„Радекића на особит начин дирну та мала посјетитељка и њезин скроман дар, двије јабуке и танка погачица, малена као длан. Ћана је дошла већ у сам сутон, касни посјетилац који крије своју сиротињу и своју убогу милошту. Питала је команданта да ли му је лакше и може ли шта потрошити, а Радекићу се од тих ријечи у болном грчу стеже грло и сузе га запекоше у очима. Ево, најзад је ту, крај његова кревета, и она посљедња, тешка сиротиња Подгорине која га такођер сматра својим: својим командантом и заштитником.

Гледајући Ћану, Радекић се сјети свога дјетињства и своје тетке, очеве сестре Мике. У прољеће, кад понестане жита, она се спуштала с неплодних падина повише Глибајца и с празном торбом као Ћана, стрпљиво је чекала кад ће је брат упитати што је дошла и шта јој треба. Полазећи, она је, оправдавајући се, жалостиво гунђала гледајући у страну:

• Куд ћу ја, мој брате, него код тебе! Ти си мени једина заштита и поуздање.

Команданту се све више чинило да ће ова мала касна посјетитељка, крећући кући, упутити њему те исте ријечи.

Кад је лампа запаљена и читава се соба испунила мирном свјетлошћу, мале Ћане више није било унутра. Једино је, као сјећање на њу, на самом ћошку стола остала погачица с двјема јабукама, а у Радекићевој души, не смирујући се, тињала постојана мушка туга.

Читаве ноћи командант се није смиривао. Сад је читаву Подгорину осјећао као своје лично бреме, од кога га нико не може разријешити као што се ничим не може разријешити отац од његових дужности према рођеној дјеци. Узалуд му је отимати се и тражити паметне разлоге. Треба само да испружи руку, па ће на столу напипати Ћанин сиротињски поклон, а онда је готово са сваким паметовањем.

Бранко Ћопић, „Пролом“, Сарајево 1991, 558-559.