Да је било више Смаила, не би било геноцида над Србима у Приједору 1941-1945.

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Током Другог свјетског рата на подручју среза Приједор, у геноциду је страдало преко 5000 српских цивила. Од тога броја преко 1000 српске дјеце до 15 година старости. Извршиоци геноцида у Приједору били су добрим дијелом и домаћи муслимани, Хрвати па и по неки Чех. Ипак, ако изузмемо војску НДХ из других крајева тадашње хрватске државе, највише Срба побили су домаћи муслимани сврстани у јединице усташа, дивљих усташа, муслиманских милиција итд. Муслимани су након Срба били други по бројности на територији среза Приједор и они су били главни темељ НДХ на том простору. О томе свједочи и „Представка“ вјерских представника муслимана среза Приједор у име „24.000 Хрвата муслимана овога котара“, упућена 23. септембра 1941. године „неким угледним муслиманима“ у власти НДХ, у којој се између осталога каже: „да преко 75% свих домобрана и частника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они сносе највише терета око очувања обстанка ове државе“.

Ипак, било је и часних изузетака код муслимана Приједора, па су неки учествовали активно у српском устанку. Значајан број тих муслимана у националном смислу декларисао се као Срби. Тако су идентификовани и од стране хрватских власти а неки су своје српство платили главом. Неки од тих Срба муслимана били су: „Софтић Мухарем чин. Шипада, управитељ вакуфског повјеренства; Садиковић, судац кот. Суда и његов отац; Фиркинадић Фуад, чин. жељ. постаје, Ситница Смајо, жељ. Чиновник, проф. Мунагић, инг. Хрустановић и други.“ Овдје доносимо свједочење Ђулсулме Ситнице мајке Смаила Ситнице, једног од Срба муслимана идентификованих од стране хрватских власти, које је дато након Другог свјетског рата:

„Када је Њемачка ненадано и мучки дана 6. априла 1941. г. са стотинама великих авиона бомбардера напала на Београд мој син Смаил тада 38 г. налазио се је као причувни подпоручник југословенске војске на својој дужности код Министарства саобраћаја у Београду. Срећом и Божијом вољом остао је тада мој син Смаил жив и здрав само је од силне детонације и експлозије велике бомбе задобио потрес живаца и некако се пробио и срећно стигао кући к мени у Козарац. Још као студент права на Београдском универзитету био је члан самосталне демократске странке и исто тако судјеловао је са осталим родољубима и београдском омладином пригодом рушења посљедње владе Драгише Цветковића и доласка владе генерала Симовића. Када се је мало код мене опоравио ја сам га молила да тражи запослење како би мени био што ближе. Иако је он желио да добије запослење у Земуну како би био што ближе Београду и Србији коју он није могао никада заборавити, ипак на моју молбу да би био мајци близо добио је мјесто чиновника Хрв. државне жељезничке секције у Приједору. Када је год. 1941/42. започело у нашим крајевима масовно убијање и прогањање наше једнокрвне браће Срба, мој син Смаил као прави Југословен и Славен почео се је јавно бунити против нечувеног у историји барбарства усташких и њемачких злочинаца и убојица, те је у Приједору са осталим родољубима већином Србима и Жидовима стрпан у усташки затвор и логор. У логору је остао близу мјесец дана након чега су сви били привремено преко дана пуштени, док су преко ноћи као сумњива лица морали сви преноћити у логору у посебној згради. У овоме времено мој је син радио са родољубима на ослобођењу Приједора. Приправљао је код хрватског домобранства као и код осталог грађанства расположење за НО борбу тако да је у мају 1942. г. дошло до ослобођења Приједора. Управо дана 16. маја када је наша НОВ ступила послије борбе у ослобођени Приједор изашао је мој син Смаил са још неколико другова из куће Симе Зрнића трговца кожом у Приједору да види по први пут и да се поздрави са нашом херојском партизанском и народно ослободилачком војском. Управо у ово вријеме кружио је над Приједором непријатељски авион и бацао бомбе по градским улицама и кућама. Једна је од ових бомби погодила и мога сина Смаила који је на мјесту остао мртав. Народ града Приједора без разлике на вјеру и партизанска војска сахранили су мога сина на муслиманско гробље у Приједору. Пригодом сахране одржали су надгробне говоре испред НОВ и ПОЈ другови Зец и Заимовић а испред логорисаних друг Јосип Меворах из Приједора.“

На крају треба поменути да је неколико десетина муслимана из среза Приједор, од њих преко 150 страдалих у партизанским редовима, идентификовано на пописима након рата као Срби. Исто тако, од преко 150 муслимана цивила страдалих током рата са подручја Приједора, неколико десетина их је идентификовано као Срби и Српкиње.

Поменимо у молитвама и ове наше часне претке. Амин.

Слични текстови

Атила Хоаре од ликвидираних усташа у Приједору види цивиле

Није први пут да Марко Атила Хоаре, британски историчар који се бави истраживањем Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ, доноси непровјерене […]

Критика Насловна 20. новембра 2023
Србофобија из уста једног Јеврејина: Срби као Хамас

На политичком и медијском небу српских земаља, прилично млако је прокоментарисана изјава Менахема З. Росенсафта (Menachem Z. Rosensaft), једног од првих људи […]

Критика Насловна 7. новембра 2023

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору