Ђурђевдански бунт против геноцидне НДХ

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Након пропасти Краљевине Југославије у краткотрајном априлском рату, првих антисрпских закона у НДХ, почетка геноцида над Србима одраженим у првим масовним ликвидацијама Срба у Гудовцу код Бјеловара и ликвидацијом бањалучког епископа Платона са још  57 виђенијих Срба, у Санском Мосту окупљају се усташке снаге спремне да почну са ликвидацијом Срба на том простору.

Првих дана маја 1941. године, у Сански Мост је дошло пет полицајаца из Загреба и дио припадника усташког вода „Анте Старчевић“  стационираног у Приједору. Ове усташе скупа са домаћим усташама већ 5. маја почињу злостављати Србе. Сутрадан, усташе упадају у села Српско Кијево и Трамошњу и злостављају Србе који су се окупили код својих кућа прослављајући Ђурђевдан. Преврћу софре, газе славске свијеће и лупају посуђе.

У селу Трамошњи, Срби окупљени код цркве разговарали су тога Ђурђевдана о усташком злостављању невиних људи од претходног дана у Санском Мосту. Међу њих дотрча Милош Девић из засеока Горана, најближи засеок Кијеву. Окупљеним сељацима повика: „Људи, има ли ико овдје оружје? Ено усташе све побише!“ На то одмах својим кућама похиташе Милош Кондић, Маринко Баста, Миле Дардић, Милош Сљепчевић и Саво Бодирожа и још неки људи. Наоружаше се оружјем које су крили код својих кућа и упутише се према Кијевској гори, шуми између Кијева и Трамошње. Направили су засједу на ивици Кијевске горе, 300 до 400 метара од куће Кијевљанина Марка Кондића.

Усташе су дошле до куће Кондића водећи са собом ухапшеног Марка, који им је рекао да код куће има неколико пушака. Након што су усташе покушали да силују Маркову снаху, наоружани Трамошњани су запуцали на њих. Усташе су се повукле у Сански Мост, водећи са собом заробљене, Марка и Ђурђа Кондића. Вијест о првом сукобу са усташама на том подручју узбунила је српске сељаке. Најспособнији међу сељацима прихватили су се организовања одбране од извјесног напада јачих хрватских снага.

Храбар и поштован сељак Вид Ђаковић, ставио се на чело узбуњених сељака, организовао их је и слао да заузму одређене положаје за одбрану. У том послу учествовали су и Милош Кондић, Васо Дејановић и још неки сељаци који су служили краљеву војску. Међу устанике је стигао Ђорђе Суљић, калуђер из манастира Гомионице и комуниста Ристо Ковачевић. Убрзо су за борбу са усташама чули и сељаци из Козице, Хазића, Стратинске, Обровца и још неких села, похитали су са оружјем или без њега, у помоћ побуњеним сународницима.

Тога дана се на положајима нашло неколико стотина српских сељака наоружаних са једним митраљезом (донио га Ратко Јовић из Первана чији је стриц Гојко Јовић, српски добровољац из првог свјетског рата, сакрио априла 1941), једним пушкомитраљезом и неколико десетина разних пушака. Побуњени Срби су устали због усташких злочина, без политичке или идеолошке боје, одлучни да гину у борби, а не као овце да иду на клање. Био је то први отпор усташама у НДХ и један од првих отпора у Европи.

Сутрадан, 7. маја изјутра, усташе и оружници (жандари) у Санском Мосту стрељали су Марка и Ђурђа Кондића, те Рајка Стојановића ухапшеног 5. маја на пијаци у Санском Мосту. Котарски предстојник (начелник среза) др Анте Меркадић је истог јутра наредио хапшење Срба који су као добровољци учествовали у Првом свјетском рату на страни Србије. Након тога, уз пјесму и вику, усташе су кренули ка Српском Кијеву и Трамошњи. Придружили су им се и усташе из Муслиманског Кијева који су кренули на своје комшије у Српском Кијеву. Након краће борбе и српског јуриша, усташе су се повукле у Муслиманско Кијево. Одмах су затражили појачање из Приједора, а оно је стигло у виду 40 њемачких војника и два официра.

Око 18 часова Нијемци су са усташама опет напали на српске положаје, али након трочасовне борбе нападачи су се опет морали повући. Са усташама и Нијемцима повукло се у Сански Мост и сво муслиманско и хрватско становништво из Кијева.Тада је затражена помоћ од Нијемаца стационираних у Бањој Луци. Из Бање Луке је упућен 3. батаљон 436. пука, ојачан пионирском четом на бициклима и батеријом топова под командом капетана Хенигса.

У раним јутарњим сатима 8. маја, њемачка сила се сручила на српске устанике који су држали фронт у Сјенокосу. Бројно надмоћнији, много боље наоружани и уз помоћ артиљерије, Нијемци потискију српске устанике. Разбивши српске редове Нијемци су се дали у потјеру за устаницима, хватали их и спроводили у село Томину. У поподневним сатима тога дана, код куће Видовића у Томини, Нијемци су сакупили око 300 српских мушкараца и то углавном оне који се нису борили у Сјенокосу. Тада су Нијемци преко преводиоца упитали похватане Србе има ли међу њима Хрвата. Јавио се Србин Илија Вујиновић звани „Шокац“ и Нијемци су га пустили. Затим су питали има ли међу заробљеницима муслимана. Нико се није јавио. У том је од Кључа наишао на трициклу италијански мајор, који се интересовао за ухапшене, поразговарао са Нијемцима и усташама и продужио у Сански Мост. Док се чекало да по Србе дођу камиони за њихов транспорт, исти онај италијански мајор се вратио из Санског Моста и опет разговарао са Нијемцима. Након разогвора рекао је ухапшеним Србима: „Арбајт, кућа!“ Није требао двапут поновити, сељаци су се брзо почели разилазити својим кућама. Ускоро је из Санског Моста стигао општински биљежник Фрањо Хафнер и у име њемачке команде покушао да спријечи Србе да оду кућама али било је касно.

Када су се Нијемци вратили у Сански Мост, Хенигс је наредио хапшење Срба из града и околине. Усташе су ту наредбу проширили и на Јевреје. Ухапшено је око 350 Срба, 30 Јевреја и један Хрват. Ухапшеници су затворени у згради Основне школе. Око пет сати послије подне пред школу су дошли Хенигс, др Меркадић, др Ибро Ибрахимпашић, Химзо Пашић Решић, Миле Љевар и још неки усташки функционери. И овдје је Србима постављено исто питање, има ли међу њима Хрвата и муслимана. У току испитивања у школу је доведена група ухапшених сељака из Томине.

Проглас њемачке команде о стрељању 27 Срба у Санском Мосту. (Из поставке у Меморијалном музеју на Мраковици)

Похапшени Срби су разврстани у двије групе, а Јевреји су одвојени посебно до њих. Затим је наређено да се јаве они доведени из Томине, а међу њима су били Видовићи, Ковачевићи, Чичићи и други. Ову групу су прикључили Јеврејима и затворили у подрум школе. Затим су пуштени сви Срби млађи од 16 и старији од 55 године, око 100 људи. Поред затворених у подруму у затвору је задржано још око 100 Срба.

Деветог маја у Сански Мост је стигао из Бање Луке њемачки генерал Синцених да присуствује стрељању заробљеника. Тога дана Нијемци су стрељали 27 Срба због погибије једног и рањавања двојице Нијемаца, а након тога их мртве повјешали у градском парку. Током стрељања било је дирљивих и пркосних сцена. Браћа Илија и Миланко Проле замолили су Нијемце да испред стрељачког строја буду скупа. Они су им то одобрили, браћа су пришла један другоме, загрлила се, изљубила и у том моменту пала мртва. Хрват Јосип Мартиновић који се није слагао са усташком политиком и био ухапшен са Србима, почео је да псује Нијемце и „кличе српском војнику“. Када је Нијемцима преведено шта Јосип говори, наређено му је да стане са посљедњом двојицом Срба пред стрељачки строј. Овај Хрват је своју србофилију платио животом.

 

Након што је стрељано укупно 27 људи (26 Срба и један Хрват), Нијемци су уз помоћ понеког таоца, повјешали 27 лешева на стабла у градском парку. Сваки Србин који се тај дан нашао у центру града, био је натјеран да прође кроз парк, између објешених лешева. Неки од усташа који би водио Србе, пријетио им је: „Овако ће проћи сви Срби који буду против ове државе.“

Остали таоци су враћени у школу, а сутрадан су морали да скину стрељане Србе са вјешала. Пошто нису могли да одријеше конопце, они су их пресјекли, па је након скидања лешева остало да виси 27 конопаца који су дуго подсјећали на злочин. Стрељани су одвезени до Шушњара и тамо на православном гробљу сахрањени. Таоци су опет враћени у зграду школе, али су 11. маја, након што су у Сански Мост дошли Италијани, пуштени својим кућама.

Још једном је Крајина, по ко зна који пут, обукла своје крваве хаљине и прва запуцала на душмане. Ово страдање Срба у Санском Мосту унио је у стихове Боро Капетановић:

„Тог пролећа четрдесет прве

Сунце с неба а из гнезда птићи

Гледали су у сред Санског Моста

Како висе браћа Видовићи“

Слични текстови

Кутиљеров план као доказ да Срби нису планирали истребљење несрба у Приједору 1992.

О ратним сукобима на подручју Приједора током 1992. године и пропаганди о „бијелим тракама“ и „геноциду“ над несрбима у Приједору опширно сам […]

Злочин муслиманских усташа над Србима Возуће 1942. године

Независна Држава Хрватска је током 1942. године свој геноцидни план над Србима спроводила на сваком педљу своје територије коју је контролисала. Усташке […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору