„НАЧЕРТАНИЈЕ“ И ПИТАЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Категорија: Uncategorized Насловна Разно

План Илије Гарашанина о уједињењу свих Срба и осталих јужних Словена у једну државу, изнесеном у списи под називом „Начертаније“ 1844. године,  у бошњачкој публицистичкој литератури али и историографији тумачи се на пристрасан и фрагментаран начин. Тако се истичу неки пасуси из Начертанија у којим се тобоже становници Босне и Херцеговине називају Бошњацима и које Гарашанин тобоже сматра посебним народом у односу на Србе из Србије. Ради истине и правде обрадићемо све „спорне“ пасусе из Начертанија уз наше коментаре и показаћемо да се у Начертанију не спомиње неки посебан народ под именом Бошњака, него да се ради и регионалном називу, и да Илија Гарашанин становништво БиХ види као Србе без обзира на вјеру.

Почетак „Начертанија“почиње краћим уводом у план о уједињењу Срба и осталих јужних Словена у једну државу са центром у кнежевини Србији. Ту се у једном пасусу каже да: „Из овог познања проистиче черта и темељ српске политике, да се она не ограничава на садашње њене границе, но да тежи себи приљубити све народе српске који ју окружавају“. Дакле, јасно се наводе остали Срби који живе ван граница кнежевине Србије у њеном сусједству. Ту се свакако мисли и на Србе у БиХ, и ово је довољно да сруши све конструкције и домишљања заступника тезе о помену бошњачког народа у Начертанију, али бошњачки теортичари прелазе преко ових чињеница.

Поднаслов у Начертанију у којем се говори о плану Србије према БиХ носи наслов „О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније“. Одмах треба истаћи како се Босна и Херцеговина наводе као посебне регионалне историјске јединице, а не заједно као што је то случај у новијој историји.

Први „спорни“ пасусу гласи: „Кад два суседна народа меду собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора, да би се непрестано саобраћање што је више можно олакшало и живим учинило“. Овај дио се истиче када се жели доказати да се говори о „два суседна народа“ што би аутомацки значило да се мисли о два „различита“ и посебна народа. Међутим, треба имати у виду да се овако означавало становништво на одређеним подручјима које није морало  бити различитог  поријекла. Могло се означавато становништво једног етничког поријекла које живи у двије државе, покрајине, регије, а не само становништво два посебна народа. Прилог у томе говори реченица која иде одмах послије цитираног дијела, а која гласи: „Но Србија се од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила…“, дакле, ријеч је о сународницима Срба из Србије, тј. Србима из БиХ. Нашу тврдњу употпуњује и реченица из Начертанија неколико пасуса испод цитираног дијела у којој се каже: „Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз меду Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити“.

Једна од реченица коју теоретичари бошњаштва у Начертанију највише цитирају јесте ова: „Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле“. Овде се помињу Бошњаци, али се напомиње да ако они неби прихватили уједињење са Србијом, онда би дошло до „раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства“. Да којим случајем поменути Бошњаци нису Срби из БиХ, они не би могли да утичу на подјелу Срба на мање провинције, јер тада неби постојала потреба да се они зову у јединство са Србима из Србије као „сусједни Срби“. Дакле, баш реченица која спомиње Бошњаке у Начертанију и на коју се теоретичари бошњаштва највише позивају, говори супротно од онога што они желе да докажу.

Одмах слиједећи пасус испод дијела у којем се први пут спомињу Бошњаци у Начертанију, недвосмислено говори да у БиХ живе Срби:„Из ових основоположенија следује, да, ако би се пре овог општег соједињења Србства што особито у Босни преображавати почело, да се то преображење тако чини како би оно само служило као приуготовленије за оно опште соједињење свију Срба и провинција уједно, којим јединим начином може се рачунати на постижење оне велике цјели и оног интереса који је свима овим Србима једнак“. Дакле, из овога се може закључити да се у  Начертанију  јасно каже да се опште уједињење Срба почело реализовати и то посебно у Босни, и да треба да дође до уједињења „свију Срба и провинција у једно“и да ће то бити у интересу „свима овим Србима“.

Све ово би непристрасном истраживачу или читаоцу било јасно, али теоретичари бошњаштва прелазе преко ових чињеница, и цитирају још једну реченицу која долази послије овог пасуса, а која гласи: „Ко год дакле овом народу добра жели он не сме Бошњацима наследствено књажевско достојинство препоручивати“. Већ из свега горе реченог јасно је да под Бошњацима у Начертанију се разумију Срби из БиХ, а то што Гарашанин пише да не треба форсирати да они одмах прихвате власт српског кнеза „наследствено књажевско достојинство“, говори о Гарашаниновој политичкој мудрости и коректности, јер он жели да избјегне да се силом осталим Србима намеће власт кнежевске породице из Србије, јер добро зна да би се угледније и богатије породице из БиХ можда буниле и хтјеле више да учествују у власти, па би можда нека од њих оспоравала власт кнеза Србије над осталим Србима. Тога је у српској историји било доста, сјетимо се само борбе између породица Карађорђевића и Обреновића, или након Првог свијетског рата између Карађорђевића и Петровића.

Још један од радо цитираних пасуса од стране теоретичара бошњаштва јесте и овај: „Треће основно начело ове политике јест: јединство народности, којег дипломатически заступник треба да је правленије књажевства Србије. К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци и остали Славени обрате и код овог треба заштиту и сваку помоћ да наду кад год се о том радило буде овог начела вредност показати.Србија у овом смотренију мора ће о том увјерити да је она природна покровитељица свију турски Славена и да ћеду само онда кад она дужност ову на себе узме, остали Славени њој право то уступити да она у имену њиховом нешто каже и чини“.

Овдје није ријеч о „обраћању“ Бошњака у Србе односно њихову асимилацију, како то неки желе да прикажу, него да се Срби из БиХ и остали Словени из Турске могу обратити Србији за помоћ, да она може да заступа њихове интересе, и да ће то радити правично без гледања само својих уских државних интереса, а то показује и насатавк цитираног пасуса: „Ако би Србија својим сосједима тај несрећни и зли примјер давала да она само на себе мисли, а за невољу и напредак остали не би марила, него би то равнодушно сматрала, то би онда јамачно и ови само њеном примјеру следовали, не би је слушали, и тако би уместо слоге и јединства наступило неповјереније, завист и несрећа“.

Гарашанин је сматрао да би требало одређен број људи из БиХ примити у државну службу кнежевине Србије како би ту стицали знања из дипломатије и осталих послова битних за државни и национални рад међу својим земљацима када се врате у БиХ. Тај дио у Начертанију гласи: „Уједно нужно је и то, да се не само сви основни закони, устав и сва устројенија главна књажевства Србије у Босну и Херцеговину меду народом распрострањавају, него још и то да се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прима да би се ови практично у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавали и за такове чиновнике приправљали који би оно што су у Србији научили после у свом отечеству у дјело привести могли“. Теоретичари бошњаштва ово истичу када желе да докажу како је Гарашанин тобоже имао у плану да обучи неке од Бошњака у ширењу српске националне идеје у БиХ, а у ствари је ријеч о образовању  чиновника и политичара који би радили на уједињењу Срба из БиХ са Србијом, и који би након тога добро дошли у државној служби уједињене српске државе.

Послиједњи „спорни“ пасусу из Начертанија јесте овај: „Да би се народ католическог исповеданија од Аустрије и њеног уплива одвраћали и Србији већма приљубили нужно је на то особито вниманије обраћати. Ово би се најбоље постићи могло посредством фратера овдашњих, између којих најглавније требало би за идеју соједињења Босне са Србијом задобити. У овој цељи нужно би било наредити да се по гди која књига молитвена и песме духовне у београдској типографији штампају; после тога и молитвене књиге за православне Христијане, збирку народних песама која би на једној страни са латинским а на другој са кирилским писменима штампана била; осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака. По себи се претпоставља да би ова историја морала бити списана у духу славенске народности и са свим у духу народног јединства Срба и Бошњака“. Гарашанин је знао колико римокатоличка црква и римокатоличка Аустрија имају утицаја на римокатолике у БиХ, и зато његов план садржи и одредбу да се утицај ова два центра моћи на домаће римокатолике укине или бар смањи, и да се ради на придобијању римокатолика Срба на једнинство са православном Србијом. Вјерска подјела је тада била још већа него данас, и ако би се хтјело извести уједињење свих Срба у једну државу, било је потребан национални рад међу српским римокатолицима који су због вјере и утицаја Рима и Беча били неповјерљиви према Србији.

Исто тако, спомињу се Бошњаци муслимани и писање једне историје БиХ, јер је било потребно домаћим муслиманима показати да им Србија и Срби православци нису непријатељи, него сродници и како је најбоље за све да се уједине и живе у једној јакој држави у којој би се поштовала сва вјерска права. Када се говори о „славенској“ народности, мисли се на заједничко поријекло Срба са осталим Словенима и то да Срби припадају овој групи народа. Након тога јасно се спомиње дух „народног јединства Срба и Бошњака“, гдје се тај народни идентитет сужава на Србе у Србији и БиХ као један народ. Ознаке Србин и Бошњак овдје су територијалне, па се тако Срби из Србије изначавају тим именом, а Срби из БиХ, што је већ овдје показано, означавају се као Бошњаци, дакле нема говора о томе да су Бошњаци посебан народ у односу на Србе из Србије.

На крају доносимо текст из Начертанија у којем се говори о плану везаним за БиХ:

О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније

Кад ми површину и географско положење ови земаља, ратни дух њихови житеља, и оно мненије и начин мишљења њихов у ближе расмотреније узмемо, ми ћемо лако на ту мисао доћи да је ово она част турског царства, на коју Србија највећи уплив имати може. Стално опредјељење и уређење овога уплива чини нам се да је за сад (1844) главни задатак србске политике у Турској.

Кад два суседна народа меду собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора, да би се непрестано саобраћање што је више можно олакшало и живим учинило Но Србија се од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила, и саобраштенија је на толико само мало места дозволила, да има кућа у већим варошима, које више врата имају за улазак и излазак не жели књажевство србско. Зато нека страже на границама истина не умале, но да се места састанака, изласка и уласка на српској граници умножи спрама Босне. А зашто не и Бугарске?

Уведени састав одјељења могао је у своје време полезан бити; но ту систему и сад још задржати значило би толико колико Србију усамљивати и затварати, а то је њеној будућности и њеном напретку са свим противно.

Треба на то ићи да се два народа, источно православни и римокатолически међу собом у својој народној политики разумеду и сложе, јер само тако може се са добрим успјехом ова политика следовати.

Србије је дужност да главне основе ове политике оба двема частима народа ондашњих предложи, јер она у овом дјелу може са важношћу поступати, које она по праву дипломатически признати и по многогодишњем искуству чинити је дужна. Једна од главних основа назначава се: начело пуне вјерозаконске слободе. Ово начело мораће свима христијанима, а ко зна да повремену и неким мухамеданцима допасти се и задовољиће их. Но као најглавнији и основни закон државни мора се представити и утврдити у томе, да књажевско достојинство мора бити наследствено. Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз меду Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити.

Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле. Ове фамилије никад се не би дале више до тога довести да интерес своје користи каквој другој фамилији на жертву принесу, па баш ни онда кад би од таквог пожртвовања напредак свију ови народа зависио.

Из ових основоположенија следује, да, ако би се пре овог општег соједињења Србства што особито у Босни преображавати почело, да се то преображење тако чини како би оно само служило као приуготовленије за оно опште соједињење свију Срба и провинција уједно, којим јединим начином може се рачунати на постижење оне велике цјели и оног интереса који је свима овим Србима једнак. – Јер овде Србију само зато напред стављам што она једина може ту ствар приуготовљавати и дужна је непрестано неговати до времена које ће донети извршење овог плана и које време да би сазрело Србија ће на томе радити. –

Ко год дакле овом народу добра жели он не сме Бошњацима наследствено књажевско достојинство препоручивати. У таком случају нека би се меду тим избирали најважнији људи из целог народа и то не за цели живот, но на извјестно време, који би као неки совјет образовали. Са оваквом макар провинцијалном и одељеном властју, остао би отворен пут за напредак; лако би се онда Србија у своје време са Босном тјешње сојузити и скопчати могла, јер онда остаће овај сојуз могућан и вјеројатан.

Треће основно начело ове политике јест: јединство народности, којег дипломатически заступник треба да је правленије књажевства Србије. К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци и остали Славени обрате и код овог треба заштиту и сваку помоћ да наду кад год се о том радило буде овог начела вредност показати. Србија у овом смотренију мора ће о том увјерити да је она природна покровитељица свију турски Славена и да ћеду само онда кад она дужност ову на себе узме, остали Славени њој право то уступити да она у имену њиховом нешто каже и чини. Ако би Србија својим сосједима тај несрећни и зли примјер давала да она само на себе мисли, а за невољу и напредак остали не би марила, него би то равнодушно сматрала, то би онда јамачно и ови само њеном примјеру следовали, не би је слушали, и тако би уместо слоге и јединства наступило неповјереније, завист и несрећа.

Уједно нужно је и то, да се не само сви основни закони, устав и сва устројенија главна књажевства Србије у Босну и Херцеговину меду народом распрострањавају, него још и то да се за времена неколико младих Бошњака у српску службу државну прима да би се ови практично у политическој и финанцијалној струци правленија, у правосудију и јавном наставленију обучавали и за такове чиновнике приправљали који би оно што су у Србији научили после у свом отечеству у дјело привести могли. Овде је нарочито нужно то примјетити: да ове младе људе поред осталих треба особито надзиравати и васпитавати тако да њиховим радом са свим овлада она спасителна идеја општег соједињења и великог напредка. Ова дужност не може се довољно препоручити.

Да би се народ католическог исповеданија од Аустрије и њеног уплива одвраћали и Србији већма приљубили нужно је на то особито вниманије обраћати. Ово би се најбоље постићи могло посредством фратера овдашњих, између којих најглавније требало би за идеју соједињења Босне са Србијом задобити. У овој цељи нужно би било наредити да се по гди која књига молитвена и песме духовне у београдској типографији штампају; после тога и молитвене књиге за православне Христијане, збирку народних песама која би на једној страни са латинским а на другој са кирилским писменима штампана била; осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака. По себи се предпоставља да би ова историја морала бити списана у духу славенске народности и са свим у духу народног јединства Срба и Бошњака. Чрез штампања ових и овим подобних патриотических дјела, као и чрез остала нужна дјејствија, која би требало разумно опредјелити и набљудавати ослободила би се Босна од уплива аустриског и обратила би се ова земља више к Србији. На овај начин би уједно Далмација и Хрватска добиле у руке дјела, којих штампање је у Аустрији немогуће, и тим би следовало тешње скопчање ових земаља са Србијом и Босном. На ово дјело треба особито вниманије обратити и историју о којој је горе реч дати написати чрез човека врло способног и дубоко проницавајућег“.

Ово поглавље из Начертанија има наставак, али пошто се даље говори о Црној Гори и сјеверној Албанији, тај дио није потребан за нашу тему па га нећемо ни цитирати.

 

Пун текст Начертанија: НАЧЕРТАНИЈЕ

Слични текстови

ПАРТИЗАНИ ГОВОРЕ О СВОЈОЈ БОРБИ: Јоцо Марјановић

„Послије неуспјелог покушаја да се пробијемо почели смо да се повлачимо. Био сам лакше рањен, застао сам у јарку ради превијања. Ту […]

АНТИФАШИЗАМ КРОЗ ЋОПИЋЕВО ПЕРО – КАЗИВАЊЕ ЧЕТВРТО: „Хвала богу, у Србина се увијек нађе покоји Бранковић“

Саво настави наглашавајући скоро заповједнички: Лијепо ћемо ми логорнику срочити, на примјер, овако писмо: народ није ни за какву буну ни неред, […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору