Кутиљеров план као доказ да Срби нису планирали истребљење несрба у Приједору 1992.

Категорија: Насловна Република Српска

О ратним сукобима на подручју Приједора током 1992. године и пропаганди о „бијелим тракама“ и „геноциду“ над несрбима у Приједору опширно сам писао раније. Видјети: У ПОСЉЕДЊИ ЧАС: Одбрамбена акција приједорске полиције 30. априла 1992; НАПАД МУСЛИМАНСКО-ХРВАТСКИХ СНАГА НА ПРИЈЕДОР 30. МАЈА 1992. ГОДИНЕ; НАРЕДБА КОЈА ЈЕ ОЗВАНИЧИЛА ГРАЂАНСКИ РАТ У БИХ; РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. Године (проширена верзија).

Сада желим да укажем на једну чињеницу којој се не поклања довољно пажње, а која побија све теорије да су Срби у Приједору, али и на простору читаве Репиблике Српске, планирали истребљење муслимана и Хрвата. Ријеч је о Кутиљеровом плану.

На почетку југословенске кризе, а за нас најбитнији дио те кризе односи се на тадашњу СР БиХ, међународна заједница организовала је више конференција и мировних планова преко којих се настојало спријечити крвопролиће у држави која се распадала. Распадање Југославије било је обилато помагано и од стране западних сила и исламских земаља. Кутиљеров план био је први у низу мировних планова. Кутиљеров план је настао као продукт Конференције о Југославији под вођством лорда Карингтона и бившег португалског премијера Жозеа Кутиљера.

Кутиљер је као представник Европске заједнице у циљу рјешавања југословенске кризе, водио разговоре са националним првацима у БиХ (СДС, СДА и ХДЗ). У том духу је у Сарајеву 14. фебруара отпочела Међународна конференција за БиХ, којом је руководио бивши португалски премијер. Иако су преговори били пуни несугласица и максималистичких захтјева све три стране, лидери сва три народа у БиХ су 18. марта потписали Основне принципе уставног уређења БиХ. Тим принципима је договорено да тадашња БиХ остаје у својим републичким границама, а унутрашње уређење било би уређено у облику три конституцијалне јединице које би биле формиране према националном принципу. Тиме би 13-15% становништва остало ван граница својих националних јединица, али би и рат би спријечен.

Карта БиХ према првобитном Кутиљеровом плану (Википедија)

Завршна сједница ових преговора одржана је 30-31. марта 1992. године у Бриселу. На тој сједници основни принципи су допуњени са три нова документа која су за циљ имала спровођење мировних преговора у дјело, поштовање права националних мањина и слично.

Према Кутиљеровом плану, Приједор је требао припасти муслиманској управној јединици унутар БиХ. Када су сви пристали на тај план, одбио га је Алија Изетбеговић који је након пристанка на Кутиљеров споразум, разговарао са америчким амбасадором у Југославији, Вореном Цимерманом и одлучио да промијени став и не прихвати овај споразум. Док је Караџић био задовољан постигнутим споразумом, према ријечима самог Кутиљера, Изетбеговић је увијек одступао од онога што је већ прихватио да учини. Ово побија све теоретичаре који желе да докажу да су Срби у Приједору планирали истребљење муслимана и Хрвата, јер зашто би иначе српски представници пристали да Приједор припадне муслиманској страни?

Ипак, друга страна прелазећи преко вјероломства свога лидера, оптужује српску страну у Приједору да се противила Кутиљеровом плану и да је зато наводно предузела припреме за рат. О томе нпр. Месуд Шадинлија пише: „Nakon objelodanjivanja prvog međunarodnog koncepta rješavanja krize u formi Kutiljerovog plana, po kojem je Prijedor trebao pripasti konstitutivnoj jedinici sa bošnjačkom etničkom većinom, srpski vojni i politički faktori su počeli sa pripremama za nasilno preuzimanje vlasti u Prijedoru.“[1]

Друга верзија карте БиХ према Кутиљеровом плану (Википедија)

