Сухача је већинско муслиманско село удаљено од Новог Града (Босански Нови) преко 18 км. Припада општини  Нови Град. То је крајњи запад Републике Српске.

Одмах након успостављања НДХ, подручје Босанског Новог постаће клаоница српског народа. На том подручју усташе брзо стичу симпатије код локалног муслиманског и хрватског становништва. Тако већ у јулу 1941. године на подручју Босанског Новог, формирана је Шеста усташка бојна. Њени припадници су углавном били муслимани и Хрвати са тог подручја. Бојна је имала око 900 усташа.

Најјаче усташко упориште на овом подручју било је село Сухача. Оно је било дио утврђене непријатељске линије Босански Нови-Сухача-Шурковац-Љубија. Нарочито је била утврђена линија Сухача-Шурковац. Ту су изграђене три линије ровова и саграђени бункери за борбу и становање војника.

Значајан број припадника Шесте усташке бојне био је родом из Сухаче и околине. Околна села која су такође пунила усташке јединице била су: Хозићи, Горњи (Муслимански) Агићи, Равска, Волар, Шурковац итд.

Партизани су у почетку покушали да преговорима и пропагандом међу муслиманима задобију њихово повјерење. Ако ништа, макар да се из Сухаче не напада на партизанске јединице. Иако су партизани у писмима која су слали у Сухачу писали да „нисмо четници и да се боримо за слободу Муслимана и Хрвата“ није им много помогло. Становништво Сухаче било је више уз НДХ.

На пружену руку помирења муслиманска и хрватска села су одговорила нападом на српска села. О томе у једном партизанском документу пише: „На наш братски поступак и братске опомене, одговорено је са стране неких муслиманских и католичких села  пљачком, паљевином и клањем српског становништва у селима Волар, Цикоте, Југовци, Миска Глава и друга.“

У истом документу се наводи и примјер одмазде партизана над усташким селима: „И поред свих наших опомена и нашег братског поступања село Равска прешло је усташама и своје куће претворило у разбојничка гнијезда изрода људског рода-усташких бандита. Сматрајући нашу братску политику слабошћу, то се је село односило непријатељски према нама. Због таковог његовог држања и издајничке улоге то је село уништено! Извршена је заклетва партизана да ће крваво осветити мучки убијене своје другове. Село Равска више не постоји!“

Сухача је остала непоколебљиво на усташкој страни. Она ће у јуну 1942. године, бити једна од полазних тачака хрватско-њемачке казнене експедиције на слободну територију Козаре. Партизани су баш на дан кад је почела офанзива на Козару (10. јун 1942.) извршили напад на Сухачу. У њој се тада налазило непријатеља „у јачини 700-800. Од тога 300 нијеца (Нијемаца-Б-Р.), а остало усташе, легионари и домородци и по неки домобран.“ Напад је почео у јутарњим сатима 10/11. јун.

Напријатељ је у борби имао 60 погинулих. Партизански губици 10 мртвих и 15 рањених. Ипак, Сухача није ослобођена у том нападу. Од те намјере није се одустало. Након офанзиве на Козару и сређивања својих редова, партизани су опет у офанзиви на простору Сухаче.

Пета крајишка (козарска) бригада добила је задатак да 18. новембра 1942. године нападне Сухачу. Њени 1. и 2. батаљон требали су да ликвидирају село Сухачу, а 3. и 4. батаљон Хозића камен, Таблу и Стару ријеку. Напад је почео око 1 час иза поноћи нападом на непријатељску артиљерију. Она се налазила на брду Пивници изнад Сухаче.

Развила се жестока битка. Добро припремљен и кординисан напад дао је резултат и Сухача је у раним јутарњим сатима пала у партизанске руке. Усташе су се још држале на Хозића камену и пружале огорчен отпор. Због непогодног терена за јуриш на Хозића камен, услиједило је минобацачко гранатирање усташког утврђења. Усташе су уништене око 12 часова 19. новембра. Неколицина усташа је успјела да се пробије до џамије у Сухачи. Тамо су их сачекали партизани и дотукли.

У овом нападу ликвидирано је 200 непријатељских војника. Заробљено је њих 467. Међутим, усташе и Нијемци из Босанског Новог већ 19. и 20. новембра покушавају да поврате Сухачу. Тај пут нису успјели. Борбе на том сектору се настављају.

Непријатељ је линију одбране око Сухаче опет утврдио почетком маја 1943. године. До пред сам крај рата Сухача ће остати усташко упориште. На основу докумената НДХ видимо да је почетком септембра 1944. године, „Сухачки милиционерски (муслиманска усташка милиција – Б-Р.) одред нападнут је јачим снагама 1-2. IX“. Милиционери су се повукли у Босански Нови. Сутрадан уз помоћ усташа из Босанског Новог, милиционери се  враћају у Сухачу. Крајем октобра 1944. опет се воде борбе око Сухаче. Треба имати у виду да је током прве половине септембра дошло до повлачења Нијемаца и јединица НДХ са подручја Приједора, Љубије и њихове околине према Босанском Новом. То повлачење праћено је великим губицима код непријатеља. Преживјели су се скупљали око Босанског Новог. Ова територија биће једна од последњих одбрамбених линија НДХ. Босански Нови ослобођен је тек 1. маја 1945. године.

 

Претходни текст у серији: УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Шимићи