НАПАД МУСЛИМАНСКО-ХРВАТСКИХ СНАГА НА ПРИЈЕДОР 30. МАЈА 1992. ГОДИНЕ

Категорија: Република Српска

Током маја 1992. године у Приједору су трајали повремени сукоби између српских снага и муслиманско-хрватских паравојних формација. Неколико пута муслиманско-хрватске снаге покушале су нападима на српску војску и полицију да преузму власт у Приједору. Већ 8. маја једна мања муслиманска паравојна формација пуцала је на полицијску патролу али је разбијена.[1]У Хамбаринама је 22. маја нападнуто једно возило са српским резервистима, приликом чега су два лица убијена а четири рањена. Након тога у Хамбарине су дошле двије наоружане муслиманско-хрватске групе које су заузеле полажаје у Хамбаринама. Српска војска је затражила да се сутрадан 23. маја, до 14,00 часова предају нападачи на резервисте, али пошто то није учињено, дошло је до сукоба који је резултирао разарањима и људским жртвама, како код војске тако и код побуњеника.[2]

У Козарцу код Приједора на магистралном путу Приједор-Бања Лука нападнута је тенковска колона српске војске, а у ноћи између 24. и 25. маја, извршен је и напад муслиманских снага на касарну „Жарко Згоњанин“ у приједорском насељу Урије. Напад је изведен из правца насеља Пухарска са већинским муслиманском становништвом.[3]Ови напади на тенковски колону на путу Приједор-Бања Лука и касарну говоре о синхронизованим оружаним активностима паравојних формација. Све ове нападе српска војска је издржала преузевши иницијативу и разбивши скоро све муслиманско-хрватске војне групе.

Дио муслиманских снага који се повукао испред војске 28. маја на састанку у шуми званој „Пањик“на ширем подручју реона Курево, организовали су се и договорили да 30. маја у раним јутарњим сатима нападну сам град Приједор.[4]

Напад на Приједор кренуо је из шуме Пањик око 4,00 часа, са пет борбених група. Прва група под Славком Ећимовићем имала је задатак да заузме зграду Дома официра, мост на ријеци Сани који спаја насеље Тукови са Приједором, хотел Приједор, а након тога да заузму Радио станицу Приједор. Друга група под командом Асима Мухића имала је задатак да из правца ријеке Сане нападне зграду Општине и СЈБ, а трећа група под командом Халима Мехића имала је исти задатак, али да напад изврши из правца зграде Рудника жељезне руде (РЖР). Четврта група под командом Едина Чајића имала је задатак да заузме тзв. „Велики надвожњак“и тиме прекине комуникацију између насеља Урије, у којем се налазила касарна и болница, и ужег центра Приједора, као и да се повеже са паравојним формацијама у насељу Доња Пухарска. Пета група под командом  Кемала Алагића званим Дивјак имала је задатак да обезбјеђује заузете објекте.[5]

Након уласка ових формација у Приједор дошло је до борбе  војске и полиције са овим групама што је довело до погибије 18 и рањавања око 20 војника и полицајаца. Све групе су успјеле да дођу до својих циљева и нису пазили у кога пуцају, да ли су то војници и полицајци или цивили или чак кола Хитне помоћи. Тако је група која је заузела тзв. „Велики подвожњак“пуцала у болничка кола Хитне помоћи, приликом чега је возач кола Горан Драгојевић рањен са 32 метка, али је ипак успио да се одвезе неколико стотина метара даље гдје је пронађен  и успио је да преживи.[6]

Иста борбена група  је у близини тзв. „Великог подвожњака“пуцала и у војна санитетска кола која су била видно обиљежена и са упаљеним ротационим свијетлима, приликом чега су рањени Драган Вучета и Ранко Томаш, који су се налазили у санитетском возилу.[7]

Припадник паравојних формација Џевад Џенановић, која је нападала преко моста на Сани водио је забиљешке па је овако описао њихов напад:

„Киша пада ја са својом групом идем на хотел и Рибар, остали се поредали по Приједору, ту смо наишли на ауто на војнике па смо их морали побити. Нисмо били свега 4 сахата у Приједор јер је (нечитко) из Пухарске и осталих мјеста придружити па нису. Ми смо морали повући се једва када је нас туко транспортер до пет смо Сану прелазили по киши назад сакрили смо се у шуму ту око нас су падале гранате, ту смо остали до ноћи.“[8]

Сукоби су вођени широм Приједора, а најжећи су били код хотела Приједор, ресторана Рибар, насеља Берек, у близини Гимназије, Општине и СЈБ Приједор. У Средњошколском центру нападачи су се утврдили, а у згради Средње  мјешовите школе су држали заробљенике. Заробљеницима који су били рањени није указана медицинска помоћ.[9]

Српска војска и полиција из Приједора одбила је све нападе након чега су се све паравојне групе повукле на планину Курево између ријеке Сане и Љубије. На Куреву су консолидовали своје редове и организовали се за извођење нових напада на војску, полицију и цивиле, а нису били поштеђени ни муслимани који су прихватили српску власт у Приједору.

О плану и јачини муслиманских паравојних снага прије сукоба  у Приједору посвједочио је  командант Патриотске лиге Мехо Каришка звани Кемо. „Имали смо доста наоружања у том дијелу наше земље. И ми смо се у то увјерили , а то и сад тврди Мирза Мујаџић, који је за тај простор био најодговорнији. Дакле, Патриотске лига је тамо могла пружити јачи отпор него што је пружила. Изгледа да су неки људи из Сарајева процијенили да на тим просторима немамо шансе да се одупремо. И то је утицало да се у санској долини догоди оно што се догодило.“[10]

Након рата повела се оштра дискусија о карактеру рата у Приједору, па и у цијелој БиХ, а муслиманска страна уз помоћ неких страних сила и невладиних организација настоји да борбе у Приједору представи као српску агресију која је довела до геноцида над муслиманским становништвом. Истина да је у Приједору страдало недужних цивила муслиманске и хрватске националности, али исто тако је тачно да су српске власти понудиле мирно рјешење кризе у Приједору, као и то да су се Муслимани и Хрвати спремали за рат знатно прије отворених сукоба и да су прве оружане нападе они извели на српску војску која је на нападе узвратила. Ако се жели доћи до истине и помирења, мора се престати са једностраним потезима и тумачењима историје и уз дијалог и сагледавање свих чињеница доћи до рјешења.

 

АУТОР: Борис Радаковић

 

[1]МинистарствоунутрашњихпословаЦентарјавнебезбједностиПриједор, бр. 11-17/02-МР-КУ-562/94, 17.

[2]Исто, 19-20.

[3]„КозарскиВијесник„ 29. мај 1992.

[4]МинистарствоунутрашњихпословаЦентарјавнебезбједностиПриједор, бр. 11-17/02-МР-КУ-562/94,  23.

[5]Исто.

[6]Републичкоцентарзаистраживањератнихзлочина Бања Лука, бр. 08/4. 1/773-8-1/11 од 05. 04. 2011, 7.

[7]Исто.

[8]Оргиналан документ се налази у архиву Републичког центра за истраживање ратних злочина Бања Лука, а копију документа посједује и аутор.

[9]РепубличкоцентарзаистраживањератнихзлочинаБањаЛука, бр. 08/4. 1/773-8-1/11 од 05. 04. 2011, 4-6.

[10]“Oslobođenje“, Sarajevo, 14. 01.1999, str. 19; Цитирано према књизи Мирослава Тохоља, Црна Књига II, Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000,  474.

Слични текстови

У ПОЧЕТКУ БИЈЕШЕ „ГЕНОЦИД“ (Пропаганда у БиХ 1991-1992)

Муслиманска ратна пропаганда трудила се од самог почетка сукоба у БиХ, да представи Србе као агресоре који чине геноцид над муслиманским становништвом. […]

КОТРОМАНИЋИ ПОШТОВАЛИ СВЕТОГ СТЕФАНА САДАШЊЕГ ЗАШТИТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Република Српска са правом се може сматрати баштиоником традиција средњовјековне државе Котроманића. Та духовна веза огледа се и у Дану Републике Српске […]

Коментари

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *