Када се спомене средњовјековна Босна, већини људи помисли на краља Твртка и династију Котроманић. Када се спомене љетовање, прва асоцијација су Црна Гора и Хрватска. Посебно је људима из Босанске Крајине познато макарско приморје, тамо многи иду бар на три дана преко љета. Скромно али довољно, да се мало „осоле.“ Мало ко средњовјековну Босну и хрватско приморје веже са династијом Немањића (одмах да напоменем дежурним фејсбук критичарима да ово пишем за велики дио наших људи који не знају много о својој историји, ово је текст у првом реду за њих).

Иако су и други владари из владарске обитељи (опет за дежурне критичаре, обитељ је српска ријеч) Немањића, владали великим дијеловима средњовјековне Босне и данашњег хрватског приморја, одлучио сам да вам пажњу скренем на краља Стефана Уроша II Милутина Немањића (1282—1321).

Милутин је између осталог, владао читавом данашњом Херцеговином, мањим дијелом Подриња, те данашњим хрватским приморјем од Превлаке до Омиша, или областима око данашњих градова:Требиња, Билеће, Невесиња, Фоче, Чајнича, Мостара, Чапљина, Столац, Широки Бријег, Стон, полуострво Пељешац, острво Мљет, Плоче, Макарска итд.  Милутинов брат краљ Драгутин, у то вријеме владао је областима данашње сјеверне БиХ, то су нпр, области око данашњих градова: Бања Луке, Дервенте, Добоја, Модриче, Брчког, Тузле, Бијељине, Зворника итд. Банови Босне држали су територију која се налазила између области Милутина и Драгутина. То су данашња централна Босна и дијелови Босанске Крајине.  За детаљнији увид погледати карту испод:

Главни разлог због којег сам се одлучио да пишем о краљу Милутине, јесте што имам фотографију једне повеље краља Милутина у којој се говори о подручју данашње Херцеговине. У средњем вијеку она са звала Хум или Хумсак земља. Испод фотографије повеље, цитираћу дио који се односи на Хум (Херцеговину). Милутин овом повељом поклања манастиру Светих апостола на Лиму три мања црквена посједа у Полимљу: Светог Николу на Сиротињи, Богородицу Бистричку и Богородицу Кутањску. Манастир Светих апостола на Лиму био је средиште Хумске епископије коју је основао Свети Сава. У Хуму су настали и чувени надгробни споменици, највише познати под називом стећци.

„Рече ми епископ хумски Данило да је његова епископија опустела: нема ни врховине, ни бира, ниоткуда ниједног дохотка. Како и ја видех сиромаштво и опустелост цркве Светих апостола, и ја се сетих да са мном одступише доходци Хумске земље, приложих Светим апостолима цркву Светог Николу на Сиротињи, све како каже хрисовуља, сва села и са засеоцима и са међама и са власима и са планинама, као што је од пређашње свете господе било; цркву Госпођину у Бистрици, са свим селима и са људима и са засељима и са међама; цркву Госпођину у Кутањској, Свету Богородицу, са свим селима и са људима и са међама и са власима.“

У тексту повеље Милутин себе назива „сведржавни господин све српске земље и поморске Стефан Урош краљ, син великог господина краља Стефана Уроша, други Урош, вама се молим , врховним апостолима Петру и Павлу који сте примили власт од Бога…“

Мање познате ријечи:

Врховина – Епископски приход од парохијских свештеника, плаћан као знак подложности. Њен износ није познат.

Бир – Бир (крина) јесте епископски приход у натури (једна крина/лукно  жита или двије) или новцу (један динар или два) од зависних људи.

Власи – Зависно сточарско становништво.