У ПОСЉЕДЊИ ЧАС: Одбрамбена акција приједорске полиције 30. априла 1992.

Категорија: Насловна Република Српска

Приједорски Срби су први пут у 20. вијеку успјели да предуприједе планове непријатеља и на вријеме осујете зло које им се спремало. Десило се то 30. априла 1992. године. Тога дана српски припадници Станице јавне безбједности Приједор, помогнути резервним саставом којег су у тајности формирали (челна мјеста у СЈБ Приједор – начелник СЈБ и командир Станице милиције за контролу и безбједност саобраћаја – заузимали су муслимани), ставили су под своју контролу најважније институције и стратешке тачке у самом граду. Била је то одбрамбена акција која је предухитрила наредбу тзв. Министра за унутрашње послове БиХ Алије Делимустафића о блокирању и заузимању касарни у којима су се налазили остаци Југословенске народне армије и отпочињању борбених дејстава „на цјелокупној територији Републике БиХ и исте координирати са штабом територијалне одбране регије, округа и Републике БиХ.“ Скоро идентичну наредбу послао је и Хасана Ефендића, команданта муслиманско-хрватске Територијалне одбране БиХ. Један примјерак наредбе стигао је и у штаб ТО Приједор.

Наредба Алије Делимустафића

 

 

Наредба Хасана Ефендића

 

 

Ипак, треба истаћи да се Приједор „пробудио“ у посљедњи час. Рат у БиХ пламтио је на свим странама. Већ 3. марта 1992. године, локалне муслиманско-хрватске снаге помогнуте хрватском војском из Хрватске, заузеле су Босански Брод. У селу Сијековцу крај Босанског Брода, муслиманско-хрватске снаге ће 26. марта починити масакр над српским становништвом. Удружене муслиманско-хрватске снаге уз помоћ јединица из Хрватске, током априла и маја наставиће са заузимањем градова у Босанској Посавини. То ће довести Србе у западним дијеловима БиХ у опасност од изолације и уништења. Муслиманске снаге 23. марта 1992. стављају Вишеград под своју контролу.

Почетком априла локалне муслиманско-хрватске снаге уз помоћ војске из Хрватске заузеће Купрес. И ту ће доћи до страшних злочина над српским становништвом. Крајем марта у Ливну су се поред домаћих хрватских паравојних формација налазиле и јединице из Хрватске. Одлучујућа битка за Ливно десила се 23. априла 1992, када је град остао у хрватским рукама. У марту је било више инцидената око Дервенте, а отворени рат је почео почетком априла. Дервенту су држале снаге ХВО-е. У Оџак 18. априла долазе окупаторске снаге из Хрватске, убрзо почињу и злочини над Србима тога краја. Борбе на подручју Санског Моста почињу 20. априла. У Босанској Крупи сукоби су почели 21. априла 1992.

Током априла 1992. године воде се борбе у Херцеговини, гдје су опет муслиманско-хрватској локалној коалицији у помоћ притекле јединице из Хрватске. Срби су протјерани или одведени у логоре по Херцеговини али и у логоре у Хрватској. Борбе почињу у Сарајеву, источној Босни, док је централна Босна углавном већ у рукама муслиманско-хрватске коалиције. Дакле, на већини територије БиХ рат је био у току, а Приједор је био један од ријетких градова гдје је ситуација била мирна до пред крај априла 1992.

Муслимански извори нас упућују да је Приједор био најјаче упориште њихових паравојних формација на читавој бањалучкој регији. Само легалним путем, преко Територијалне одбране уз знање и дозволу ЈНА, муслиманима на подручју општине Приједор подјељено је 1200 пушака, плус оружје које су сами муслимани набављали од почетка 1991. године. Из истих извора сазнајемо, да су се муслимански политички представници у Босанској Крајини, већ почетком 1991. године опредијелили за војно рјешење кризе на подручју СР БиХ.

Посљедњи радни састанак између припадника МУП-а Приједор свих националности одржан 29. априла, на коме је разматрано мирно рјешење кризе, прекинула је већ поменута наредба Делимустафића. Игром случаја за факс машином био је полицајац српске националности и он је први видио ту наредбу. Након што је наредба прочитана међу свим полицајцима, састанак је завршен у тешкој атмосфери а полицајци су се разишли.

Приједорчани су имали двије опције: или реаговати на вријеме и спријечити крвопролиће (у свијести приједорских Срба биле су живе слике геноцида над Србима у НДХ којег су у највећој мјери спровели локални муслимани и Хрвати), или чекати и пружити времена муслиманско-хрватским снагама да се боље организују и први нападну те тако отежају отпор Срба у Приједору. Одлука је брзо донесена и исто вече у просторијама мјесне заједнице у насељу Чиркин Поље, окупило се око 400 српских полицајаца који су одлучили да превентивно реагују.

У раним јутарњим сатима 30. априла 1992, док је Приједор још чврсто спавао, почела је једна од пресудних акција на почетку Одбрамбено-отаџбинског рата. Српски полицајци без испаљеног метка и без проливене крви, ставили су читав град под своју контролу. Ово је и једна од најчистијих акција у току читавог рата у БиХ. Треба истаћи да су тада у Приједору биле национално мјешовите патроле полиције, па је тако било и 29/30. април.

Истог тог 30. априла полицајцима муслиманске, хрватске и других националности понуђена је могућност останка у полицији уз потписивање изјаве о лојалности Републици Српској Босни и Херцеговини. Скоро сви су то одбили. Такође, истог дана у већим муслиманским селима око Приједора постављене су пунктови које су држали наоружани муслимани. У Љубији код Приједора, 30. априла је у Одјељење полиције дошао Мухарем Рамић, припадник СЈБ Приједор, који је раније прошао обуку у МУП-у Републике Хрватске. Заједно са својом групом, коју су чинили полицајци Есад Кадић, Расим Дедић, Исмет, Лука Бузук и познати криминалац Амир Селман, разоружао је полицајца Симу Стојића и преузео Одјељење полиције у Љубији.

Атмосферу у Приједору је погоршало и убиство Раденка Ђапе 1. маја 1992, припадника СЈБ Приједор. Он је прва жртва рата у Приједору.

Ипак, након 30. априла није било никаквог насиља од стране српске полиције. Чак је на Радио Приједору било дозвољено обраћање Мухамеда Чехајића, дотадашњег предсједника Скупштине општине Приједор и једног од водећих муслиманских политичара у Приједору. Он се у своме говору обратио само муслиманима, хрватима и осталим несрбима, позивајући их да сачекају развој ситуације и да се боре на „миран ‘гандијевски’ начин против овога што ће наићи.“

Да је све то била лукава тактика, свједоче нам извори који говоре о понашању муслиманских представника у мају 1992. године. Иако је нову власт у Приједору образовао СДС, Чехајић и други муслимански политичари задржали су се у згради општине Приједор и ту се током маја 1992, састајали са својим колегама из других градова договарајући се како да се боље организују против Срба. Мухарем Крзић, 1992. године први човјек СДА у Бањој Луци, у својој књизи „Svjedočiti zločin i bosnoljublje“ пише о састанку у Приједору половином маја:

„Дошли смо у Приједор, у Скупштину Опћине. Било је доста људи унутра. Лијевим ходником упутисмо се уредима гдје сам се више пута сретао с Мирзом. У предсобљу је било неколико млађих људи. За столом позна Хилму Хоповца. Знам да је био задужен нешто око ТО Козарац…. Искористих прилику да затражим 25 метака за моју берету. Он и неки други младић одговорише да то може за ДМ. Касније у Норвешкој срео сам овог другог. То је био Сулејман Терзић… Били смо нервозни због Мирзиног закашњења, иако је из најаве морао схватити да је у питању нешто врло озбиљно. Уствари свака таква посјета морала је бити озбиљна у том времену. Сваки сусрет је могао бити само у знаку онога што се догађало нашем народу. Сафет се љутио, па кад Мирза коначно дође, исказа то, а мени би ипак неугодно. Ту неугодност прекиде улазак рахметли Мухамеда Чехајића, приједорског градоначелника…. Нисмо дуго остали. Нисмо никакав даљни разговор водили, осим да су бањалучки Бошњаци у тешком положају, али да их је тешко анимирати на припрему обране. Више рефлексно, поставио сам питање могућности повлачења бошњачког становништва из Бања Луке према Приједору….. Кад смо кренули, договорено је повезивање и да ћемо их о свему обавијестити, али и они нас.“

Степен толеранције српске стране у циљу да се изнађе мирно рјешење кризе у Приједору, док је скоро цијела БиХ горила у рату, баца ново свијетло на 30. април 1992. у Приједору. Ово је један од необоривих доказа да српски представници нису планирали никакво истребљење несрба у Приједору, јер да јесу, са тим би кренули одмах након 30. априла. Умјесто тога, они су позвали на мирно рјешење кризе, што је друга страна искористила за ратне припреме.  О стању у Приједору након 30. априла, Крзић у својој књизи пише и ово:

„Вратисмо се у Бању Луку олакшани од терета који смо носили. Поглед на мирни Приједор, чињеница да се наши налазе у опћини, осјећај функционирања наше власти, јер смо имали већину у Приједору, смањи нам осјећај горчине који смо имали у нашој Бањој Луци.“

Дакле, иако је нову власт у Приједору образовао СДС и смијенио Мухамеда Чехајића, видимо да за муслиманску страну то није било обавезујуће. Они су и даље сматрали да су представници власти. Изгледа да су постојале двије паралелне власти у Приједору па макар и на папиру, што се може видјети и из ових Крзићевих ријечи:

„По свједочењу С. Б. у Приједору је све започело много раније. Већ 30. 04. 1992. године практички је ЈНА преузела власт и тада је почела функционирати српска опћина, јер је 06.05. директорима у подузећима бошњачке националности, достављене су ‘роза’ коверте у којима је писало да је ‘српска опћина Приједор донијела Одлуку да несрби не могу бити руководиоци.’ Вјероватно су ово биле провокације, а и даље је функционирала Опћина, барем на папиру…“

Видимо да је превентивна одбрамбена акција српских полицајаца у Приједору ипак успјела половично. Што се тиче заштите српског народа и осујећивања ратних планова муслиманске и хрватске стране (у свему овоме хрватски представници су подржавали муслиманске) акција је у потпуности успјела. Са друге стране, покушај рјешавања кризе у Приједору на миран начин, без рата и страдања, а што се види из горе наведених података, није уродио плодом. Муслимански представници су радије изабрали рат, у Приједору са ипак јачим противником од себе, те касније довели посредно и до великих жртава међу својим сународницима.

Прве нападе крајем маја 1992. извеле су муслиманско-хрватске формације на српску војску и полицију и тако подсјетиле Србе на њихово савезништво у Другом свјетском рату. Један од водећих свјетских социолога Хоровиц (Irving Louis Horowitz), проучавајући геноцид закључио је да се геноцид може догодити над једним народом само једанпут у историји. Сваки други покушај претвара се у грађански рат. Управо то се догодило на простору бивше Југославије током деведесетих говина прошлог вијека.

Остаје питање како би се ствари одвијале да су муслимански и хрватски представници пристали на мирно рјешење кризе. Оно што је сигурно, да би жртве у Приједору међу муслиманима и Хрватима биле неупоредиво мање. Пошто би удружени муслимани и Хрвати, били у значајној већини у односу на Србе, то би им на локалном политичком пољу оставило много простора за маневрисање.

Дефинитивно је 30. април 1992. године, уз 16. мај 1942. када је први пут током Другог свјетског рата ослобођен Приједор, један од најважнијих датума за Приједор. Усудио бих се рећи да је 30. април можда и важнији датум од одбране Приједора 30. маја 1992. године, када су га напале муслиманско-хрватске снаге. Априлском акцијом српски полицајци су омели муслиманско-хрватске планове, показали да Приједор неће „лако“ пасти попут Босанског Брода, Дервенте, Модриче, Брчког итд. Такође су подигле морал међу српским становништвом које је било уплашено гледајући и слушајући о борбама у Хрватској и остатку БиХ. У Приједору се тада налазило и више хиљада избјеглих Срба из Хрватске. Што је најважније, српске снаге у Приједору су се боље организовале и стекле почетну предност у односу на непријатеља.

На крају треба рећи и да се 30. априлу не придаје дужна пажња у Приједору. Нема манифестација, историјских часова, документарних филмова, као да се настоји заборавити на тај свијетли чин. Ако могу у Федерацији БиХ да се обиљежавају датуми важни за муслимански и хрватски народ из протеклог рата, зашто да ми форсирамо заборав на нашу скорашњу прошлост. Неће нас због тога нико више поштовати, а млађе генерације ће остати ускраћене за знање из историје Одбрамбено-отаџбинског рата у Приједору и подложне утицају са стране. Тај утицај није баш милостив према историјској истини и нашем народу. Уз наду да ће се неке ствари овим поводом промјенити, честитам вам 30. април – Дан одбрамбене акције приједорске полиције.

Слични текстови

ПАМТИШ ЛИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА: Илиндански покољ

У прољеће и љето 1941. године, усташе организују народне зборове по градовима и варошима Босанске Крајине. Главни гост и говорник на тим […]

Да је било више Смаила, не би било геноцида над Србима у Приједору 1941-1945.

Током Другог свјетског рата на подручју среза Приједор, у геноциду је страдало преко 5000 српских цивила. Од тога броја преко 1000 српске […]

Коментари

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору