Љубија је насељено мјесто код Приједора. Прије Другог свјетског рата чинила је једну од општина у срезу Приједор. Године 1939. имала је преко 14.000 становника, од тог броја: православаца (углавном Срба) -3.924; римокатолика (Хрвата, нешто Чеха и осталих) – 5.134; муслимана – 5.007; гркокатолика 60. Видимо да су Срби у односу на муслимане и Хрвате били у изразитој мањини. Ипак, то их неће поштедити геноцида.

Након успоставе усташке власти у срезу Приједор, веома брзо Љубија постаје јако усташко упориште. Од других мјеста на територији Приједора, са Љубијом се по усташлуку могао мјерити само Козарац (о Козарцу прочитати ОВДЈЕ).

Након приступања читаве љубијске организације Хрватске сељачке странке усташком покрету, усташе задобијају главне позиције у Љубији и формирају усташки табор. Власт је била у рукама усташког таборника Леополда Хикла, који је ту дужност вршио до 15. маја 1942. године када је смијењен. Његов замјеник био је трговац Сулејман Суљо Хасанагић. У власти су учествовали још и Иво Орловац, Иван Јурин итд.

Сулејман Суљо Хасанагић био је један од главних организатора геноцида над Србима у Љубији. На збору који је одржао у Исламској Љубији (Доња Љубија) позвао је „све вјерне синове и кћери НДХ (католике и муслимане) да се они који немају ватреног оружја наоружају вилама, сјекирама и мотикама, блокирају Љубију и спријече да им који Србин утекне.“Овај говор претходио је по злу познатом Илинданском покољу Срба у срезу Приједор (од 31. јула до 2. августа 1942.).

Љубија је НДХ али и Нијемцима била важна због рудника жељезне руде  и других постројења која су се налазила на њеној територији. Одмах по успостави НДХ сви рудари српске националности добили су отказ. Љубијске усташе почеле су за злочинима над Србима већ у мају 1941. године. Тог мјесеца ухваћен је Живко Даниловић, народни посланик и парох. Одведен је у бањалучки Окружни затвор и убијен на путу према Котор Вароши. Прије њега, прва жртва из Љубије био је Вукашин Ћопић који је ухапшен на радном мјесту у руднику 5. маја 1941. године. Његова кривица је била добровољно учешће на Солунском фронту.

Парох Живко Даниловић (1895-1941). Извор:Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, Приједор, 2018.

Љубију је 20. јула 1941. године посјетио Виктор Гутић, усташки повјереник за бившу Врбаску бановину и главни организатор геноцида над Србима Босанске Крајине. Србима је наређено да тога дана не смију бити на прозорима нити пред кућама. Према свједочењу оних који су слушали Гутићев говор, он је отприлике рекао: „Нећемо тора са три стада, хоћемо тор са једним стадом“ и затим додао „Удри Србина сјекиром по глави – никоме одговарати нећеш и ова ће земља желити да види Србина.“

Споменик Вукашина Ћопића, прве жртве геноцида на подручју Приједора. Извор: Ведрана Адамовић, н.д.

Већ 27. јула почињу прва хапшења Срба у Љубији. То је био увод у Илиндански покољ. Поред усташа, у покољу су учествовали и домобрани као и многи цивили.  Задњег дана јула и првих дана августа 1941, Љубијом су текли потоци српске крви а небо парали јауци српске нејачи. Једну групу усташких кољача пратио је и хоџа. Свједок Јакић Стипо је у притвору након рата рекао да је тај хоџа „који је људе пратио и он је рекао да све хришћане треба поубијати. Био је врло узрујан од мржње према убијеним жртвама.“

Злочинци су након покоља пљачкали своје жртве. Каква је атмосфера владала у Љубији тих дана свједоче многи искази свједока. Гојић Љубица је свједочила: „Кад су били побијени сви Срби, ја сам дошла код Мустафе Башића, брице да га молим да  нам дозволи да идемо на гробље, и да нам дозволи да пренесемо све наше у гробље и да идемо у гробље да се исплачемо. Он ми је тада одговорио да можемо и ми смо кренули, само да не смијемо да плачемо… морали смо да идемо сви заједно и тако су нас пратили са страна сви усташе међу којима је био Ибрахим Чехић и још многи остали…“.

Један свједок је  свједочио  како су страдали Ристо Средић и Перо Кондић: „Средићу су стомак распорили, а Кондића, који је тешко рањен, нашао је Хасан Елказ из Исламске Љубије. Кондић је од њега тражио мало воде. Али умјесто да га напоји, Елказ га је дотукао сјекиром и опљачкао.“

Љубијски Срби су, између осталих, убијани на простору Рудника Љубије, код старе болнице (Здравствене станице), Беретиној Бари (локација позната и по називима Беретин гај, Беретин јарак и поток крај Рудника), Матића Јозиној бари више рудника, а одвожени су и у Приједор и тамо убијани.

Љубија – стара болница. У близини болнице извршена су убијања Срба у данима Илинданског покоља. Извор: Ведрана Адамовић, н.д.

Партизани су успијели да ослободе Љубију 17. маја 1942. године, али је до тада много Срба страдало од комшијске руке. Ипак, слобода у Љубији није дуго трајала и непријатељ се убрзо вратио у њу. У завршним борбама на територији среза Приједор септембра 1944, у Љубији ће се скупити много непријатељских јединица јачине 2.320 људи. Већина ће их изгинути на повлачењу према Босанском Новом (Нови Град). Ту ће скоро потпуно бити уништене, по злу познате милиције Шефкина и Јагина, 4. бојна 8. усташког здруга итд.

На крају ћемо дати списак злочинаца и њихових помагача из Љубије и околине који су учествовали у геноциду над Србима овога краја. Овај списак свакако није коначан и на њему су само познати злочинци и њихови сарадници: Леополд Хикл, Иво и Недељко Орловац, Иван Јурин, Миљенко Марушић, Јосип Милас, Сулејман Башић, Хабиб Икановић, Сулејман Хасанагић, Маријан Чајкушић, Јосо Матић, Химзо Сарајлија, Владо Кућиш, Драгутин Пезић, Вјекослав Франић, Веселко Ловрић, Маријан Матић, Стипо Дринчић, Берислав из рудника Љубије, Хасан Елказ, Мустафа Башић, Ибрахим Чехић, Јурај Грга из Загорја (домобран), Шушњар Јосип из Љубљане (домобран), Чепић Стипо, Халупа Фрањо, Матић Марко из Рељаша, Ловрић Ото из Шурковца, Матановић Срећко из Волара, Тукерић Јуре из Шурковца, Мајсторовић Ивица из Мркоњић Града, Фортубер Фридрих из Приједора, неки Тале из Козарца, Мрђеновић Никола из Хрватске Костајнице, Кауриновић Перо из Санског Моста, Лукић звани Кико, Видаковић Анте из Шурковца, Мехо Авдагић итд.

 

АУТОР: Борис Радаковић

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Козарац