Крајем јула и првих дана августа 1941. године, на територији Санског Моста извршено је хапшење Срба одређених за ликвидацију. То је по злу познати Илиндански покољ, извршен у више срезова Босанске Крајине.

Из својих упоришта, усташе су залазиле у српска села и одводиле мушкарце одређене за ликвидацију. Тако су учиниле и усташе из Старог Мајдана. У Жандармеријској станици и и школи у Старом Мајдану, усташе су затвориле 150 Србе и чекали одређени час када ће их побити. Чланове породица ухапшених Срба, који су доносили храну својим ухапшеним члановима, Мајданске усташе су злостављале и нису дозвољавале да им предају храну. Иако су се многи Срби познавали са Мајданцима, то им није много помогло. Затворени Срби нису добијали ни воду, нити су могли да иду у заход.

На пут у Стари Мајдан, 1. августа 1941. године, упутила се из села Подвидаче и Милка Миољка Рајлић-Плавшић. Сазнавши да су Срби у неким селима дигли устанак против НДХ, она је пошла да о томе обавијести свога ухапшеног мужа и остале затворенике.

Мајданске усташе су код Жандармеријске станице пресреле Милку. Почели су да је вријеђају. Отресита Милка није устукнула пред Мајданским усташама. Напротив, на увреде је одговорила увредама. Узаврела крајишка крв одстранила је страх из Милкиних груди и она је кренула и физички да се обрачуна са усташама. Али, Милка осим храбрости и голих дланова није имала другог оружја. Усташе су је звјерски изболе бајонетама. Био је то један од примјера одважности српских жена у тим крвавим данима Другог свјетског рата.

Сличних примјера пркоса и поноса српских жена има још. Ову причу о Милки вадимо из дебелих књига, у нади да ће надахнути неке нове Милке у српском народу. Слава Српкињи!