Дијелови Прве крајишке ударне пролетерске бригаде након ослобођења Кључа 27/28. јула 1942. у покрету према Саничкој долини. Извор: znaci.net 

Саница је веће насељено мјесто у општини Кључ у Федерацији БиХ. Удаљена је од Кључа око 17 километара. Подјељена је на Доњу и Горњу Саницу и саму Саницу. У Краљевини Југославији чинила је засебну општину у срезу Кључ. На основу демографских процјена, 1941. године у општини Саница (поред наведене три Санице у њу су улазила и околна села) било је: Срба – 6.151; муслимана – 3.368; Хрвата – 410; осталих – 18.

Муслимани и Хрвати из Санице са одушевљењем су дочекали пропаст Југославије и успостављање НДХ. Санице није била само најјаче усташко упориште на подручју Кључа, него једно од неколико најјачих у читавој Босанској Крајини али и цијелој НДХ. О томе нам свједочи више партизанских докумената који, између осталога, кажу да су Саничани „били велики крволоци“. По једном од тих докумената сазнајемо да је Павелић за Саницу говорио да је по значају „треће усташко упориште“.

Прве масовне ликвидације Срба на подручју Кључа десиле су се крајем јула и почетком августа 1941. године. Тада је на подручју Кључа убијено 500 Срба. Пропаганда НДХ ове жртве назива четницима, иако се радило о цивилима. Био је то почетак геноцида над Србима у Кључу. Ови злочини познати су под називом Илиндански покољи. У овим злочинима учешће су узели и муслимани и Хрвати из Санице. Неки од муслимана из Санице, попут Зајима Шећербеговића, Смаје Џафића и Разима Миша, учествовали су у покољу Срба у Приједору током Илинданских покоља.

Српски партизани су више пута нападали на Саницу и водили борбе са усташама и домобранима из Санице. Први пут Саница је ослобођена 31. јула 1942. године. Само у Горњој Саници непријатељ је имао 470 војника. Напад је почео пола сата иза поноћи. Непријатељ није издржао и почео је да се повлачи према Доњој Саници. Српски партизани су непријатељске групе у повлачењу силовито нападали уз повике: „Нагари, нагари!“, „Роди годино!“, „Разбуцај, Стеванијо!“, „Јуриш!“ и „Ура!“. Читава Саница капитулирала је током дана 31. јула.

Усташе и домобрани из Санице имали су велике губитке. Само 1. батаљон „Петар Шкундрић“ ликвидирао је 120 и заробио још толико непријатељских војника. Друга чета батаљона „Петар Шкундрић“ убила је 36 усташа и домобрана, а заробила 83. Прва (Бравска) чета убила је око 20 непријатељских војника и толико заробила. Још неколико десетина непријатељских војника је убијено и заробљено током бјежања ка Врхпољу и другим усташким упориштима.

Нека од имена стрељаних усташа у Саници су: Ускић Ибро, Ускић Реџо, Малић Алагић, Алија Будељ, Петар Антић (Кључ), Мехмед Мемишевић, Дервиш Чалић (Доњи Будељ), Але Керановић (Доњи Будељ), Антон Кук, Осман Балагић (Биљани), Драгутин Буковић (Кашеница), Фериз Селман (Доњи Будељ), Мехо Арамбашић, Ибро Арамбашић, Ибро Шадић, Нурија Чалић, Шабан Шадић, Фериз Фазлић, Мујага Хускић, Мехо Кучуковић, Ибрахим Керановић, Дервиш Суботић, Атиф Чехић, Атиф Арамбашић, Зајим Биљешковић, Бајро Биљешковић, Смајил Мехмедовић, Ашим Биљешковић, Сафет Кубураш, Ћерим Садић, Ељуб Ћамић, Мехмед Блажевић, Џафер Ајкић, Сејдо Црнолић, Јакуб Чалић. Поред ових усташа, стрељано је њих још 35 али тај списак немамо у посједу.

Командант Батаљона Михајло Шкундрић је у току борбе заробио двојицу усташа, они су раније убили његовог оца и бацили низ стијену. Предао их је међу друге заробљенике. Након суђења ослобођено је 80 непријатељских војника за којих нису постојали докази о злочинима. Према заробљеним злочинцима није било милости. Из извјештаја штаба 1. ктајишке НОУ бригаде од августа 1942. године, каже се за заробљене усташе из Санице: „Има приличан број заробљеника-домородаца који су жилаво и крвнички давали отпор служећи се мучким средствима…“

Имена домобрана из Санице и околине пуштених својим кућама: Карабеговић Ахмет, Мехмедовић Адил, Харамбашић Мухарем, Медић Омер, Бабовић Хусе (Будељ), Караџић Смајо (Рустово), Шумић Мехо, Мујо Пршић, Садић Рамо, Хускић Мустафа, Јукић Мухарем, Јукић Дедо, Куртаљевић Фериз, Салмад Мухамед (Будељ), Кољевић Хамед (Будељ), Кољевић Ибрахим (Будељ), Карановић Мухарем (Будељ), Хасан Карамбашић, Карамбашић Рашид, Павелић Јуре, Павелић Алекса, Медић Ибро, Харамбашић Ејуб, Мартиновић Фрањо, Мартиновић С. Фрањо, Семац Мухамед, Памић Хусе. Ово није коначан списак пуштених непријатељских војника.

Српски партизани су током ових борби ослободили и сам градић Кључ. Ова област остаће у њиховим рукама све до краја септембра 1942. године. До краја рата још ће неколико пута српски партизани да ослобађају Саницу и Кључ, када ће ова област током друге половине 1944. године бити стављена под партизански контролу.

О усташкој Саници у саопштењу Оперативног штаба Народно-ослободилачке и Добровољачке војске за Босанску Крајину од 1. августа 1942. године, између осталога се каже:

„Пала је Саница, усташки градић на Крајини, у коме је и блато улица помијешано са невином крвљу нашег народа. Усташка Саница, мјесто при чијем спомену су наша срца одисала бијесом и осветом, није више ‘треће усташко упориште’ како је то изјавио злогласни Анте Павелић, по њеним улицама, сада руменим од црвене злочиначке усташке крви, пролазе данас наши народни хероји – ударници и партизани, и данас Саница није више оно што је до сад била – град из којег су полазиле пљачкашке усташке банде да за рачун својих господара пролију невину крв и распире фашизму толико потребно братоубилачко клање“.

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Хамбарине и Чараково