СТОП АНТИСРПСКОЈ ПРОПАГАНДИ: Ћосић није писао погрдно о Србима

Категорија: Критика Насловна

Сигурно вам се бар једном десило, сурфајући по интернету, да сте наишли на наводни цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи:

„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…“

Овај наводни Ћосићев цитат обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама итд. Глуви и слијепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа „Деобе“ (1961). Дакле, књижевни изражај а не научни суд о једном народу. Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: „роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа.“ Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи. Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе.“

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве „радне, текуће прибелешке“ објављене су 1992. године у књизи „Промене.“ У тој књизи „говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године.“

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:

„Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.“

Још осамдесетих година прошлога вијека, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили, а његове ријечи звуче као да су написане пре неколико часова:

„Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења.“ Стр. 72.

Ћосићев суд о српском народу записан је у биљешци од јануара 1986, а у књизи се налази на 98 страни. Између осталог забиљежио је да:

„У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос. А он је разнолик….“

Ипак, знао је Ћосић и да критикује неке српске особине. На странама 110/111 пише:

„Најгора, бар мени, српска особина јесте нападна фамилијарност, та страст да што пре присвоји и учини себи равним сваког кога сретне. То они чине улагивањем, добротом, раскалашношћу, давањем себе и свега што има. Све чини да сви буду као он. Србин не чини напор да се уздигне; он свагда настоји да високе повије, далеке приближи, чисте испрља…. А јадан човек Србин, толико се свикао на патњу и беду да и најмање промене прима као ослобођење, спасење, срећу.“

Фалсификатори историјске истине, интелигенција вјештачких нација, који су му лијепили етикету српског шовинисте и „оца српске нације“, нису га читали. А да јесу, нашли би понешто и о себи:

„’Социјалистичке’ нације – Македонци, Црногорци, Муслимани, производе најреакционарније и најбезумније лажи о себи, односно свом идентитету, непостојећем у историји. Фалсификује се прошлост, на лажима се стичу универзитетске каријере, докторске титуле, звања националних академика.“ – стр. 69.

Ово  цитирање Ћосића завршићу једном његовом биљешком о „прогресивним Србима“ у којима можемо препознати данашње људскоправашке активисте, невладину интелигенцију и новинаре:

„Срби који своју прогресивност доказују антисрпством, по свему судећи, постојаће док је српства. Тај национални синдром из турских времена пренет је у европска времена. А то је синдром роба. У турским временима не бити Србин, обезбеђивало је главу и још понешто уз њу; у европским временима Србије, не бити Србин, то значи бити Европејац.“

На крају да додамо, да је тај српски „шовиниста“, како га етикетирају медији и политичари „социјалистичких нација“ и усташких насљедника,  имао толико објективности и хуманости да је био спреман бранити исламисте на челу са Алијом и усташког фанатика Доброслава Парагу, пред судовима у СФРЈ. На супротним странама нешто слично није забиљежено.

Слични текстови

РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. Године (проширена верзија)

Манифестација „Дан бијелих трака“ у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску […]

Критика Насловна 31. маја 2020
Антифашизам данас не станује у Сарајеву!

Дигла се велика галама наводних антифашиста из Сарајева против мисе и комеморације усташким жртвама с краја Другог свјетског рата. У први план […]

Критика Насловна 16. маја 2020
Коментари

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору