УН нису реаговале на почетак југословенског сукоба, на сецесију Словеније и Хрватске, али су у даљем расплету сукоба биле доминантан актер. Интензивна и разуђена активност кретала се од увођења ембарга на оружје преко спровођења мировних планова, до обезбеђивање хуманитране помоћи.

На тој путањи уочљив је низ некохерентност. УН су прогласиле да је СРЈ престала да постоји и да остатак Југославије (Србија и Црна Гора) не може аутоматски да настави своје чланство у УН). УН су допустиле да Југославија нестане без отпора, без протеста због једностраног нарушавања њених неприкосновених граница. Истовремено, УН су заложиле сав свој кредибилитет у одбрану суверности и независности новонасталих држава, Хрватске и БиХ.

Након промене позиције САД и њеним притиском да се призна Босна и Херцеговина долази до преокрета у тону и усмерењу деловања УН. Принудни аспект добија на тежини, уводе се санкције према СРЈ а приметна је и промена у језику резолуција, он постаје све оштрији и све је отворенија примена дуплих стандарда. На пример, у самој Резолуцији о санкцијама се говори о јединицама ЈНА и елементима хрватске војске, констатује се да ниједна страна у сукобу није испунила захтеве претходних резолуција али се уводе санкције само према једној страни. Затим у другим Резолуцијама се само вербално осуђују хрватски напади на УНПА зоне, а без образложења се пооштравају санкције СРЈ, без речи се прелази преко чињенице да су Муслимани одбили Овен-Столтенбергов план али се најоштрије осуђује одбијање босанских Срба да прихвате план Вен-Овенов план, итд.

Босански пакао се сагледава искључиво као последица агресије, као рат са само једним кривцем. Због тога се у резолуцијама не помињу хрватско-муслимански сукоби, као ни међумуслимански сукоби; прећуткују се, између осталог, присуство муџахедина, страних најамника и војних инструктура, кршење ембарга на извоз оружја од стране сталних чланица Савета безбедности, минимизирају се српске жртве.

Више него легитимни хуманитарни аспекти кризе, проблематизују се делом тако да доприносе јачању војне димензије у решавању сукоба. Стварање основе за већу употребе силе започиње Резолуцијом СБ 836 (јуни 1993) којом се одобрава УНПРОФОР-у употреба оружја у самоодбрани, али и да земље чланице у оквиру регионалних организација могу да преузму војне мере по овлашћењу СБ. Неодређеном формулацијом „регионалне организације“ се заправо мисли врло одређено на НАТО. У овом периоду се оснива и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

Због некохерентности, дуплих стандарда, мера принуде само према једној страни у сукобу, мировни напори УН су имали ограничен домашај у решавању југословенске кризе.

Читаво поглавље преузето из: Slobodanka Kovačević, Putnik Dajić, „Hronologija jugoslovenske krize 1995.“ Beograd 1996, 11-12.