Господин Шадинлија не само да прећуткује чињеницу да је Изетбеговић одбио Кутиљеров план и да је он најодговорнији за почетак сукоба у БиХ, него износи дезинформацију када српску страну оптужује да се није слагала са мировним планом и да се због тога почела да „pripremama za nasilno preuzimanje vlasti u Prijedoru“. Није му ни на крај памети да се присјети нпр. ријечи Мирзе Мујаџића, једног од главних организатора  муслиманских паравојних формација у Приједору, који се у једном свом фељтону присјетио да се муслиманска страна још половином јануара 1991. године, одлучила на војно рјешење кризе у БиХ. Такође, почетком јула 1991. године, Русмир Махмутчехајић, на једном састанку регионалних одбора СДА, изјавио је да: „Треба почети интезивне активности на припремама одбране муслиманског народа од геноцида, односно потпуног уништења.“ Видимо да је прича о геноциду над муслиманима у БиХ, пројектована још прије било каквог сукоба. О томе видјету у тексту: У ПОЧЕТКУ БИЈЕШЕ „ГЕНОЦИД“ (Пропаганда у БиХ 1991-1992).

О плану и јачини муслиманских паравојних снага прије сукоба  у Приједору посвједочио је  командант Патриотске лиге Мехо Каришка звани Кемо. „Имали смо доста наоружања у том дијелу наше земље. И ми смо се у то увјерили , а то и сад тврди Мирза Мујаџић, који је за тај простор био најодговорнији. Дакле, Патриотске лига је тамо могла пружити јачи отпор него што је пружила. Изгледа да су неки људи из Сарајева процијенили да на тим просторима немамо шансе да се одупремо. И то је утицало да се у санској долини догоди оно што се догодило.“[2]

Уље на ватру долила је и Европска унија која је 6. априла 1992. године, признала БиХ као независну државу иако је српски народ био прегласан, а муслимански лидер изиграо постигнути мировни споразум. Том признању претходила је општа мобилизација коју је 4. априла 1992. године, прогласио муслиманско-хрватски дио предсједништва БиХ.[3] Војска Републике Хрватске је још почетком марта 1992. године, прешла Саву и заузела Босански Брод и наставила у савезу са муслиманско-хрватским снагама из Посавине, борбе против ЈНА и српске војске.

Када све ове чињенице ставимо у контекст почетка сукоба у Приједору, нема говора о некаквом плану српских представника да се изврши истребљење несрба у Приједору. Злочина је на жалост било, али они нису спроведени као дио некаквог системског плана истребљења, него су узроковани стањем на терену, непостојањем чврсте контроле централних српских власти над збивањима у Приједору и неријешена питања из прошлости са акцентом на Другом свјетском рату. То не може бити оправдање злочина, али исто тако не може се натурати прича о наводном геноциду над несрбима у Приједору, „бијелим тракама, невиношћу муслиманско-хрватске стране у овом сукобу и слично. Суочавање са прошлошћу мора да иде у сва три смјера, ако желимо остварити нормалан живот за све грађане Приједора. Наставак кампање сатанизација Срба у Приједору и Републици Српској никад неће довести до стабилизације међунационалних односа.

[1] M. Šadinlija, „Teritorijalna odbrana Republike Bosne i Hercegovine na području Prijedora od aprila 1992. do aprila 1993. godine“, u: Priloz, br. 45, Sarajevo, 2016, 259.

[2] “Oslobođenje“, Sarajevo, 14. 01.1999, str. 19; Цитирано према књизи Мирослава Тохоља, Црна Књига – Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, II, Цетиње, 2000,  474.

[3] Манојло Миловановић, Истине и заблуде о рату у Босни и Херцеговини (1992-1995. Године), Бања Лука, 2005, 13.

Слични текстови

Ђурђевдански бунт против геноцидне НДХ

Након пропасти Краљевине Југославије у краткотрајном априлском рату, првих антисрпских закона у НДХ, почетка геноцида над Србима одраженим у првим масовним ликвидацијама […]

Злочин муслиманских усташа над Србима Возуће 1942. године

Независна Држава Хрватска је током 1942. године свој геноцидни план над Србима спроводила на сваком педљу своје територије коју је контролисала. Усташке […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору