Хрватски информативни центар (ХИЦ) прикупио је у периоду од краја 1992. до 1994. године, 149 изјава муслиманских и хрватских избјеглица из Приједора и мањег броја избјеглица из других градова у БиХ. У преко 130 свједочења која се односе на Приједор, само се у четири спомињу бијеле траке око руке за муслиманско и хрватско становништво.[1] То само по себи говори да бијеле траке, ако су негдје и ношене, нису биле масовног карактера и нису биле маркер раздвајања између српског и несрпског становништва Приједора. Сва четири свједочења се односе на ужу градску зону која је била обухваћена борбама, непосредно након одбијеног напада муслиманско-хрватских снага на Приједор када је требало заштитити цивиле. Да је међу цивилима било и припадника муслиманскохрватских војних формација који су наводно морали ставити траку када су ишли на саслушање у СУП (Секретаријат унутрашњих послова тј. станица полиције), говори нам и један свједок који каже да је био припадник неоусташке формација Хрватске обрамбене снаге (ХОС).[2] Међутим, већина свједока из уже градске зоне не спомиње бијеле траке, а говоре о истим догађајима, тако да остаје питање да ли је ико носио бијеле траке.[3] Такође, постоје свједоци који наводе да су српски војници били обиљежени и бијелим тракама око руке.[4] Оно што се још да примјетити јесте, да су сва четири свједочења у којима се спомињу „бијеле траке“ узета 1994. године, када се већ знало за подигнуту оптужбу против Душка Тадића, а у том поступку хашки трибунал је усвојио „судску чињеницу“ о бијелим тракама за несрбе у Приједору и та „чињеница“ је постала дијелом и неколико других оптужби пред хашким трибуналом.[5] Имајући у виду да је тужилац против Тадића извео лажног свједока, Србина Драгана Опачића чије је лажно свједочење откривено током суђења, постоји оправдана сумња да су и ова свједочења о „бијелим тракама“ такође дио монтираних поступака.[6]
Свједочења о „бијелим тракама“ пред хашким трибуналом и судом БиХ често нису оспоравана од стране адвоката одбране јер нико од оптужених није конкретно оптужен да је одговоран за наводно обиљежавање несрба бијелим тракама. У складу са ограниченим средствима и временом за одбрану, али и у складу са великим обимом оптужница и процеса, адвокати одбране се онда нису тиме конкретно ни бавили. У складу са наведеним, одбрана је готово била принуђена да посматра чињенице везане искључиво за њеног клијента, а такав рад подразумијевао је недостатак свијести о историјским посљедицама појединих разматрања. Тако су „бијеле траке“, постале општи дио пресуда без критичког преиспитивања.
Ослањајући се на хашке пресуде и непровјерене изјаве свједока, организатори тзв. „Дана бијелих трака“ кренули су и са оптужбама српских институција и Срба у Приједору за фашизам, нацизам, геноцидност итд.[7] У својим јавним иступима често су контрадикторни. Тако са једне стране тврде да су сви несрби морали носити „бијеле траке“ чак и дјеца, да би се тако разликовали од Срба.[8] Са друге стране, један од свједока догађаја у Приједору 1992. године и садашњи заговорник наратива о „бијелим тракама“ Един Рамулић, каже да несрби који су становали у селима нису знали за „бијеле траке“ јер су се само могли „кретати унутар села, нисмо могли излазити, долазити у град, самим тим није нам нико ни јавио да ми морамо носити траке, јер нисмо се мијешали са српским становништвом“, али су зато и куће на селима „биле обиљежене, а наредбе од Кризног штаба грађани су добивали путем радија или путем комбија који је пролазио кроз насеља и на разглас их саопћавао.“[9] Поставља се логично питање, како нису чули за „бијеле траке“, а јесу за бијеле заставе? Многи наводни свједоци тврде да је наредба за „бијеле траке“ саопштена путем радија, као и обавјештење о бијелим заставама након напада на Приједор. Чак се у многим медијима цитира наводна наредба о бијелим тракама, која је наводно саопштавана преко Радио Приједора, а о којој до данас немамо ни трага ни гласа.[10] Али ни ту није крај. Неки од заступника бијелих трака, који су такође почетком сукоба живјели ван градске средине, тврде да су знали за „бијеле траке“ и да су ношене у ужој градској зони. Упитани за доказе о наводној наредби одговарају да их немају, али „наћићемо“, „ископаћемо је негдје“.[11]
Сеад Јакуповић један од данашњих политичких представника муслиманског становништва са подручја Приједора, изјавиће 2018. године да је читао да су наводно бијеле траке ношене, али да није актер тих догађаја.[12] Након ове изјаве на Јакуповића је вршен притисак да поднесе оставку на мјесто предсједника Скупштине града Приједора, јер није реаговао на начин који би бранио теорију о бијелим тракама.[13] Каква се реакција очекује од муслиманских политичара по питању „бијелих трака“ и ратних догађаја у Приједору, демонстрира Мирсад Дуратовић који се не обазире на чињеницу да ни један суд није пресудио геноцид у Приједору: „О геноциду у Приједору ћемо говорити без обзира на пресуду.“[14]
Све горе наведено опомиње да се питању ратних догађаја у Приједору 1992. године, мора прићи обазриво и стручно. Необорива чињеница да су у Приједору почињени злочини над муслиманским и хрватским становништвом од стране припадник српске војске и полиције и паравојних формација. Ипак, ништа не указује да су српске цивилне и војне власти планирале истребљење муслиманског и хрватског становништва. У Приједору се десило исто што и широм БиХ, свака страна „чистила“ је своју територију од оних других, па су муслимани и Хрвати напуштали Приједор, а Срби нпр. Мостар гдје су такође српске куће обиљежаване бијелим заставама.[15] Током тих „чишћења“ било је и злочина, али су ти злочини спровођени на све три зараћене стране. Све то не даје право муслиманској страни да промовише теорију како су сви страдали муслимани током рата у Приједору били цивили, када се међу страдалима наводе и имена нападача на Приједор као што је један од вођа тог напада Славко Ећимовић. Иначе, муслимански и неколицина хрватских нападача на Приједор 30. маја 1992. године, пуцала је на између осталог на два санитетска возила видно обиљежених црвеним крстом. Дакле, нема недужних у овој причи, али мора бити отвореног дијалога поткрепљеног необоривим чињеницама.
Напомена: Насловна фотографија настала у Сабирном центру Трнопоље, 5. августа 1992. године. Фотографисао Ранко Ћуковић. Истог дана је настала и фотографија која је обишла свијет наводног логора са бодљикавом жицом.
[1] M. Begić, Genocid u Prijedoru – Svjedočenja, (Zagreb: Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata; Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 2015), 403, 425, 587, 701.
[2] Исто, 425.
[3] Исто, 293-299, 430-433, 725.
[4] Исто, 643.
[5] “Они [несрби у општини Приједор] који су остали [изван логора] морали су носити бијеле траке на рукавима како би се могли разликовати и стално су били изложени малтретирању, премлаћивању и још горим поступцима, а тактика застрашивања била је уобичајена.“ Претресно вијеће II у предмету против Миће Станишића, предмет бр. IT-04-79-PT. Доступно на: https://www.icty.org/x/cases/stanisic_mico/tdec/bcs/071214.pdf приступљено 20. 12. 2022.
[6] Д. Тадић, Дневник првог хашког заточеника – Случај Тадић-бр.ИТ-94-1-Т, (Београд: Хришћанска мисао, Хиландарски фонд; Фоча: Универзитетски образовани православно богослови; Ваљево: Здужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2010), 146-150.
[7] 6„Бијеле траке су један од симбола фашизма деведесетих прошлог вијека у Приједору. Окупационе власти у Приједору су толико тога копирале из нацистичке Њемачке да је сличност неупитна.” – Intervju “Edina Ramulić – potparol Udruženja Prijedorčanki ‘IZVOR’: Genocid se desio u Prijedoru”, BEDRUDINGUSIC, razgovor vodio Bedrudin Gušić 9. 6. 2012. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://bedrudingusic.wordpress.com/2012/06/09/edin-ramulic-portparol-udruzenja-prijedorcanki-izvor-genocidse-desio-u-prijedoru/
„Након 1939. године и нацистичког прогласа по којем су пољски Јевреји морали носити бијеле траке са плавом Давидовом звијездом око рукава, како би на тај начин били обиљежени за истребљење, поново је у једном дијелу Европе, на крају XX стољећа, примијењена нацистичка пракса дехуманизације једне националне и вјерске групације; приједорски Бошњаци, попут пољских Јевреја током Другог свјетског рата, стављени су у другачију категорију људских бића. Уствари, био је то почетак спровођења јавне кампање етничког чишћења и истребљења несрпског становништва у оквиру чега су извршене масовне егзекуције, силовања, отварани концентрациони логори и чињени други злочини. Наредба о обиљежавању бошњачких кућа и стављању бијелих трака на руке те формирање концентрационих логора за Бошњаке било је суштинско оживљавање фашистичке праксе из ИИ свјетског рата, иако је Европа казала ‘никад више’ концентрационим логорима смрти, геноциду и холокаусту.“ – E. Tucaković, „Smije li se zaboraviti 31. maj 1992. u Prijedoru?”, 27. мaj 2013, Islamska zajednica u Bosni I Hercegovini. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://www.islamskazajednica.ba/index.php?option=com_content&view=article&id=16698:smije-li-se-zaboraviti31-maj-1992-u-prijedoru .
„Још једном је побиједио фашизам, на мјесту највећег концентрационог логора у Европи након Другог свјетског рата, иако се та Европа заклињала да се то више никада не смије поновити“. – Изјава Едина Рамулића за сајт Anadolu Agency 9. 5. 2012. Доступно на: https://www.aa.com.tr/ba/politika/logora%C5%A1ima-iz-omarske-zabranjeno-da-posjete-mjestostradanja/369230 . Приступљено 21. 12. 2022.
„Поручујем комшијама Србима да се ограде од нацистичке политике политике деведесетих и прихвате све што се десило, тако да наставимо гдје смо стали 1992., истина без хиљада наших суграђана, дивних и поштених људи.”– Интервју Сатка Мујагића за BH Magazin. Разговор водила Тања Зубчевић-Алечковић, 30. 5. 2012. Доступно на: https://pescanik.net/intervju-satko-mujagic/. Приступљено 21. 12. 2022.
[8] S. S. Kadirić, „Bijele trake su nosili svi i djeca i odrasli!“, Avangarda. ba. Објављено 7. 6. 2018. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://avangarda.ba/post/type-1/559/Bijele_trake_su_nosili_svi_i_djeca_i_odrasli!
[9] Изјава Едина Рамулића: „Dan bijelih traka: roditelji žele spomenik stradaloj djeci Prijedora ‘dok su još živi’“, 31. 5. 2021. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://detektor.ba/2021/05/31/dan-bijelih-traka-roditelji-zele-spomenik-stradaloj-djeci-prijedora-dok-su-jos-zivi/
[10] Та наводна наредба је гласила: „Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносит ће тешке посљедице“.– Интервју Мирсада Дуратовића, „Izbrisane generacije porodica najveći su dokaz genocida u Prijedoru“, Klix. ba. Разговор водио Џ. Л. 31. 5. 2019. Приступљено 21. 12. 2022. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/mirsad-duratovic-izbrisane-generacije-porodica-najveci-su-dokaz-genocida-uprijedoru/190531042
[11] Изјава Судбина Мусића у емисији „Апостроф“ АТВ Бања Лука, 3. 6. 2016. Дио снимка емисије доступан на: https://www.youtube.com/watch?v=TPChz9flz3c , објављено 1. 6. 2017. Приступљено 21. 12. 2022.
[12] S. Jakupović, „Osuđujem Kabićev govor, čitao sam da su Bošnjaci nosili bijele trake u Prijedoru“, Klix. ba, 14. 6. 2018. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/jakupovic-osudjujem-kabicev-govor-citao-sam-da-su-bosnjacinosili-bijele-trake-u-prijedoru/180614024 Приступљено 24. 12, 2022.
[13] „SDP traži neopozivu ostavku Seada Jakupovića zbog izostanka reakcije u Prijeodru“, Klix. ba, 14. 6. 2018. Доступно на: https://www.klix.ba/vijesti/bih/sdp-trazi-neopozivu-ostavku-seada-jakupovica-zbog-izostankareakcije-u-prijedoru/180614075 Приступљено 24. 12. 2022.
[14] „Duratović: O genocidu u Prijedoru ćemo govoriti bez obzira na presudu“, Federalna. ba, 7. 6. 2021. Доступно на: https://federalna.ba/plenum-duratovic-rwd32 Приступљено 24. 12. 2022.
Скорашњи коментари