МИ СМО БРАЋА ИСПОД КОЗАРИЦЕ (2): Устанак на Козари дигли су српски сељаци

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Неоспорива је заслуга КПЈ за организовање и дисциплиновање устаничких маса на Козари. Ипак, сам устанак кренуо је спонтано и масовно, као одговор Срба на геноцид којег су над њима спроводили Хрвати и муслимани у НДХ. То нису оспоравали ни сами комунистички представници са Козаре.

Након првих антисрпских закона у НДХ и првих масовних злочина над Србима, српско становништво, у првом реду сељаци, почели су да се окупљају око виђенијих људи (свештеника, учитеља, официра краљеве војске и жандармерије, студената, трговаца, лугара) међу којима је било и одређен број чланова или симпатизера КПЈ. Посљедњих дана јула 1941. године, на Козари се само причало и договарало о устанку који би требао почети што прије. Ту су постојале двије опције за подизање устанка.

Прва опција, она која је у плану имала герилску борбу са мањим устаничким формацијама, планирана је у кругу чланова и симпатизера КПЈ. Друга опција, она општа народна, планирана је од стране виђенијих сељака без идеолошке позадине, само са жељом да се спаси голи живот или бар часно погине. Ове двије опције су се преплитале, па и допуњавале, али јединствене организације бар у почетку није било. Колико је устанак био спонтан и изнуђен геноцидом на Србима,  говори и чињеница да је буквално комунисте ухватио на спавању, а устанике довео у ситуацију да вилама, сјекирама и разним тољагама јуришају на наоружане усташке жандаре (оружнике) и друге војне формације НДХ.

Један од тих „ничијих“ људи око Козаре био је и Небојша Којић из села Кукоље (општина Србац). Послије вијести о усташким злодјелима у мају и јуну 1941, Небојша Којић ишао је од куће до куће и говорио о потреби сакупљања и сакривања оружја и организовању народа за одбрану. Дјеловао је самоиницијативно (није био ни четник ни комуниста), настојећи да заплашеној сељачкој маси отвори какву-такву перспективу.

Један од важнијих комуниста на простору Козаре, Осман Карабеговић, писао је у вези устанка да је требало „организовати на неки начин тај спонтани и широки покрет маса и дати му одређени смјер.“

Јоцо Марјановић, тада студент из Приједора а након рата професор марксизма, који је радио на организацији оружане борбе на подручју Драготиње, приликом поласка са својом групом на задатак, задржао се у селу Црној Долини код Рајка Радетића, да би сутрадан кренуо у Горњу Драготињу. Међутим, у току ноћи, букнуо је устанак. У своме сјећању он је записао:

„Те ноћи смо дуго разговарали Рајко и ја, комбинујући како ћемо боље извршити задатак… Пробудила нас је пуцњава, галама, вика. Чула су се звона, клептала. Стравично, језиво је бучало…

Устајте, људи… Устанак!

Питали смо се какав устанак? Двориште је, међутим, било пуно сељака. Дошли су по Рајка, јер је он дјеловао у том крају. А када смо се нашли у маси – чули су се повици:

‘На Приједор, да га спалимо!’

Обузела ме је језа и некакав неописив осјећај. Какав Приједор? – питао сам се.

‘Кнежопољци нападају Дубицу и Костајницу, разоружали су касарну у Кнежици и Кадин Јеловац. Младен је напао на Општину у Паланчишту и ослободио таоце… Идемо на Приједор’. – објашњавао је присутнима неки отресити сељак, чије су очи сијале у мраку.“

Првоборац Саво Кесар након рата присјетио се почетка устанка: „Тако је 31. јула 1941. дошло до непредвиђене узбуне. Зазвонила су звона неких цркава. Заклептала су клептала. Народ је појурио на зборишта код цркава, школа… На зборишта су дошли и комунисти и другови који су радили на припреми устанка. Ни они нису знали да ли је издата директива за општи устанак или није, па су се ставили на чело маса и кренули у акцију за које планова до тада није било“.

Колико је почетак устанка на Козари и Поткозарју био свесрпски, говори нам и податак да су у устанку учешће узели и скоро сви припадници пријератне четничке организације (они који нису прије тога ликвидирани од стране усташа), па чак и чланови организације ЗБОР Димитрија Љoтића (љoтићевци) са простора Козаре. Они су касније, како се развијао устанак и стварале партизанске јединице, ушли у састав тих партизанских јединица.

Када смо код осталих народа са овог подручја, скоро нико од њих се није прикључио српском устанку. Изузетак чине само поједини припадници КПЈ, они су по партијском задатку били на Козари. Нажалост, већина муслиманског, хрватског, украјинског, чешког и њемачког становништва са Козаре и Поткозарја на почетку устанка, подржавала је НДХ и њихове савезнике Нијемце или су се држали пасивно према НДХ,  што је отежавало српски устанак. Усташке, домобранске, оружничке и друге војне формације НДХ, попуњаване су највише муслиманима, затим Хрватима, а донекле и осталим народима са Козаре и Поткозарја.

Слични текстови

ПАМТИШ ЛИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА: Илиндански покољ

У прољеће и љето 1941. године, усташе организују народне зборове по градовима и варошима Босанске Крајине. Главни гост и говорник на тим […]

Да је било више Смаила, не би било геноцида над Србима у Приједору 1941-1945.

Током Другог свјетског рата на подручју среза Приједор, у геноциду је страдало преко 5000 српских цивила. Од тога броја преко 1000 српске […]

Коментари

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору