„Једнога дана смотра…. Смотра 12. август, смотра све војске преживјеле и свог народа преживјелог на вису који се зове Палеж. А ту се, ја мислим једно педесет јањаца врти на ражњевима. Оним њемачким рововима, оно се ватра наложила. Играју се кола убога, и то дивна козарачка кола, њих нико не зна играти осим самих Козарчана. То коло, то сам ја описо у једном есеју… Игра се коло и онда ћемо као сутра направити једну смотру, културну смотру за тај народ. И кажем ја Вилку, знаш шта, још док је трајала ова борба, само сам мислио о том мајку му реко, да ми је само остати жив, …. па само ето да као жив кажем људима шта се овдје десило. Ето то је био мој мотив,…. Стојанке.

Народ не зна шта ћу ја читати, народ мисли сад ће то неки политички комесар који ће говорити неки политички говор, а ја почнем пјесмом, па видим ја у почетку ономе народу није јасно шта је сад ово Бога ти. Кад унеко доба, поче оне жене позади, почеше да наричу, да јецају… Овако у једном тренутку ми око паде на оне борце, који су сједили, видим сузе им капље, заврши се та моја пјесма, и истом на мене неко скочи. Ко је? Бошко Шиљеговић, скочи ми онако с врата, љуби ме, грли ме, … ‘ову ћемо пјесму штампати’ …. реко немој Бошко, није она још готова, то је прва верзија…. ‘Дај пјесму, дошли су курири са Грмеча, нек то носе. Захваљујући Бошку Шиљеговићу, … ту пјесму послао у Грмеч, и она се појавила у Крајишком партизану, и тамо изишла, и после дошла у Козару, одатле отишла по цијелој Југославији.“

ИЗВОР: Свједочење Скендера Куленовића у документарном филму „КОЗАРА“.