Напомена: Ово је први у серији текстова о личностима и догађајима из Другог свјетског рата, са акцентом на подручје Козаре и Босанске Крајине. За разлику од осталих текстова на сајту, ови текстови неће бити стриктно историјски. Биће сажети и имаће књижевну слободу. Намјера ми је да опишем личности и догађаје како сам их упознао преко докумената, свједока и литературе. Интересује ме и утисак читалаца, зато слободно пишите своју критику ових текстова.

 

РЕВОЛУЦИОНАР ПОД КРСТОМ: Ивица Марушић Ратко

Међу Козарчане је стигао под именом Ратко. Право име му је било Ивица Марушић. Хрват. Козарчани су га у почетку звали „Цвикераш“. Након издаје у Априлском рату и првих злочина над Србима у НДХ, српски устаници нису вјеровали ни једном Хрвату. Нису вјеровали ни осталим несрбима. Зато је Ивица по инструкцијама партије, „подмитио“ српске устанике новим именом. Ратко је некако звучило прихватљивије.

Био је један од малобројних пријератних комуниста у Босанској Крајини на почетку српског устанка крајем јула 1941. године. Партији одан до посљедњег атома себе. Оданост је исказивао и у спремности да ликвидира било ког сумњивца. Сваког онога ко би посумњао или се оглушио у закон партије. Чак су га и неке његове колеге комунисти описивали као екстремисту. Славни партизански командант Жарко Згоњаним о Марушићу и Мићи Шурлану је рекао: „Чим би чули да неко није у потпуности за наш покрет или да можда сумња у нас, тражили би смртну казну без провјеравања.“

Немилосрдан је био и према непријатељу у борби. Својим партизанима, углавном Србима, наређивао је паљење муслиманских и хрватских села која су била упорна у свом усташлуку. Прије ватрених одмазди, упозоравао је та села да престану са нападима на партизане и клањем српске нејачи. Упозорења најчешће нису наилазила на разумјевање. Усташе су разумјеле само аргумент силе. Силу су и осјетили.

Након првог ослобођења Приједора, 16. маја 1942. године, иако није било планирано, дио партизанских снага продужио је према Љубији. Тамо је рудник жељезне руде. Није се смјело дозволити да Нијемци користе љубијско жељезо за своје војне потребе. Марушић је, на своју руку, потрпао његове партизане у вагоне и жељезницом упутио на Љубију. Први пут у рату да су партизани жељезницом ишли у напад. Усташе и домобрани нису пружили озбиљнији отпор и брзо су се повукли. Љубија је ослобођена  17. маја 1942. Марушић убрзо постаје командант новоформиране Прве крајишке НОУ бригаде.

Одмах је формирана партизанска власт у Љубији. Покренута су постројења љубијског рудника да раде за партизанску војску. Љубија је остала у партизанским рукама свега 24 дана. Комунисти су знали да неће моћи задржати ослобођене градове и вароши. Најбитније им је било да устанак расте. Жртве су у другом плану. Циљ оправдава средства. Тако су бар они сматрали.

Марушић  након пада Љубије и хрватско-њемачке офанзиве на Козару одлази на други фронт као командант Прве крајишке НОУ бригаде. Планина Мањача. Нијемци су били у наступању према Мркоњић Граду. У засеоку Делићи, село Дујаковићи на пола пута између Ситнице и Стричића, био је смјештен Штаб Прве крајишке НОУ бригаде.

Свањивао је други септембар 1942. Непријатељски авиони сјеку небо изнад засеока Делићи. Лете право према бијело окреченој кући. Ратко је спавао у трему те куће. Бомбе свезане ланцима у гроздове падају око куће. Нема времена да се бјежи. Хируршком прецизношћу експлозије и митраљески рафали претресају двориште куће. У трему налазе Ратка. Ране су фаталне. Неким чудом нико од укућана није страдао.

На лицу мјеста рањеницима је пружена прва помоћ. Није била адекватна. Морају на пут према Босанском Петровцу. Тамо су доктори из Врховног Штаба. Колона коњских запрега са рањеницима кренула је на тежак пут. Тек 3. септембра увече стижу на одредиште. За неке је то било прекасно. Марушић је издахнуо на путу из Петровца према болници у Дринићу.

Погинуо као комуниста. Сахрањен као хришћанин. Изнад његовог гроба постављен је дрвени крст са ћириличним натписом „Ратко Марушић.“ Петокрака се налазила на крсту изнад натписа. На први поглед неспојиво а ипак симболично. У Босанској Крајини ова два симбола су се преплитала, па и борила међу собом. Партизанима и комунистима милија је била петокрака. Обични народ, поготово онај са села, више је љубио крст. Марушић је био коминистички револуционар. Био је и један од војсковођа крштене војске. Идеологија није могла из срца људи избрисати 2000 година вјере и традиције. Бар не тако брзо. Смрт је мирила ова два симбола.

Нијемци су у фебруару 1943. пронашли крст испод кога је сахрањен Ратко. Однијели су га у Босански Петровац и фотографисали. На основу те фотографије знамо како је сахрањен један од синова револуције. Након рата у Босанском Петровцу ратко је сахрањен испод обичне плоче. На њој је писало: MARUŠIĆ IVICA RATKO NARODNI HEROJ 1912-1942. Осим крста промијењено је и писмо на надгробном натпису. Ипак је Ратко био Ивица, а по неком неписаном закони Ивица се пише латиницом.