Насилно одвајање Босне и Херцеговине од СФРЈ почетком деведесетих година прошлог вијека, које су предузели муслимански и хрватски политички представници и интелектуалне елите подржане од стране својих народних маса, уз кршење Устава СФРЈ и Устава СР БиХ, прегласавање Срба и прећутно одобрење али и умјешаност Међународне заједнице у растурање друге Југославије, по ријечима оних који су то урадили, остварено је ради некаквих демократских идеала и права, или како је једна од страна (муслиманска) истицала  „за Босну и Херцеговину као грађанску републику у којој ће се поштовати слободе и права човјека и грађанина и национална права народа и мањина и у којој ће владати демократија“.

Напори који су предузети да би се оствариле „слободе и права човјека и грађанина и национална права народа и мањина“, били су праћени кршењем људских права и слободе српског народа у БиХ и занемаривањем њихових националних интереса и  права уз отворену и изражену србофобију. Главне идеологе и покретачи србофобије почетком деведесетих година, најбоље је описала Смиља Аврамов називајући их „интелектуално потомство усташа, нациста и балиста“, рођено у „мрачним скровиштима наше поробљене прошлости“. Поробљивачи наше прошлости били су југословенски комунисти,  који су ради своје идеологије „братства и јединства“ диктирали српском народу како треба да се сјећа својих жртава, строго пазећи да се други „братски“ народи не увриједе од „превеликог“ истицања злочина почињених у њихово име, без извињења и обештећења српског народа над којим је почињен геноцид у Другом свијетском рату. Без извињења, које није само вербално изјашњавање, него у првом реду треба да буде манифестовано промјеном свијести маса и појединаца, није постојала  ни моћ савјести која би спријечила ширење идеја Маспока или Исламске декларације међу нашом „браћом.“

Резултати интелектуалног потомства усташа али и духа усташке традиције били су видљиви  с почетка деведесетих, а ради вјеродостојности наших ријечи изнијећемо неколико примјера за територију БиХ који потврђују наше писаније.

Проусташка екстремистичка група коју је предводио Лудвик Павловић (један од припадника  усташке терористичке групе „Радуша“ који је био осуђен због терористичких напада у СФРЈ 1972. године) направила је засједу 18. септембра 1991, моторно-оклопној колони ЈНА на путу Дувно-Посушје, када је убијен један војник а један рањен. Војска је узвратила убивши Лудвика Павловића којега је посмртно одликовао Фрањо Туђман.

Исте године у Хрватској је основана војна формација Хрватске обрамбене снаге (ХОС) која је отворено баштинила усташке традиције, чији су се припадници поздрављали са усташким поздравом „За  дом спремни“, носили црне униформе на којима се налазило слово „У“ или шаховницу са првим бијелим пољем, симболи усташа из Другог свјетског рата. У својим штабовима, али и логорима за Србе држали су слике усташког вође Анте Павелића, негдје су истицали и заставе са кукастим крстом, а химна ХОС-а величала је усташе, НДХ и Анту Павелића, а 18.12.1991. у Љубушком, формиран је огранак ХОС-а и на територији западне Херцеговине под командом Блажа Краљевића. У јединицама ХОС-а било је поред Хрвата и много Муслимана, а Блаж Краљевић један кратак период био је и члан Главног штаба тзв. Армије РБиХ. Пошто је засметао команди ХВО-а иста ће наредити његову ликвидацију, али прије погибије Краљевић ће  у интервјуу норвешком новинару Хенрику Ховланду августа 1992, између осталог рећи и ово: „У јануару идуће године Босна и Херцеговина мора бити чиста. Срби морају нестати! ХОС постаје јачи сваки дан. Ми само чекамо да будемодовољно јаки да преузмемо контролу над Босном и Херцеговином.“

Муслимани су такође оживјели своје пронацистичке формације, па је тако 1991. године формирана Ханџар Дивизија по угледу на нацистичку СС Ханџар Дивизију која је током Другог свјетског рата била одани савезник нациста. Тако у једном документу којим се обраћају Министарству Хрватске од 6. августа 1991. године, и којег моле „за слободан рад Логистичке базе (Ханџар Дивизије – Б. Р.) Ребровац 3А која се налази у Загребу“, унапријед захваљују „уз хрватски поздрав ‘За дом спремни’.Да је усташка идеја водила одређен број муслиманског становништва  доказују и приступнице проусташке Хрватске странке права, на основу којих видимо да је било муслимана који су почетком деведесетих приступили овој странци као што је био случај са неким муслиманима из Власенице.

Србофобија је нашла свој израз и у дивљачком рушењу споменика српских писаца, као што се десило током 1991. године  у Вишеграду са спомеником Иви Андрићу или у Босанској Крупи са бистом Бранку Ћопићу.

Пробуђене усташке авети своје лице показали су приликом рушења споменика српским жртвама широм БиХ. Споменућемо два таква примјера. Први се десио прије било каквих борбених дејстава када је уништен споменик „Црна рука“, подигнут српским жртвама из Другог свјетског рата код Црног језера крај Босанске Крупе. У Црно језеро усташе су бациле и прадједу аутора овога текста.

Други примјер десио се у Херцеговини. Под изговором да се код спомен костурнице српским жртвама геноцида из Другог свијетског рата, у селу Пребиловци, налази топништво и артиљеријска муниција, генерал хрватске војске (ХВ) Јанко Бобетко који је заједно са својим јединицама из Хрватске учествовао у нападима на Србе у Херцеговини,  издао је наредбу да се спомен костурница уништи артиљеријском ватром. Током грађанског рата костурница је минирана још два пута.

О духу и начелима главнокомандујућег хрватске војске у Херцеговини токо 1992. године, Јанка Бобетка, можда најбоље говори пјесма коју су му спјевали Хрвати из САД-а, а коју он са поносом спомиње у својој књизи „Све моје битке“. Један дио те пјесме гласи:

„Спржио им Клепца и Гњилишта

Била села сада нема ништа

Пребиловци село на злу гласу

Сад по њему дивље свиње пасу…“

Ових неколико примјера само су мали показатељ усташке традиције и србофобије током грађанског рата у БиХ. Нисмо сигурни да је србофобија данас у БиХ ишта мања, чак би рекли да је у последње вријеме форсира кроз медије, изјаве политичара како домаћих тако и страних.

Свакако да је током грађанског рата било злочина које су почињени у име српског народа и то нико не спори. Али, на дешавања у последњем рату не може се гледати без увида у Други свјетски рат и злочине који су тада чињени над Србима, као и на период комунистичког режима који је својим дјеловањем допринио распаду СФРЈ и крвавом рату. Да је Други свјетски рат био жив у свијести зараћених страна у БиХ говори између осталог и то, да су зараћене стране једни друге називали усташама и четницима.

Један од водећих свјетских социолога Хоровиц (Irving Louis Horowitz), проучавајући геноцид закључио је да се геноцид може догодити над једним народом само једанпут у историји. Сваки други покушај претвара се у грађански рат. Управо то се догодило на простору бивше Југославије током деведесетих говина прошлог вијека.