О Богумилима, код нас, јавно највише пишу и говоре аутори који по професији нису историчари или теолози. Ти аутори су често слабо информисани о богумилству и уопште о прошлости. Неки до њих су чак противници освртања у прошлост и тражења узора у прецима.
Ипак, баш ти противници традиције често користе њима „погодне“ историјске теме, како би напали на национални идентитет и традицију. У богумилима су нашли „савезника“ кад треба напасти светородне Немањиће, прогласити Србе геноцидним народом, кад треба ударити по цркви или правдати постојање вјештачких нација на Балкану.
У овој анализи узећемо три примјера. Сва три дају погрешне информације о богумилима, тј. лоцирају богумиле тамо гдје их није било, али зато имају велики утицај на обичне људе, интернет ријечником речено имају много прегледа.
У првом примјеру узеђемо српску Википедију и текст под насловом „Богумили“. Већ на почетку срећемо се са грешкама. Богумилство није настало у Бугарској и није настало у 10. вијеку, нити је његов оснивач поп Богумил. Ово вјерско учење настало је у 9. вијеку „на развођу балканског и анадолског простора, на линији где се та два света непосредно додирују и укрштају, богумилство је од почетка, бар привидно, било подељено, територијално на два огранка, малоазијски и балкански, а идејно, на две дуалистичке орјентације, умерену и екстремну….“
На српској Википедији се тврди и да су богумили били пацифисти, да су се избјегавали бавити политиком, да су жене могле да се „заређују, да исповедају, да духовно напредују, и да постану цавршене, што је посебно гневило православно и католичко свештенство“. Ова посљедња тврдња не само да није тачна, него је и злонамјерна. Зар и у православној и у римокатоличкој цркви жене нису могле да се заређују (монахиње), да се духовно уздижу и слично.
Уз ове ријечи на Википедији се налази и стећак из некрополе на Радимљи код Стоца. Ако судимо по породици чији су се чланови сахрањивали на овом гробљу, отпада и тврдња да су становници Босне били пацифисти и да се нису бавили политиком. Породица Храбрен-Милорадовићи, који су сахрањивани на Радимљи, су итекако учествовали у ратовима, о чему свједочи и представа витеза на стећку који се налази у поглављу о Богумилима на српској Википедији. Тако да аутор чланка на српској Википедији, не само да слабо зна о богумилима, него није обратио пажњу на фотографију стећка коју је приложио уз свој текст. Иначе, породица Храбрен-Милорадовићи су били православци а не богумили, о чему свједочи и манастир Житомислић, чији су ктитори били.
На српској Википедији пише да је Стефан Немања сазвао сабор против богумила и да су услиједили прогони богумила. Историсјки извори нам не кажу да је поменути сабор био баш против богумила, него против јеретика „полувераца“. У „полуверце“ у првом реду спадају римокатолици, па онда и све хришћанске секте, тако да наука нема сагласнот око овога питања. Ипак, ако је судити по фресци у цркви Светог Ахилија у Ариљу, на којој су приказану поменути полуверци, крстови на њиховим одеждама говоре да не могу бити богумили. Наиме, богумили нису поштовали крст.
„Полуверци“, детаљ са фреске у цркви Светога Ахилија. Извор: Википедија.
Ширење заблуда о богумилима, у Србији придружио се и сајт Б92, преносећи текст са сајта Историјски забавник. Богумили су у тексту на ова два сајта приказани као борци за социјалну једнакост, а Немања и српска држава као масовни убица богумила, иако их у Србији није могло бити у значајнијем броју. Много неистине у овом тексту проткано је антисрпском реториком. У тој реторици геноцидност српског народа почиње још у средњем вијеку. То највише заступају муслимански медији у БиХ и Србији. Разлика између њих и текста на Б92 и Историјском забавнику, само је у томе што се директно не спомиње геноцид и што се наводни богумили не идентификују са данашњим муслиманима. Ипак, богумиле вежу највише за простор средњовјековне Босне: „Širilo se, prevashodno, na prostoru Bugarske, Makedonije, donekle Srbije i ponajviše u Bosni.“
Као већина написаног на ова два сајта, нетачно је да је богумила било највише у Босни. Ако их је и било, богумили су и у Србији и у Босни били у знатној мањини. Иза њих није ништа остало што би свједочило о њиховом постојању. Аутор текста вјероватно овдје брка „крстјане“ у Босни са богумилима, али крстјани судећи по надгробним споменицима, црквеним књигама, начину живота, зидању цркви, поштовању моштију, крста, икона итд. нису били богумили. Прави богумили су све наведено презирали.
Своју цркву и вјеру крстјани су називали, слично као и православни, „црква божија“ или „црква Христова“ која је чувар „праве вјере“, „једине вјере“ или „праве вјере утемељене на апостолском предању“. Са друге стране, као што смо рекли, богумили нису поштовали цркве и нису их градили.
У Босни и Херцеговини много је новинара, публициста али и историчара, који фалсификују прошлост средњовјековне босанске државе, посебно са освртом на богумиле тј. „цркву босанску.“ Новинар Драган Бурсаћ, којег на његовој страници прати неколико десетина хиљада људи, предњачи у ширењу историјских неистина у својим текстовима, а често и ширењу србофобије и мржње према вјерујућим људима, или „лизачима кашичица“ како етикетира православне Србе у својим последњим текстовима: Bajka o pravoslavnim lizačima kašika
Као што слика изнад показује, Бурсаћ је дозволио себи да пише о богумилима, тачније измисли већину ствари у вези њих и то укомпунује у текст на своме зиду. За богумиле између осталог каже: „Nisu imali crkve“, „Krst nisu smatrali svetim simbolom, već spravom za mučenje“, „Bili su protiv ubijanja, ne samo ljudi već svega što diše i što se kreće“, „I zbog svega ovoga bili su proganjani, mučeni i ubijani i od strane katoličke i od strane pravoslavne crkve. Jer suviše je to dobra na jednom mjestu.“
Сада ћемо на више примјера показати да у Босни није било Бурсаћевих богумила:
1.Становништво средњовјековне Босне и области које ће ући временом у њен састав, итекако су градили цркве. Навешћемо неколико примјера. Знамо да је Бан Кулин, захваљујући његовом црквеном натпису, градио цркве (Црквени натпис бана Кулина). Краљ Твртко, крунисан у манастиру Милешеви, поштовао је цркве, о чему, између осталога, свједочи мјесто његовог крунисања. Стефан Вукчић Косача, херцег од Светога Саве, градио је цркве. Он је био ктитор цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда (Црква у Сопотници). И Сандаљ Хранић градио је цркве (Црква Светог Стефана).
2. Становништво средњовјековне Босне поштовало је крст. О томе свједоче многобројни надгробни споменици или симболи крста на споменицима. Посебно о поштовању крста свједоче повеље владара и великаша Босне и Хума. На већини повеља налази се симбол крста и хришћанске вјерске формуле које немају никакве везе са богумилима.
3. Да су становници средњовјековне Босне и Хума били „против убијања“ зар би водили толике ратове и толике међусобне борбе. У вријеме све и једног познатог владара бановине Босне и краљевине Котроманића, познати су нам ратови које су водили војници тих владара, који су опет били становници Босне и других области. Ако су били наводни пацифисти, зар би Твртко слао војску на Косово 1389. године да помогне кнезу Лазару против Турака? Зар би краљ Остоја Котроманић 1403. године, напао Дубровник? Зар би било борбе за власт између краља Остоје и краља Твртка II и то 1404, па 1409, па 1415? Зар би било борби између породица Павловића, Косача и Хрватинића?
4. Истина је да су се цркве бориле за вјернике на простору бановине Босне и касније српске краљевине Котроманића. Али, ти сукоби нису били ништа другачији од сукоба између православаца и римокатолика, или хришћана и муслимана. Нико није нападао становништво Босне због сувише „dobra na jednom mjestu“. Ратови су вођени као и сви други у средњем вијеку, због власти, политике, црквених права, освете итд, итд.
5. Богумили су били и против поштовања св. Тројице (Оца, Сина и Светога Духа). Међутим, вјерници на простору средњовјековне Босне и Хума, бар по ономе што је сачувано, поштовали су св. Тројицу. Чак посвећени припадници цркве босанске изричито спомињу „пречисте Тројице“ на стећку госта Милутина, или „свете Тројице нераздељиве“ у тестаменту госта Радина, што се у оба случаја битно разликује од схватања „тројице“ код богомила и катара.“
Правоверно схватање св. Тројице на стећку госта Милутина и у тестаменту госта Радина, чини излишним сваки покушај да се учење босанских крстјана о „свемогућем богу“ и „светој и нераздељивој Тројици“ усагласи са учењем средњовековних дуалиста, који су учењем о „безпочетном ћаволу“ исте моћи са „свевишњим богом“ и сабелијанским схватањем св. Тројице оспоравали и „свемогућност“ свевишњем богу и „нераздељивост“ св. Тројици.
6. Нису признавали ауторитет ни римокатоличке цркве ни Српске православне цркве или Цариграда. Ипак, постоји знатна разлику у њиховом виђењу ове две цркве. Крстјани су римокатоличку цркву називали „црквом идолском коју свети осудише“, црквом сотонском на челу са „иконобом“, „старешином цркве његове“, чији свештеници „све дане људима опраштају грехе и тако губе људске душе“.
Према Српској православној цркви имају доста блаже мишљење, и њихова замјерка се пре свега односи на стање у цркви како га они виде, а не на вјерске ствари. Крстјани је називају „митницом, местом патријарха, где се патријарси бирају сребром и златом“. Ово није сметало многим посвећеним припадницима цркве босанске, као што је гост Радин, да стекну велико богатство, или да буду у световној служби обласних великаша.
На Чајничком четвороеванђељу, писаног за кнеза Павла, радили су један крстјанин који га је писао до 48 листа, и монаси манастира Добруна, који су га довршили. Ово говори да су једни поред других, дјеловали крстјани и монаси Српске православне цркве, и чак радили заједно на истој вјерској књизи за свога великаша.
7.Уз текст Драгана Бурсаћа, приложена је и фотографија са већ споменуте некрополе стећака на Радимљи, породичном гробљу православне породице Храбрен-Милорадовић, ктитора манастира Житомислић. О њима прочитајте овдје: Храбрен-Милорадовићи.
Ако обратимо пажњу на исклесане представе на стећку са фотографије Драгана Бурсаћа, али и фотографије са српске Википедије, и упоредимо са сличним представама у православној цркви, добијамо следећи резултат:
Сличан приказ човјека са подигнутом руком у раширеном увећаном шаком, имамо на прстену пронађеном у јужној Бачкој. Прстен се датира у XII-XIV вијек. У бачкој сигурно није било богумила али јесте хришћана:
На Радимљи се налазе стећци на којима су приказани ликови са обје подигнуте руке, баш као што раде свештеници приликом служења литургије. Погледајте на овом видео клипу:
Затим, круг који се налази изнад шаке са Радимља, приказан је и на православним фрескама и означава космос, тачније небеске сфере:
На неким стећцима има истоветних приказа као у православним храмовима:
Још један детаљ са православне фреске:
На подручју Херцеговине, локалитет Рашка Гора у близини пруге Мостар-Сарајево, којег је описао Шефик Бешлагић. Веома је интересантан лик без назначених ногу са Крстом у лијевој руци, а у десној је ,,каменица,,. Каменице су удубљења у стећцима у којима је остављано – сипано вино или кољиво за успомену на оне наше претке који су у вјери живејли. По свему овоме описаном и приказаном на споменику је приказан лик свештеника у дугој мантији, са Крстом у лијевој руци, а у десној раздаје нафору(антидор) a која овдје има и улогу ,,каменице,,
,,…раздаје антидор свему народу на благослов и очишћење душе, јер је освећен и треба да га примају они који нису јели. Ако је неко и мало јео или пио, да не прима антидор.“- слика испод:
Имамо на стећцима и приказе литургије гдје свештеници дижу руке према небу. Све то је скицирала у својим дјелима Мариан Венцел, у науци познати истраживач украса на стећцима:
Служба у православној цркви:
На стећцима има и украса који симболишу украшене свећнаке:
Затим, коло:
Епископски штап:
Погледајте још и друге украсе на стећцима који имају директну везу са православљем и хришћанством уопште:
http://www.plemenito.com/sr/hriscanski-simboli-grozda-i-loze-na-humskim-i-bosanskim-steccima-/o273
Из свега наведеног, јасно је колико незнање или злонамјерност влада на интернету када је у питању прича о богумилима, тј. колико се труде да богумиле накнадно, из савремене позиције гледања на прошлост, смејсте на просторе српских земаља. Прозвани аутори и многи попут њих, немају никакве одговорности за своје изнесене неистине. Широка лаичка публика упија те неистине са интернета и усваја их као историјски истине, те на основу таквих истина доноси суд о прошлости свога народа. На тај начин формирају се будући аутошовинисти. Овај текст је мали допринос борби против историјских фалсификата али и србофобије. Ко жели да се информише о крстјанима и „цркви босанској“, може да почне са текстовима на следећим адресама:
http://www.plemenito.com/sr/crkva-bosanska-kao-izdanak-anahoretskog-monastva-/o213
http://www.plemenito.com/sr/teologija-bosanskih-krstjana-/o128
http://www.plemenito.com/sr/crkva-bosanska-i-krstjani-u-diplomatickoj-gradji-/o118
http://www.plemenito.com/sr/-bosanski-krstjani-i-otacko-nasledje-/o112
http://www.plemenito.com/sr/bosna-i-staroslovensko-knjizevno-nasledje/o28
http://www.plemenito.com/sr/dogmatske-definicije-u-poveljama-bosanskih-vladara/o29
http://www.plemenito.com/sr/umetnicko-stvaralastvo-bosanskih-krstjana-/o117
Скорашњи коментари