Интервју за часопис „Сутра“: Козара је у првом реду дио српске историје

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Наша новија историјска наука покушава „вратити истину“ такозвану Козарску епопеју из другог свјетског рата, о чему се у последње вријеме, на различите начине, доста тога нагађа и погађа. Међу оним млађим историчарима, који трагају за „стварношћу и истином“ те епопеје, а по чему је Козара, планина-херој издигнута високо изнад свих наших спознаја, добивши величину у узвику покојног Козарчанина Младена Ољаче, који гласи: Козара то дивно чудо! Дакле, уз тај узвик размишља и пише и наш млађани Радаковић, са којим разговарамо о његовим, накнадним спознајама и закључцима, а поводом његове књиге „Усташка упоришта под Козаром“ која, свакако, открива мноштво новина које ово вријеме може „поднијети“ а да би се остварила потпуна слика о тој козарачкој катаклизми и страдању српског народа у њој јер, управо, зарад уништења српског живља Козаре и Поткозарја и покренута је велика козарска битка са почетка Другог свјетског рата, коју смо с ове стране „истине“ ми спознали као Козарска епопеја!

  1. Шта су циљ и жеља аутора књиге?

О Козари се писало највише као о непокорној партизанској територији, антифашистичкој борби  и донекле о губилишту српског народа. Ипак, у другој Југославији, многе битне теме за Козару у НДХ просто су прећуткиване или се о њима писало површно и тендециозно. O Козари су највише писали учесници народно-ослободилачке борбе па су та писања често и идеолошки обојена. Замагљене су теме попут утицаја усташке идеологије на хрватске и муслиманске масе под Козаром, геноцид над Србима у којем су масовно учествовалe домаће усташе, слаб одзив муслимана и Хрвата у партизанске јединице, тешкоће успостављања власти након рата у муслиманским и хрватским срединама, разлози подјеле устаника на партизане и четнике  итд.

Мој циљ био је што детаљније истражити усташка упоришта под Козаром, начин њиховог дјеловања, идентитет тих усташа, разлог плодоносности усташке идеологије под Козаром и слична питања. Размишљајући о физиономији књиге, а имајући у виду историјску грађу са којом располажем, одлучио сам да обрадим пет најјачих усташких упоришта под Козаром, изван градских средишта (упоришта у Козарцу, Љубији, Сухачи, Орахови, Ивањској). То никако не значи да су усташка упоришта ван градских средишта под Козаром била малобројна. Скоро свако веће муслиманско и хрватско село под Козаром имало је своје домаће усташке формације. У зависности од величине села, обима прихваћености усташких начела, близине градских средишта, рељефа итд., зависила је и јачина тих усташких упоришта. Зато сам се у текстовима о сваком од поменутих усташких упоришта трудио, у складу са могућностима, да се дотакнем што више мањих усташких упоришта која су била везана за та већа усташка упоришта. Истраживања о усташким упориштима под Козаром планирам наставити, тако да ће бити простора у будућим радовима да се детаљније обраде још нека усташка упоришта под Козаром и широм Босанске Крајине.

Жеља ми је да сва питања везана за простор Козаре и шире околине, обрађена на стручан начин, нађу своје мјесто у српској историографији Другог свјетског рата. Оно што је по мени још важније, да историја српског отпора и страдања на Козари буде на прилагођен начин предочена  широким народним масама, да што више обичних људи сазнаје о својим херојима и мученицима и да се и на тај начин гради култура сјећања и памћења.

  1. Да ли је аутор задовољан са постављеним оквирима?

Пошто истраживања не престају, сигурно да ће у будућности бити још историјске грађе која чека у архивима да се истражи, а која може да допуни до сад урађено. Можда чак и да промјене одређене закључке дате у овом раду. Ипак, прилично сам задовољан до сад урађеним, иако због посла којег обављам у Меморијалном музеју на Мраковици, нисам у могућности да се бавим искључиво научним радом. Такође, за разлику од многих мојих колега, располажем са мање времена и средстава за обилажење великих и удаљенијих архива, али донекле имам помоћ од колега са којима сарађујем.

Овим радом сам покренуо и неколико питања којa захтјевају обимнија истраживања и обимније радове. Нека од тих питања су: подјела устаника на партизане и четнике, идеолошке чистке у партизанским редовима, однос четника према Нијемцима и НДХ, муслиманске милиције итд. Ту су још и истраживања у вези усташких упоришта на простору читаве Босанске Крајине. На основу свега наведеног, јасно је да ће се оквири стално ширити и сваки наредни утапати у себе оног претходног.

 

  1. Да ли смо дошли до спознаје шта се десило прије 80 година на Козари?

Ако мислимо на историјску науку, нема двојбе да се десио Геноцид над Србина у НДХ на подручју Козаре и читаве територије НДХ. Ипак, многи детаљи па и крупнија питања тек сад се откривају и презентују. Важније питање јесте, да ли смо ми као народ свјесни догађаја из Другог свјетског рата. Мислим да је одговор половичан. Са једне стране постоји свијест о страдању, али прилично површна и видљива најчешће на обиљежавањима стратишта и важнијих датума из историје. Зато се отвара простор за многе шарлатане да се разбацују бројевима страдалих и да се од свих сегмената  страдања задрже само на тим бројевима. Разни кругови то користе за своје интересе, али штета остаје само нама као народу. Такође, многи наши сународници су склони да гледају на Козару као неку комунистичку тврђаву, а партизане као партијску војску одговорну за српско страдање. С друге стране, многи југоносталгичари и модерни антифашисти из нашег комшилука, не гледају благонаклоно на чињеницу да је Козара у првом реду дио српске историје. Заобилазе причу о идентитету усташа под Козаром јер она квари идиличан поглед на пропалу идеју „братства и јединства“. Један од главних извора свих ових проблема и забуна јесу медији. Многи од њих су склони да у трци за сензацијом, дају простор шарлатанима и шовинистима да шире своје конструкције и фалсификате. Због свега тога треба дати простора и времена историчарима да истражују и презентују своје резултате. Одговорност је на свима нама, да као друштво станемо у крај нестручном приступу овим питањима и уложимо напор ка сагледавању наше прошлости. Не смијемо се одрећи ни једног дијела наше историје, посебно оне антифашистичке, јер се она данас највише фалсификује и отима. Исто тако, не смије бити идеолошког погледа  на братоубилачки сукоб између партизана и четника.

  1. Шта би саговорник волио да га питам, а нисам питао?

Много је питања о којима би могли разговарати, али то би захтјевало читаву књигу, а не један чланак. Ипак, за ову прилику издвојио бих питање страдање дјеце на Козари. Минимум 12 000 дјеце са подручја Козаре је страдало у НДХ. Поређења ради, на Меморијалном зиду на Мраковици, налази се пописан 9.921 партизан са Козаре страдао у току Другог свјетског рата. Дакле, жртве дјеце су знатно веће од војних жртава и то је највећа трагедија Козаре. До данас није саграђен Меморијални зид на којем би била исписана имена и то је један показатељ наше немарности. Ако то није урађено за вријеме комунистичке Југославије, нико нас није спријечавао посљедњих 30 година да саградимо један такав Меморијални зид.

  1. Да ли ће бити другог издања ваше књиге?

У плану је да буде друго допуњено издање књиге, са можда прилогом у виду одабране историјске грађе коју сам користио у раду. Пошто се ове године навршава 80 година од велике хрватско-њемачке офанзиве на Козару, ми у Меморијалном музеју на Мраковици имамо у плану неколико манифестација поводом тог датума. У сарадњи са Музејом жртава геноцида из Београда, радимо изложбу посвећену офанзиви, а са Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, организоваћемо стручни скуп на Мраковици. У плану је и да са РТРС-ом снимимо документарни филм о офанзиви на Козару. Након свега овога почећу са радом на другом допуњеном издању, а онда видјети са издавачима првог издања да опет заједничким снагама Националног парка „Козара“ (Меморијални музеј на Мраковици је дио парка), Архивом и Удружењем архивских радника Републике Српске и Музејом жртава геноцида из Београда, објавимо то друго допуњено издање.

 

Интервју урадио: Зоран М. Кос

Слични текстови

Атила Хоаре од ликвидираних усташа у Приједору види цивиле

Није први пут да Марко Атила Хоаре, британски историчар који се бави истраживањем Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ, доноси непровјерене […]

Критика Насловна 20. новембра 2023
Србофобија из уста једног Јеврејина: Срби као Хамас

На политичком и медијском небу српских земаља, прилично млако је прокоментарисана изјава Менахема З. Росенсафта (Menachem Z. Rosensaft), једног од првих људи […]

Критика Насловна 7. новембра 2023

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору