Поред Црне Горе и за Херцеговину се веже народни израз да је она „српска Спарта“, а у народној поезији и причама назива се и „света земља“ или „света земља Херцегова“.  Ако са народне поезије и предања пређемо у сферу историјске науке, онда за Херцеговину важи оцјена да је још од средњег вијека била врело писмености, духовности и културе. Она је отаџбина прве  српске краљевске обитељи – Војислављевића; дом најстаријег српског ћириличног епиграфског натписа, тзв. Хумачке плоче; писарница у којој је настала највриједнија српска књига – Мирослављево јеванђеља, коју је УНЕСКО 2005. године уврстио у програм „Памћење свијета“ као културну баштину од прворазредног значаја за цијелу људску цивилизацију; радионица у којој су исклесани први стећци, надалеко чувени монументални споменици који су ове године стављени на УНЕСКОВУ листу свјетске баштине; извориште вјере, људи и интелигенције. Једном ријечју, Херцеговина уз Косово и Метохију и Црну Гору, представља средиште српског народа, врело с којег се напајамо вијековима.

Засигурно су и странци знали понешто о Херцеговини, па су је у прошлости  називали и „приморска Србија“ или чак „Србија“ и „српска земља“. Овдје ћемо изнијети неколико историјских извора који говоре у прилог томе.

Секретар млетачке владе (Венеција) Бенедето Рамберти, у књизи „Delle cose de Turchi“ штампаној 1541. године, помиње турске покрајине и између осталога пише овако: „Босна, Херцеговина тј. Србија која се зове војводина…“. Рамберти Херцеговину назива још  Србијом и војводином, можда имајуће нека сазнања да су великаши из Херцеговина, као нпр. Сандаљ, Стефан Косача, Храбрен-Милорадовићи, итд. носили и титуле војвода, или је бар у то вријеме традиција о тим великашким породицама или уопште територији Херцеговине била донекле жива у Венецији, јер су се многи Херцеговци у 15. и 16. вијеку селили у Италију.

Прије нешто више од стотину година, Василије Ђерић у књизи „О српском имену по западнијем крајевима нашега народа“, забиљежио је, да се у манастиру Житомислићу чува књига коју су монаси уз још 8 других књига, добили на дар од руског цара Петра 1707. година, и да је у њој записано да је поклоњена „у српску земљу у манастир Житомислић“.

У документу којим „Consultori“ обавјештавају млетачког кнеза о православном народу у Далмацији 1729. године, каже се да „мјеста Рисан и Топла нису у Далмацији него у приморској Србији, која се зове Херцеговина“.

Ових неколико извора ријечито говоре о значају Херцеговине кроз историју за српски народ, као и о њеном идентитету. У данашње вријеме када историја служи у дневно-политичке расправе и идеолошке конструкције, није на одмет подсјетити се око овог и сличних историјских питања. Свакако да извора који говоре о Херцеговини као Србији или српској земљи има још, али и ова три су довољна да заинтересују читаоце који могу да потраже стручну литературу и прошире своја сазнања. Дакле, Хецеговина није само „српска Спарта“ него и „приморска Србија“.

Текст први пут објављен на сајту Срби у БиХ, 5. новембра 2016.