Сакупљање убијених Срба у Приједору током Илинданског покоља 1941. (Извор: Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, Приједор, 2018.)

Прва масовна ликвидација Срба у Приједору („Илиндански покољ“) десила се у љето 1941. године, од 31. јула до 2. августа. За три дана побијено је око 1500 Срба из града и околних села. Био је ово почетак геноцида над Србима из тадашњег среза Приједор. До краја рата страдаће преко 4000 приједорских Срба. Преко 1000 страдалих било је млађе од 18 године. О ликвидацији Срба током „Илинданског покоља“ детаљно је писала Ведрана Адамовић у књизи „Године страдања 1941/42: НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42 – Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018.

У ликвидацији приједорских Срба, поред усташких формација из Приједора и са стране, учешће је узело и „грађанство које је већ имало или (су) на 30. јули 1941. примили пред полицијом пушке.“ По сјећању свједока, неки од злочинаца су били: Сафет Декић, Смајил Сафић, Ивица Топишек, Назиф Хергић, Енвер Ковачевић, Хамдија Шећербеговић из Кључа, Зајим Шећербеговић, Смајо Џафић из Санице, Владо Матановић, Миро Слишковић, Осман Авдагић, Шефик Авдагић, Фрањо Перковић, Анте Дејановић, и други.

Да би се разликовали од Срба, муслимани и Хрвати који су учествовали у злочину или сакупљању лешева, носили су бијелу траку око руке. На траци је поред грба НДХ на латиници писало „Независна Држава Хрватска, Опћинско Редарство Котара Приједорског.“ Док је Приједор тих дана личио на клаоницу, носиоци бијелих трака нису морали страховати за свој живот.

Било је случајева да су неки Срби покушали да ставе бијелу траку, без натписа, како би се покушали спасити. Брзо су откривани и ликвидирани. Тако је нпр. Ђоко Давидовић ставио некакву бијелу траку на руку. На њега је наишао Рашид Ошић (Хошић) „са пушком и са траком на руци, на којој је био ударен усташки жиг и тада је угледао бијелу траку на руци наведеног Ђоке и продерао се: ‘Откуд ти овдје?’, а потом му је одмах згулио са руке и рекао да то немају право Срби носити, него само муслимани и то са штамбиљом, упирући руком на своју траку.“

Цијели град је претворен у огромну кланицу и стрељану за Србе. Највише страдалих убијено је „пред Српском црквом, Гимназијом и на Уријама. Убијања су вршили хрватска регуларна војска, усташе и муслимани мјештани. Специјално одјељење од муслимана и Цигана одвлачили су лешеве поубијаних уз награду да слободно пљачкају жртве.“