Независна Држава Хрватска је током 1942. године свој геноцидни план над Србима спроводила на сваком педљу своје територије коју је контролисала. Усташке идеја о истребљењу Срба била се угнијездила у главе многих Хрвата и муслимана у НДХ. Тако је било и на подручју Возуће. Преживјели свједоци испричали су након рата Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача о страхотама које су преживјели.

У јануару 1942. године у Возућу је стигло више стотина усташа „Црне легије“ под командом Јуре Францетића. Одмах је упућен позив српским мушкарцима од 15 године па на горе, да се јаве усташама које су се утабориле у основној школи. Ту су требали наводно добити „објаве за слободно кретање“. Умјесто тога сви они који су се одазвали позиву били су ухапшени и након три дана опремљени возом за Сарајево, а након Сарајева за Добој гдје им се губи сваки траг. Од неколико стотина ухапшених возућких Срба нико се није се вратио кући. Прије овог злочина, још током маја и јуна 1941. године, ликвидирани су први угледни Срби у Возући. У једној од тих група ликвидирано је 22 човјека међу којима и свештеник Јован Зечевић. Након ових ликвидација многи српски мушкарци са простора Возуће склонили су се у шуму да би избјегли усташке потјере и присилно римокатоличење и исламизацију:

„Кад смо видели шта се догађа са нама и када смо чули да се свуда кољу Срби и када нам је претседник општине и командант територија од Возуће до Долова, постављен од усташких власти, Мустафа Џерзић, рекао да за Србе код ове власти нема спаса ако не пређемо на католичку или муслиманску вјеру, побегли смо мушкарци способни за оружје у шуму и почели се наоружавати.“

Након овог злочина Францетић наоружава велики број муслимана око Возуће који су били  стали под усташки барјак. Наоружани муслимани су били из сусједних села „Гара, Осјечана, Рибнице, Бановића, Трестенце и Сеоне“ и других села и засеока. Од усташа су добили налог да „претресају сва српска села и сваког Србина, жену или дјете, доведу или убију на лицу мјеста“. Муслиманске усташе око Возуће успјеле су ухватити око 50 Срба и довести их у возућку школу. Сутрадан су ти Срби побијени, а крвави пир муслиманских усташа и усташа Јуре Францетића је настављен и током наредних дана: „Муслиманска руља наставила је рацију на српски живаљ те су сваког човјека, жену, дјете или старца на лицу мјеста стрељали, или стрељали или клали или живе палили у кућама.“ На тај начин, према изјавама свједока, убили су још око 150 Срба. Ово масовно учествовање муслимана у Геноциду над Србима у НДХ слично је и злочинима муслиманских усташких хорди у другим крајевима данашње БиХ, као што је нпр. случај на простору Цазина.

Крволоштвом муслиманских усташких хорди око Возуће била је изненађена и хрватска власт, па је морала реаговати домобранским снагама. Домобранске снаге које су дошле у Возућу да заштите око 360 преосталих Срба брзо су схватиле да неће моћи да их заштите „од подивљалих муслимана“. Одлучили су да се са преосталим Србима повуку у Завидовиће. За то вријеме муслимани су опљалкали и попалили сроска домаћинства. Када су се након 8 дана  Срби уз пратњу домобрана вратили кућама нашли су само згаришта. Према причању свједока хрватске власти су издале наредбу да у будуће за сваког убијеног Србина буде ликвидиран један муслиман. Колико је познато свједоцима стрељан је само један муслиман који је „силовао неку српскињу“.

Вође тих муслиманских усташа били су Заим Капетановић из Рибнице и Мујћин Херић из Осјечана, а свједоцима познати злочинци били су: Мујага Демеровић из Осјечана, Мујага Мулахалиловић из Гара, Бајро Мулахалиловић из Вуковине, Шабан Софтић из Гара, Бришо Хускић из Госовице, Шабан Дурић из Осјечана, Мујо Салатовић из Гара, Шахбаз Софтић из Гара, Брајко Ашимовић из Прибитковица, Ћамил Жунић из Госовице, Мустафа Скеић из Вуковине, Вехиз Смаиловић из Рибнице, Ибрахим Смајловић из Рибнице, Хусеин Смајловић из Рибнице, Мујица Селимовић из Госовице, Мехо Хаџић из Миљевића, Ибрахим Цебић из Црњева, Мустафа Софтић из Гара, Веиз Џинић из Госовице, Мујо Реџић из Рибнице, Реџо Ерле из Осјечана, Осман Башић из Рибнице, Мујага Каравадић из Рибнице, Ахмет Исламовић из Мргана, Авдо Јамаковић из Доње Госовице, Салих Зукић из Бановића, Кадрија Софтић из Рибнице, Бегица Кичић из Рибнице, Хакија Хусић из Гара, Осман Ђерзилић из Гара, Ахмет Ђерзић из Гара, Ђувић Јусуф из Гара, Ђулага Халилчевић из Гара, итд. Већина побројаних злочинаца била је жива и код куће у вријеме давања исказа свједока тј. 1946. године. Неки су били и у Југословенској армији, или су били службеници при Мјесним народним одборима. Ово је само један мали број муслимана који су учествовали у Геноциду над Србима у НДХ на простору Возуће. Свједоци су сагласни да су „муслимани на позив Францетића дигли се као један човјек“ и нерадо су морали стати са ликвидацијом возућких Срба.

Иако је највише именом познатих злочинаца из села Гара, неки свједоци муслимани из Гара су тврдили да је муслиманска милиција у Гарама основана тек 1943. године и да није дјеловала изван села. Један од тих свједока био је и Хакија Хусић који је пред комисијом изјавио да Францетић „наших људи није наоружао и слао у хајку на Србе“. Не само да је Хакија лажно свједочио него су њега свједоци препознали као једног од муслиманских усташа из Гара. Милева Његомировић препознала је своју краву код поменутог Хакије, а Хакија је запријетио Милеви и њеном супругу да ће их убити зато што су нашли своју краву код њега и узели је себи „тако да и данас живим у страху од њега“.

У селу Гаре било је и часних појединаца који су настојали спасити што више Срба, погледати ОВДЈЕ.