Наши непријатељи и домаћи колаборационисти у својој антисрпској пропаганди тврде, да су се Срби давно прије ратова деведесетих на тлу Југославије, припремали за рат у циљу стварања некакве „Велике Србије“. По тој пропаганди највише су се припремали Срби у БиХ помагани од стране Србије. Ја се питам, ако смо се већ тако дуго припремали за рат, како то да:

1. У почетку рата нисмо имали спремне основне ствари које би једна, тако дуго припремана војска требала имати а ријеч је о униформама? Наши војници су у почетку рата, а добрим дијелом и током њега, били прилично „шарено“ униформисани?
2. Нисмо имали спремне ни довољне количине кисеоника па су нам новорођенчад умирала по болницама, а и други болесници којима јсу недостајали кисеоник и љекови?
3. Нисмо имали обезбјеђен ни довољан број хирурга и осталих доктора, па су добровољно из Србије долазили доктори да помогну српском народу у БиХ?
4. Да је скоро половина страдалих Срба у БиХ, живот изгубила током прве године рата, када смо наводно били неупоредиво боље припремљени и наоружани од наших непријатеља?
5. Да смо потпуни изгубили медијски рат, а сила која се дуго припрема за рат у првом реду припрема своју пропаганду?
6. Сила која се дуго припрема за рат и која има јасан циљ, не може допустити појаву разних паравојних формација и појединаца који раде на своју руку, јединица које некад одбијају послушност, постојање локалних власти које доста ствари раде на своју руку, сукоб измећу цивилних и војних надлежности итд. Све то ми смо имали. Како је то било могуће, ако смо били попут нациста и фашиста, што тврде наши непријатељи?
7. Војска која припрема велике војне операције, прво обезбједи нафту за своја возила. Како то да је ВРС имала криза у снабдијевању нафтом?

Сличних питања има још много, ово су нека најосновнија. Нама моралишу и држе предавања они који су први пут након Другог свјетског рата покренули усташке (фашистичке) идеје, идеје геноцида срочене у крилатици „граница на Дрини“ или питању „Шта ће српски барјак на Башчаршији?“; они који су први у Европи покренули исламски тероризам, што је данас свакодневница Европе. Таквима служе појединци из наши редова који себе сматрају антифашистима, хуманистима, демократама, борцима за људска права итд. Помагање србофобије или аутошовинизам од стране појединих Срба, маскирано причом о помирењу, суживоту и борбом за људска права, чини од њих савезнике и сараднике усташа и исламиста. Тако нешто скоро да није упамћено у српској историји. Ако се једног дана напише књига о домаћим колаборационистима, мислим да ће пола књиге бити резервисана за домаће људскоправашке активисте.