У времена тамна, када је опасно по живот било звати се именом Србин, они су били пркосно сунце Поткозарја. Успостављањем Независне државе Хрватске започео је геноцид над Србима. Сви муслимани у њеним оквирима проглашени су за Хрвате. Већина муслимана се повиновала тој одлуци, и била је лојална усташкој држави. Ипак, један мањи дио муслимана остао је достојан ријечи мостарскког ефендије Мехмеда Спахића. Ефендија је још 1892. године у листу „Дубровник“, којег су уређивали Срби римокатолици,  поручивао „браћо Срби, особито мухамеданци, не будите кукавице, већ тражите право своје, нек се види Србин што је.“

Пет дана прије велике усташко-домобранско-нацистичке офанзиве на Козару,  у Загребу је у Министарству унутрашњих послова  НДХ сачињен документ за Министарство хрватског домобранства, Главни Стожар о положају „у Бањој Луци након пада Приједора и какове су прилике владале у Приједору до његовог пада у руке партизана“ , у којем, између осталог, пише да има муслимана у Приједору који су према Србима „непријатељски нерасположени“. У истом документу, у којем се налази и цитирана језичка вратоломија, пише да се „признају као Срби“: „Софтић Мухарем чин. Шипада, управитељ вакуфског повјеренства; Садиковић, судац кот. Суда и његов отац; Фиркинадић Фуад, чин. жељ. постаје, Ситница Смајо, жељ. Чиновник, проф. Мунагић, инг. Хрустановић и други.“

Тај документ настао је на основу усташко-домобранских извјештаја након пада Приједора. Најпотпунији од тих извјештаја био је онај др Петра Гвоздића (27. мај 1942), тадашњег великог жупана жупе Лука и Сана, Андрији Артуковићу. У том извјештају срећемо помен Срба муслимана и њихове дјелатности:

„Ову свађу (између римокатолика и муслимана око превођења Срба на римокатоличанство и ислам –Б.Р.) искоришћују људи несклони данашњем поретку и држави, као на примјер Мухарем Софтић, чиновник Шипада, а сада и управник вакуфског повјеренства, који наговара имама Бибића да поведе промиџбу међу хоџама, да је политички интерес муслимана, да се држе Срба.

У томе га помажу Срби муслимани, као судац котарског суда Садиковић и његов отац, затим Фуад Фиркинадић, чиновник жељезничке станице, Смајо Ситница, жељ. чиновник, проф. Мунагић, инг. Хрустановић и многи други.“

Мухарем Софтић је страдао 1945. године. О овим људима, а вјерујем да је сличних било широм Босне и Херцеговине, не зна се скоро ништа. Сматрамо да би требали више посветити проучавању историје Срба исламске вјероисповјести, и не дозволити прекрајање историје на овим просторима О Србима муслиманима се не учи у школама, у читанкама нема стихова пјесника Срба муслимана. Зато овај текст завршавамо стиховима бритким попут сабље, из пера споменутог мостарског ефендије Спахића:

 

Што помињеш прошлост мени,

та преда мном јасно стоји.

Ја познајем поријекло,

праотаца, дједа моји!

И ја чујем гласе, што их,

с њина гроба вјетар вине:

Србин буди чедо наше,

или проклет био сине!