Илиндански покољи у Љубији код Приједора

Категорија: Други свјетски рат Насловна

На јавним скуповима које су организовале хрватске власти, муслимански и хрватски народ се подстицао на крвави обрачун са Србима. Љубију је 20. јула 1941. године посјетио Виктор Гутић, усташки повјереник за бившу Врбаску бановину и један од главних подстрекача геноцида над Србима Босанске Крајине. Србима је наређено да тога дана не смију бити на прозорима нити пред кућама. Маса муслиманског и хрватског становништва дошла је да види и чује Гутића.[1] Према свједочењу оних који су слушали Гутићев говор, он је одприлике рекао: „Нећемо тора са три стада, хоћемо тор са једним стадом“ и затим додао „Удри Србина сјекиром по глави – никоме одговарати нећеш и ова ће земља желити да види Србина.“[2] Док је Гутић у Љубији објашњавао како се треба поступати са Србима, у центру среза Приједор тј. граду Приједору, започета је акција ликвидација Срба чији ће врхунац бити крајем јула и почетком августа 1941.[3]

Након Гутићевог позива на обрачун са Србима, усташка власт у Љубији убрзо је кренула са хапшењем Срба. Хапшења су почела 24. јула 1941, а главни организатори су били усташки таборник Леополд Хикл, усташки начелник општине Љубија – Иво Орловић и усташки сатник Иван Јурин.[4] У хватању Срба учествовали су поред усташа и жандари и многи становници Љубије муслимани и Хрвати: „Помоћу тих усташки настројених елемената, међу којима је било полицајаца, жандара а и обичних грађана Љубије, поведена је хајка на дан 24. VII. 41 приредила велико хапшење Срба у Љубији. Тога дана похапшено је око 20 угледних Срба из општине Љубија.“[5]

Хапшења Срба на подручју Љубије настављена су 27. јула. Тога дана ухапшена су 64 Србина и затворена у просторијама основне школи у Љубији. Сутрадан су премјештени у Соколски дом у Љубији, гдје су били изложени мучењу од стране усташа: „Најприје су им наредили да сви пољегају потрбушке и када су они легли почели су их колцима тући по леђима. Послије овог мучења наредили су им да сједну са испруженим ногама и да тако непомично морају сједити. Ови јадни људи сједили су у том ставу до сутрадан у 4 сата послије подне. За цијело то вријеме мучењи су и глађу, а никоме нису дозволили да се достави храна споља.“[6] У овој групи ухапшених Срба било је и њих 9 из села Волар.[7] Према изјавама свједока, негдје у то вријеме или који дан прије ухапшено је и 8 Срба из Равске и Миске Главе.[8]

Хрватске власти су 29. јула 1941. организовале превоз ових несретних људи сточним вагонима за Приједор. Убрзо су из Приједора упућени за Бања Луку. У селу Ивањској код Бање Луке, усташе су извели заробљене Србе из вагона с намјером да их ту ликвидирају. Ту су стрељана тројица Срба из Љубије. Киша која је изненада почела да пада натјерала је усташе да се предомисле и да остале Србе врате у вагоне и наставе пут за Бања Луку. Из Бање Луке су ови љубијски Срби размјештени по „разним логорима“ из којих се нису вратили. Једино су петорица Срба из ове групе, успјела још током њиховог транспорта за Бања Луку да побјегну и врате се кући.[9]

Хрватски оружнички (жандарски) извјештај из тога времена наводе да је ноћу 29/30. јул 1941. године, изведен напад од стране Срба на „Хрватски Дом у Љубији, у којем се налазе притворени таоци.“[10] Ово је мало вјероватно ако знамо да на подручју саме Љубије у то вријеме нема устаника. Таоци су 29. јула послати жељезничким транспортом за Приједор, одакле су пребачени за Бања Луку. Могуће да  је ово изговор за злочине који су тада извршени над Србима у Љубији јер је извјештај од 7. августа, тј. након покоља српског становништва у Љубији. Усташе су и прије ликвидације Срба у Приједору,  исценирале 30/31. јула напад „четника“ на Приједор како би могли оправдати злочине над Србима.[11] Из комунистичке документације сазнајемо да су они планирали да са једном четом нападну на Љубију првих дана устанка, али су их у томе омели српски сељаци који су се спонтано организовали и напали 30. јула на општину  Паланчиште.[12]

Врхунац злочина над Србима у Љубији 1941. године, биће почетком августа у познатим Илинданским покољима који су захватили Србе на простору читаве НДХ. Хапшење Срба у Љубији организовано је и 31. јула, да би 1. августа почела масовна ликвидација Срба. Срби су хватани и убијани по насељима, улицама, њиховим кућама итд: „1.VIII. 1941 године, по наредби таборника  Хикла Леополда и начелника Орловца Иве настао је на нашем мјесном одбору највећи злочин, општи покољ православног живља. Одмах изјутра тог дана покупили су усташе једну групу Срба коју су отјерали камионом у Приједор и тамо поубијали све сем једног који се је занесвјестио и причињао мртвим. Ту је било око 40 људи. Послије овога усташе су се размиљеле по објектима рудника, приватним кућама улицама и путевима и као бијесни пси убијали Србе гдје су год којег затекли. У овом покољу пало је око 50 невиних жртава…“[13]

Усташе из Љубије су 3. августа извршиле покољ српског становништва у српском дијелу села Равске, а након тога убили и неколико Срба у селу Миска Глава: „… 3. августа 1941. година наишла је једна група усташа која је припадала усташком табору у Љубији, а којима се на челу ставио оружнички наредник и Љубији Посавац (у другим изворима се спомиње наредник Пушкарић „који је лично убијао људе“ – прим. аутора) родом из Горње Равске… Ова група усташа наишла је најприје на село Српску Равску, размиљело се од куће до куће и убијало становнике села гдје је кога затекла. На тај начин ови зликовци побили су 24 особе из Српске Равске… Послије овог злочина ова група усташа напустила је село Равску и дошла у село Миска Глава гдје су заклали три особе, и то Глигић Милоша, Зеца Николу и Малић Гавру сви из Миске Главе.“[14]  Већина препознатих злочинаца у овој усташкој групи, били су комшије Хрвати из Равске.

Као организатор геноцида над Србима, међу љубијским муслиманима, највише се истицао Сулејман Суљо Хасанагић. На збору који је одржао у Исламској Љубији (Доња Љубија) позвао је „све вјерне синове и кћери НДХ (католике и муслимане) да се они који немају ватреног оружја наоружају вилама, сјекирама и мотикама, блокирају Љубију и спријече да им који Србин утекне.“[15]

Највише су страдали одрасли мушкарци. Колика је мржња према Србима тих дана владала у Љубији, свједоче нам документи  Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за БиХ: „Кондић Перо, који је ухапшен већ дан раније (31. јула – прим. аутора), поведен је тог дана заједно с другима на стрељање. Сви су остали пали мртви, само је он пуким случајем остао жив. Лежао је међу осталима.Тада је наишао Елказ Хасан. Њега је Перо Кондић замолио за мало воде. Елказ му је нато опсовао српску мајку и отишао по жандара Стојанца. Елказ и Стојанац су онда исјекли несретног Перу Кондића. Осим тога су га још  опљачкали, јер је имао уза се новац, пошто му је приликом хапшења речено, да иде у логор и да стога понесе новаца собом.“[16]

У  злочинима над љубијским Србима, муслимани и Хрвати који су у њима учествовали, показали су несхватљиву суровост.[17] Машиновођу Илију Петровића, столара Васу Хрњака и још двојицу Срба положили на сред пута, па су их убили тако што су их боли ножевима и резали им уши и прсте.[18]

Покољи Срба у Љубији имали су и карактер вјерског рата, у ком су учешће узели вјерски представници муслимана и Хрвата. Тако је нпр. током  Илинданских покоља неки „хоџа који је из Јапре дошао…. који је људе пратио и он је рекао да све хришћане треба поубијати. Био је врло узрујан од мржње према убијеним жртвама.“[19] Неки истраживачи геноцида над Србима тврде да је муслиманска компонента злочинаца у НДХ водила џихад, свети рат против православних Срба.[20]

Наоружани цивили (муслимани и Хрвати) који су учествовали у ликвидацији Срба, носили су бијеле траке око руку, на тај начин су се идентификовали између себе. Бијеле траке су  користили и злочинци у граду Приједору. Штавише, забиљежене су бијеле траке на рукама злочинаца широм Босанске Крајине па и шире, што је још једна потврда системски испланираног злочина над Србима. На бијелим тракама коришћеним у приједорском срезу, налази се печат са грбом НДХ и натпис: „Независна Држава Хрватска, Опћинско Редарство Котара Приједорског.“ Пред судом након рата оптужени Мехо Авдагић из Љубије Ислам изјавио је: „Истина је да сам тога дана имао уза се сјекиру, јер ми је тог дана као и осталим наредио усташа Суљо Башић да узмемо сјекире и да ставимо бијеле траке око руке….“[21]

Понижења љубијских Срба који нису страдали у Илинданским покољима, описана су у свједочанствима узетим од преживјелих након рата. Гојић Љубица је свједочила: „Кад су били побијени сви Срби, ја сам дошла код Мустафе Башића, брице да га молим да  нам дозволи да идемо на гробље, и да нам дозволи да пренесемо све наше у гробље и да идемо у гробље да се исплачемо. Он ми је тада одговорио да можемо и ми смо кренули, само да не смијемо да плачемо… морали смо да идемо сви заједно и тако су нас пратили са страна сви усташе међу којима је био Ибрахим Чехић и још многи остали…“[22]

[1] „У исламској Љубији сви муслимани су га свечано дочекали. Гутићев ауто се зауставио пред кућом Мустафе Башића, трговца и усташе. У част Гутићевог доласка све зграде биле су окићене цвећем и хрватским заставама, а све куће окречене за тај догађај. Када је ауто стао, Гутић је изашао са фесом на глави и поздравио се са грађанством, а затим му је Башићева кћи Фикрета, сва у бело обучена, са букетом у руци одрецитовала једну усташку песму… После завршеног збора табор је одржао састанак заједно са саветодавцем Гутићем ‘како и на који начин треба уништити Србе.’ Положивши заклетву ‘да ће бити вечни чувари НДХ’, Хрвати муслимани исламске и латинске Љубије дали су уз то још и реч ‘да ће ликвидирати све што је српско’ додавши: ‘У нас, у НДХ, кад све очистимо од смрадљивих Срба, биће у земљи све само цвиће, и биће као у правој сретној земљи’“ –  Д. Страњаковић, Највећи злочини садашњице – Патња и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945 , Горњи Милановац-Приштина, 1991, 393-394.

[2] В. М. Стошић, В. Вуклиш, Усташки стожер за Босанску Крајину, Студија Милана Вукомановића и избор из грађе, Бања Лука, 2017, 277. – – Преузето из књиге Ведране Адамовић, „Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018, 141.

[3] Izveštaj reonskog obaveštajnog centra  Zagorje o zločinima ustaša 1941. i 1942. godine na teritoriji zapadne Bosne o ustaškim koncetracionim logorima i imenima ustaških zločinaca, Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu – Zbornik dokumenata, I, knj.1, Zločini Nezavisne države Hrvatske, 1941-1942, Beograd, 1993, 1016-1017.

[4] У документима и свједочењима забиљежена су ова имена усташа и њихових сарадника у Љубији: Леополд Хикл, Иво и Недељко Орловац, Иван Јурин, Миљенко Марушић, Јосип Милас, Сулејман Башић, Хабиб Икановић, Сулејман Хасанагић, Маријан Чајкушић, Јосо Матић, Химзо Сарајлија, Владо Кућиш, Драгутин Пезић, Вјекослав Франић, Веселко Ловрић, Маријан Матић, Стипо Дринчић, Берислав из рудника Љубије, Хасан Елказ, Мустафа Башић, Ибрахим Чехић, Јурај Грга из Загорја (домобран), Шушњар Јосип из Љубљане (домобран), Чепић Стипо, Халупа Фрањо, Матић Марко из Рељаша, Ловрић Ото из Шурковца, Матановић Срећко из Волара, Тукерић Јуре из Шурковца, Мајсторовић Ивица из Мркоњић Града, Мркаљ Рамо из Бишћана, Фортубер Фридрих из Приједора, неки Тале из Козарца, Мрђеновић Никола из Хрватске Костајнице, Кауриновић Перо из Санског Моста, Лукић звани Кико, Видаковић Анте из Шурковца, Мехо Авдагић, Јаго Чавловић из Горње Равске, Матан Бегић из Горње Равске, Бујадило Иво из Горње Равске, Гаврановић Стипо из Доње Равске, Родић Стипо из Доње Равске, Ковачевић Драгутин из Доње Равске, Павловић Стипо из Доње Равске, Дједовић Винко из Тисове, Јујић Хамид из Хамбарина, Павловић Јосо из Доње Равске, Хрват Винко из Шурковца, Мато Павловић из Доње Равске, Миливоје Комљеновић, Фердо Рупчић, Нико Лукић, Рифет Алишић из Хамбарина, итд.

[5] АБиХ, ЗКУЗ, К.11, Одлуке о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, одл. бр. 589, злочинац Леополд Хикл, Сарајево, 03. 04. 1946.

[6] АБиХ, ЗКУЗ, К. 172, Записник састављен 17. јуна 1946. године у Љубији, срез Приједор, ЗКУЗ, Инв. број 56171.

[7] АБиХ, ЗКУЗ, К. 176, Записник састављен 17. јула 1946. године у Приједору срез Приједор по ЗКУЗ, Инв. број: 56184

[8] АБиХ, ЗКУЗ, К. 173, Записник састављен 16. јуна 1946. године у Приједору, срез Приједор, ЗКУЗ, Инв. број:56168.

[9] АБиХ, ЗКУЗ, К. 172, Записник састављен 17. јуна 1946. године у Љубији, срез Приједор, ЗКУЗ, Инв. број 56171.

[10] Dnevni izvještaj oružništva od 7. avgusta 1941. o važnijim događajima na teritoriji NDH sa podacima o pobuni zatvorenika u logoru Kruščica kod Travnika i zločinima ustaša nad logorašima, Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu-Zbornik dokumenata, I, knj. 1, Zločini Nezavisne države Hrvatske 1941-1945, Beograd, 1993,  471.

[11] В. Адамовић, Године страдања 1941/42…, 81-82.

[12]D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski…, 186.

[13] АБиХ, ЗКУЗ, К. 172, Записник састављен 17. јуна 1946. године у Љубији, срез Приједор, ЗКУЗ, Инв. број 56171.

[14]АБиХ, ЗКУЗ, К. 173, Записник састављен 16. јуна 1946. године у Приједору, срез Приједор, ЗКУЗ, Инв. број:56168.

[15]Ј. Мирковића, Страдање Српске православне цркве у НДХ… 411.

[16] АБиХ, ЗКУЗ, К.11, Одлуке о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, одл. бр. 589, злочинац Леополд Хикл, Сарајево, 03. 04. 1946.

[17] У каквом су се тешком положају нашли Срби у Босанској Крајини и на који начин су партизани били рјешени да се обрачунају са муслиманским селима (муслимани су чинили већину хрватске војске у Босанској Крајини – прим. аутора) из којих су полазили злочиначки походи на Србе, објаснио је у свом излагању један од највиших функционера КПЈ у Босанској Крајини Осман Карабеговић: „Српски народ је крваво рањен и увријеђен и он ће уништити наоружане муслиманске бандите. Ако наоружана села неће да се предају, прибјећи ћемо сили, а ко се противи, биће убијен. То је реална партизанска политика. То не значи објаву рата свим муслиманима и Хрватима, него само зликовачкој мањини (овдје Карабеговић донекле умањује улогу муслимана у геноциду над Србима и њихову подршку НДХ – прим. аутора).“ – „Записник са Конференције војних и политичких руководилаца Првог крајишког НОП одреда одржане 22. јануара 1942. године“, Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Југословенских народа – Борбе у Босни и Херцеговини 1942 год, IV, knj. 3, Београд, 1952, 75.

[18]D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski…, 194.

[19] Архив РС, 544, 17, 211. Ко:210/46. (2) Изјава Данице Стојановић. – Преузето из књиге Ведране Адамовић, „Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018,  144, фус нота 392.

[20] Бранко Ј. Бокан, Скривене намјере, Београд-Бања Лука, 2001, 109-132.

[21] В. Адамовић, “Илиндански покољ у Приједору 1941. године“, Топола: часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина, V, Доња Градина 2019,  84-86.

[22] Архив РС, 544, 17, 211. Ко:210/46 (62/7) – Преузето из књиге В. Адамовић „Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018,  144, фус нота 392.

Слични текстови

УСТАШКА УПОРИШТА У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ: Равска

Село Равска налази се у близини Љубије код Приједора. Дијели се на Горњу и Доњу Равску. У прошлости то су биле Латинска […]

Илиндански покољ на Заједницама код Козарца

Козарачке усташе су међу првима почеле са масовним покољем Срба на подручју Приједора. Још прије Илинданског покоља[1] српског становништва у Приједору ( […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору