Село Демишевци удаљено је од Санског Моста око 6 километара. То је чисто муслиманско село. Током Другог свјетског рата Демишевци су били један од неколико усташких „Алказара“, скоро неосвојивих утврђења на подручју Санског Моста.

Муслимани у Демишевцу, попут њихових сународника из других села око Санског Моста, надали су се да ће им НДХ омогућити да бар у своме родном крају поврате привилегије које су имали у вријеме турске окупације. Томе треба још додати и вјерску нетрпељивост између муслимана и православних од раније, сјећање на многе буне и устанке итд.

Иако су се Демишевци наслањали на територију села са српском већином, усташе и друге оружане групе из овога села, нису се устручавале да атакују на српска села и врше злочине над српским народом. Добро наоружани и утврђени, помагани од власти НДХ, Демишевчани су издржали пет узастопних напада српских партизана.

Први напад на усташки Демишевац изведен је 28. јануара, други 31. јануара, трећи 15. априла, четврти 28/29. јуна и пети 28/29. јула 1942. године. У петом нападу на Демишевце учествовали су заједно партизани са Грмеча и Козаре. У нападу су учествовали Ударни батаљон 2. крајишког НОП одреда – командант Ранко Шипка, и Грмечки ударни батаљон – командант Ђурин Предојевић.

Напад је добро почео, па су се усташе морале повући из својих ровова у село. Ту су се утврдиле по кућама пружајући жилав отпор. Непријатељу су пристигле у помоћ снаге из Трнаве и Санског Моста уз артиљерију. Након тога партизани су се и пети пут морали повући са опсаде Демишевца.

Треба имати у виду да су напади у јуну и јулу 1942. године, на усташка упоришта око Санског Моста и шире, имала за циљ да ослабе непријатељске снаге које су нападале Козару. Међутим, пошто су домаће усташе пружиле жилав отпор, непријатељ није имао несавладивих проблема у својој позадини и спровео је офанзиву на Козару до краја.

Тек у шестом нападу, за вријеме великих борби око Санског Моста, 11. децембра 1942. године, заузето је ово јако усташко упориште. Из разлога што су усташе губиле и на другим фронтовима око Санског Моста, па су се из мањих упоришта повлачиле према граду, Демишевци су напуштени. Иако су борбе вођене у самом граду, партизани нису успјели да ослободе Сански Мост јер је усташама стигло појачање.

У наредним непријатељским офанзивама, усташе ће опет повратити контролу над Демишевцима. Борбе на овом сектору ће се наставити све до ослобођења Санског Моста и околине, 20/21. октобар 1943. године. Ипак, и након тог датума биће спорадичних борби на том сектору.

Погинули партизани у току рата из Демишеваца:

Бурнић Ахме Ахмо, ступио у НОБ 1943, погинуо 1944; Бурнић Хаџе Бего, ступио у НОБ 1943, погинуо 1944; Бурнић Дерве Мухо, ступио у НОБ 1943, погинуо 1945; Бурнић Салиха Расим, ступио у НОБ 1943, погинуо 1945; Кичин Азиза Назиф, ступио у НОБ 1943, погинуо 1945.

Борци у НОБ из Демишеваца – 15. мај 1945:

Бурнић Смаила Хусеин, ступио у НОБ 1944; Бурнић Салиха Мухо, ступио у НОБ 1944; Југурџија Але Хамид, ступио у НОБ 1944; Југурџија Мумина Хусеин, ступио у НОБ 1943; Југурџија Велаге Мујо, ступио у НОБ 1944.

Из ове анализе видимо да је веома мали број муслимана из Демишеваца пришао партизанској борби. Укупно их је, како нам бројке показују, било десет у партизанима из Демишеваца. Од тога пет их је погинуло, а пет дочекало крај рата. Тек од 1943. имамо прве партизане из Демишеваца. Њих четворица ушли су у НОБ 1944. године, што значи при крају рата. На основу овога видимо да идеја „братства и јединства“ није имала одјека међу сељанима Демишеваца.

АУТОР: Борис Радаковић

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Стари Мајдан