цар Константин Порфитогенит, јер то би било исто „да данашњи Нијемци, када римски хисторичар Тацит спомиње Германе, кажу е то смо ми.“ Међутим, колега Рабић губи из вида да су средњовјековни Германи били скуп сродних германских пламена, исто као што су Срби били дио словенских племена. Дакле, нико не тврди, бар нико озбиљан, да су Срби исто што и сви Словени у средњем вијеку, али је чињеница да данашњи Срби свој развој могу пратити од првих српских средњовјековних држава међу које спадају и бановине Босна, Усора, Соли, Хумска земља итд., а све су се налазиле на територији данашње БиХ. Такође, колега Рабић заборавља да су неке савремене нације имале и протонационални период, а теоретичар нације Ерик Хобзбаум Србе наводи као једну од тих нација. Са друге стране не наводи данашње Бошњаке да су имали протонационални идентитет. И на крају, постоје и неки теоретичари који имају другачије погледе на развој нација од погледа поменутог Хобзбаума и других. Али, хајде да се сложимо да данашњи Срби немају баш ништа са средњовјековним Србима. Међутим, у стручној, а посебној лаичкој јавности већег беха ентитета ни ти средњовјековни Срби који се у историјским изворим спомињу на територијама које чине данашњу БиХ, нису радо виђени гости. Наиме, на сваки начин се покушава негирати или умањити присуство и тих средњовјековних Срба за које колега Рабић и други кажу да немају везе са данашњим Србима.

Слични текстови

ПАРТИЗАНИ ГОВОРЕ О СВОЈОЈ БОРБИ: Јоцо Марјановић

„Послије неуспјелог покушаја да се пробијемо почели смо да се повлачимо. Био сам лакше рањен, застао сам у јарку ради превијања. Ту […]

АНТИФАШИЗАМ КРОЗ ЋОПИЋЕВО ПЕРО – КАЗИВАЊЕ ЧЕТВРТО: „Хвала богу, у Србина се увијек нађе покоји Бранковић“

Саво настави наглашавајући скоро заповједнички: Лијепо ћемо ми логорнику срочити, на примјер, овако писмо: народ није ни за какву буну ни неред, […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору