Независна држава Хрватска је ради организованије борбе против српских устаника и заштите важних постројења, путева и стратешких мјеста, приступила формирању и локалних милиција. У историјским изворима те формације се најчешће називају „усташке милиције“, „милиције“ „муслиманске и римокатоличке милиције“ итд. Милицијске формације се у неким крајевима НДХ формирају већ у љето 1941. године. Истина, у изворима и литератури који говоре о том периоду, танка је разлика између  усташких милиција и „дивљих усташа.“

На подручју око Козаре најбројније су биле муслиманске усташке милиције, а њихов број се повећавао како се рат ближио крају. Након хрватско-њемачке офанзиве на српске устанике на Козари 10. јун – 18. јул 1942. године који су били под вођством комуниста, регрутовано је око 375 муслимана у усташке милиције. То се односи на читаву Козару. У то вријеме много више муслимана се налази у домобранским и усташким јединицама, што сазнајемо и из „Представке“ вјерских представника муслимана среза Приједор у име „24.000 Хрвата муслимана овога котара“, упућена 23. септембра 1941. године „неким угледним муслиманима“ у власти НДХ, у којој се између осталога каже: „да преко 75% свих домобрана и частника хрватске војске у Босанској Крајини дају муслимани и да они сносе највише терета око очувања обстанка ове државе“.

У Козарцу код Приједора у другој половини 1943. године, Реџо Османовић формирао је своју милицију. Током прве половине 1944. године Реџина милиција ће нарасти на неколико стотина бораца из Козарца и околних муслиманских села. У Сухачи код Новог Града (Босански Нови) муслимани су у прве три године рата служили у усташким и домобранским формацијама, учествовали у геноциду над Србима и борили се против српских устаника – партизана. Почетком 1944. године муслимански борци из Сухаче су протјерани према Новом Граду. Ту их је неки Ного мобилисао у „Ногину милицију“ која се у изворима спомиње и као „Муслиманска заштита“. Ногини милиционери борили су се око Новог Града против партизана и упадали у партизанску позадину чинећи злочине над цивилним становништвом. Нису презали ни од ликвидације муслимана који су пришли српским устаницима. На подручју Љубије код Приједора (између Приједора и Санског Моста) током 1944. године формирана је Шефкина милиција коју је водио Шефке Хаџиахметовић. Ово су биле најјаче муслиманске усташке милиције под Козаром.

Оно што је заједничко свим овим муслиманским усташким милицијама јесте да су оне бројчано јачале како се рат ближио крају, а његов исход се назирао. То ипак није изазвало масовне преласке муслиманских усташа у партизане. Разлога има више, а главни су: 1.умјешаност у геноцид над Србима; 2.приврженост тих муслимана хрватској држави; 3.нетрпељивост према Србима који су чинили већину партизанског покрета итд. Колика је била упорност ових муслиманских усташа у борби против партизана свједочи чињеница да су се ови милиционери борили до краја. На врхунцу снаге број ових милиција је износио: Реџина милиција око 400; Шефкина милиција око 450; Ногина милиција минимум око 150 милиционера (муслимани из Сухаче и околине много су изгинули борећи се у усташким и домобранским јединицама прије 1944.).

Реџини милиционери посљедњи отпор пружили су 9. јула 1942. године. Тога дана српски устаници који су до тада израсли у озбиљну војну снагу, ослободили су Козарац. Тога дана у борби је изгинуло 206 муслиманских бораца, а 58 их је рањено. Њих око 150 пробио се кроз партизанске редове и повукао у Приједор. Командант 2. батаљона, 11. крајишке козарске бригаде Ђуро Вученовић Бусен, издао је усмену наредбу својим борцима да без милости према муслиманским усташама крену у борбу: „Знајући да се у Козарцу налазе само усташе које су биле познате по злодјелима и упорности у борби против партизана, усмено сам саопштио командирима да не желим заробљених непријатељских војника. Била је то самовољна одлука, али сам закључио да се другачије са козарачким усташама не може поступити.“

            Козарачке усташе дотучене су о борбама за Приједор и Љубију, у коју су се повукли након ослобођења Приједора 7. септембра 1944. године. Муслимански милиционери из Љубије уништени су у борбама за Љубију 6. и 7. септембра и током повлачења из Љубије према Новом Граду 7. и 8. септембра 1944. године. Коначан обрачун са усташама из Љубије и њиховим савезницима, десио се на подручју села Цикота, Трговишта и Доње Драготиње. Осмог септембра то подручје било је прекривено лешевима и опремом. Много њих смрт је нашло и у ријеци Сани. Ногини милиционери борили су се до краја рата око Новог Града, тада Босански Нови. Босански Нови ослобођен је 1. маја 1945.

Када све ово саберемо долазимо да резултата да су у три најјаче усташке милиције под Козаром, не рачунајући остале милиције и друге војне формације НДХ, учествовало преко 1000 муслимана од којих је велики број погинуо у борби против српских устаника. Када овом броју додамо муслимане у усташама, домобранима, оружницима, легијама и другим војним формацијама НДХ, видимо да је огромна већина војно способног муслиманског становништва око Козаре била на страни НДХ и њених њемачких савезника, учествујући и помагајући Геноцид над Србима у НДХ.