Саво настави наглашавајући скоро заповједнички:

• Лијепо ћемо ми логорнику срочити, на примјер, овако писмо: народ није ни за какву буну ни неред, а све су ово замутили странци. Да, да, странци: Павловићева банда, онај Турчинац из вароши, а од наших само двије-три будале и лармаџије. Е, да. Рећи ћемо: господине логорниче, ми смо, на примјер, мирни људи, нијесмо за тај посао, а буде ли требало, и сами ћемо помоћи да се та банда повата и очисти.
• Ја ти ту работу нећу, одмах да ти кажем! – плану Лазија-Мазија и снажно се лупи по кољену.
• Хоћемо ми остали – дочека Бикан. – Није нам до будалаштине и силе.
• Па хајде, идите, срећан вам, пут! – подругљиво додаде Лазија. – Хвала богу, у Србина се увијек нађе покоји Бранковић.

На ту Лазијину упадицу нико не нађе одговор. Настаде непријатна тишина. Још од раног дјетињства свакоме од њих име Бранковић било је дубоко омрзнуто и никад се ничим није могло бранити. Тек послије неколико тренутака Саво нађе потребно оправдање:

• Ето ти, ми се договарамо, на примјер, како ћемо спасити и заштитити овај народ, а он – пук! – Бранковићи! Бранковић је онај ко нас у ово уваљује, онај ко купи Турке око себе.
• Да, да, тако ће бити – мрко потврди Бикан.

Најеђени Лазија, коме никако није ишла у главу оваква Савина и Биканова мудрост, баци на леђа своју ловачку пушку, поправи мркоцрвени брк и остави друштво у пола посла.

Бранко Ћопић, „Пролом“, Сарајево 1991, 300-301.