Прије двадесет  седам година, 29. априла, издата је наредба која је покренула општи грађански рат у Босни и Херцеговини. Начелник реформисаног и од српских кадрова очишћеног  Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, 29. априла 1992. године, издао је наредбу свим општинским и регионалним штабовима ТО БиХ,  о спровођењу одлуке тзв. Предсједништва БиХ о нападу на јединице ЈНА које се још нису  повукле. Наредба је гласила:

„1. Извршити потпуно и масовно запречавање на свим путним правцима територије Босне и Херцеговине на којима јединице бивше ЈНА отпочињу извлачење техничких материјалних средстава, у непосредној кординацији са МУП-ом.

2.Извршити блокаду ширег рејона војних објеката из којих се настоји изнијети техничка материјална средства, разним врстама формацијских и природних препрека које обезбједети јединицама територијалне одбране Републике БиХ и МУП-а.

3.Ненајављеним колонама јединица бивше ЈНА и без пратње МУП-а , спријечити излазак из касарне и комуницирање на територији Републике БиХ.

4.Убрзано планирати и отпочети борбена дејства на цјелокупној територији Републике БиХ и исте координирати са штабом територијалне одбране регије, округа и Републике БиХ.

У оквиру планирања борбених дејстава планирати опсежне мјере заштите становништва и материјалних добара грађана Републике БиХ.“[1]

Пошто је српска страна веома брзо дошла у посјед ове наредбе, Ефендић је у Дневнику ТВ Сарајева покушао да негира своју наредбу:

„Добили смо, управо, факс-поруку, копију од агенције СРНА, њено сензационално откриће да је Штаб Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине објавио рат Југословенској народној армији!!!

Управо смо разговарали са командантом Ефендићем који је ову информацију назвао лажном.

Уосталом, лако је објавити рат, али у овој ситуацији, питање је ‘чиме’?!“[2]

О томе „чиме“ је муслиманска страна могла да води рат говори Директива издата 25. фебруара 1992. године, муслиманске паравојске познате под називом Патриотска лига, у Директиви се износи податак да Патриотска лига располаже „формацијама од вода до одреда и бригаде, укупно јачине 120.000 људи“, а предвиђало се да ће након отпочињања рата доћи „већи прилив добровољаца, припадника МУП-а БиХ, припадника ЈНА, као и снага муслиманског народа ван територије БиХ. Тиме би наше снаге нарасле на 150.000 људи.“[3]

Како видимо, муслиманска страна је располагала паравојним снагама које су могле да изазову рат у БиХ, и то је један од разлога због којег се није превише обазирала на упозорења српских политичких представника о могућој катастрофи која сe била надвила над БиХ.

Главни штаб ТО БиХ, односно њен муслиманско-хрватски дио и тзв. Предсједништво БиХ, наредили су напад на ЈНА иако је рок за њено повлачење био 19. мај 1992. године.[4] Са друге стране, нису се обазирали на јединице из Хрватске (ХВ) које су заједно са хрватско-муслиманским паравојним формацијама из БиХ, до тог 29. априла заузели већи дио западне Херцеговине и Босанске Посавине и дијелове централне Босне. Навешћемо неколико примјера:

1.Крајем фебруара 1992. године у Босанском Броду долази до првих провокација и напада на Србе.[5]

2.Трећег априла 1992, Купрес су освојиле удружене снаге локалних Хрвата и Муслимана са снагама ХОС-а и јединицама регуларне хрватске војске, након чега је дошло до злочина над заробљеним Србима и протјеривање истих.[6]  Када је српска војска ослободила Купрес, међу заробљеним хрватским војницима били су и припадници 114. бригаде ЗНГ Сплит и 1. студентске бојне из Загреба и других регуларних јединица Хрватске.[7]

3.Неке војне јединице које су долазиле из Хрватске у БиХ имале су наређење да скину обиљежја ХВ-а, да би изгледало како су они војници из БиХ. Тако је већ 12. априла 1992, јединица ЗНГ-и која је имала извршити заузимање положаја у рејону Читлука, добила ову наредбу од генерала Бобетка на крају које се ова одлука образлаже тиме, да се припадници ове јединице воде као „добровољни бранитељи своје домовине“.[8]

Јединице из Хрватске у овом периоду боре се искључиво против Срба и наравно да је то одговарало муслиманско-хрватској коалицији у БиХ, зато Главни штаб ТО није ни покушао да предузме нешто да би заштитио српско становништво. Срби су то морали урадити сами и тако је настала Војска Републике Српске.

 

 

[1] Ministarstvo za narodnu odbranu Štab teritorijalne odbrane Sarajevo, br. 02/145-1, Sarajevo, 29. 04. 1992.

[2] Senad Hadžifejzović, Rat uživo, Sarajevo 2002, 73.

[3] Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998, 19.

[4] Manojlo Milovanović, Stvaranje i razvoj VRS u toku odbrambeno-otadžbinskog rata u BiH 1992. do 1995. g, zbornik radova I: Vojska Republike Srpske u odbrambeno-otadžbinskom ratu, Banja Luka, 2012, 21.

[5] Мирослав Тохољ, Црна Књига II, Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000, 412-413.

[6] Ратни злочини у БиХ почињени према Србима и ЈНА прије оружаних сукоба и током 1992. године, Документациони Центар Републике Српске, Бања Лука, 2001, 57.

[7] Меморандум о ангажовању Републике Хрватске у ратним сукобима у Босни и Херцеговини, Деценија страдања српског народа, Нови Сад, 2000, 391.

[8] Заповједништво ОЗ Сплит ИЗМ Плоче, класа:8/92-01/17, Ур. бр. 6030-02/92-01, преузето из књиге Јанка Бобетка „Све моје битке“ Загреб, 1996, 203.