„Послије неуспјелог покушаја да се пробијемо почели смо да се повлачимо. Био сам лакше рањен, застао сам у јарку ради превијања. Ту сам наишао на тежег рањеника, кога сам својим завојем превио и тако се дуже задржао. Због тога сам касно стигао на Чупића брдо. Овдје се већ пронио глас да сам погинуо, па су се изненадили кад су ме видјели.

Речено ми је да је одржан састанак и да је Шоша наредио да се разбијемо у мање групе. Тада сам рекао да је такво наређење глупо. Међутим, није се ништа могло измијенити. Народ је почео да се вуче уз Мљечаницу и Широку Луку (ја сам је назвао – Крвава лука). Ишли смо сада према Витловској.

Читаво то јутро, 5. јула 1942, вукла се дуга колона бораца и рањеника уз Широку луку, према Витловској. Било је панике међу рањеницима. Носили су их дјевојке, њихови рођаци, вукли су их у колони коњској и воловској. Бомбардовала нас је непријатељска авијација, тукла артиљерија. Колона је даље ишла све до под Витловску. Још су дејствовали командири који су остали са четама. И војска и народ знали су да су горе болнице, да је горе штаб и сл.

Када смо се испели на Витловску, састала су се четири штаба – 2. 3. и 4. а од дијелова 1. батаљона оформљен је и штаб 1. батаљона, који је организовао рањени Вељко Зец, а ту је и Реља Лукић, Милан Врховац, комесар 4. батаљона, и ја, као комесар 3. батаљона, пошто смо између себе најближи, и Мирко Пекић, командант 3. батаљона, одлучили смо да пронађемо Шошу. Има нас око 700, и више. Када смо тражили Шошу, причало се да се он повукао и да неће да ступа у везу, јер је већ издао наређење шта да се ради. Отишли су курири и пронашли Шошу. Он им је рекао да је наредио и написао да се мора водити рачуна о томе да се очува конспирација, како цивили и шпијуни не би открили гдје се налазе штабови и кадрови, да то треба сакрити итд. Упутили смо Милана Врховца, па је Шоша дошао са својом групом и почело је савјетовање.

На савјетовању на Витловској одлучили смо, на приједлог команданта 3. батаљона Мирка Пекића, који је рекао да је на Чапњаку остао недирнут наш логор, да кренемо што дубље у шуму и да се одлијепимо од непријатеља…

Одвојили смо рањенике који су могли да ходају, и да иду у колони са нама. Остали су тешки рањеници. Дат је задатак Пиљи Станишљевићу, замјенику команданта 3. батаљона, да са стотину и више бораца и са нешто позадинских радника посакрива тешке рањенике… Ујутро, 7. јула избили смо на простор Пашиних конака  и залогоровали по батаљонима.

…. Шоша је одлучио да пошаље Томицу Шпановића са групом да установи да ли је непријатељ заузео Просару. Постојао је и други правац, који смо заступали Врховац, Пекић и ја да се пробијемо испод и преко Мраковице, а затим преко Ламовите и Бистрице и даље преко пруге Бањалука – Приједор, на подручје Подгрмеча. Сматрали смо да је овај правац најподеснији за пролаз и за наше дејство.

У међувремену су се вратиле патроле са упућених праваца па је пред вече почело војнополитичко партијско сацјетовање. Шоша још није стигао. Био је у извиђању. Ту је наступио Ратко Вујовић Чоч. Он је предложио да се разбијемо у мање групе. Супроставили смо се овоме – Милан Врховац, Пекић, ја и још неки. Вратио се и Шоша и рекао да нема ништа од преласка преко Саве у Славонију, јер је непријатељ већ заузео Саву, тамо су мађарски монитори и сл. али да још није заузета Просара. Дошло је и до гласања, послије бучне дискусије, па су побиједили они који су инсистирали на пробоју, а не на разбијању у мање групе….

Ујутро рано осмог јула командант батаљона Мирко Пекић саопштио ми је да је Шоша издао наређење да се одред разбије у мање групе, јер су стигли извјештаји о покрету непријатеља и са Мраковице, која је већ запосједнута. Сада су се опет састали штабови три батаљона – 2, 3. и 4. батаљона. Ту почиње отпор и харанга команданта 2. батаљона Станка Милића (предао се непријатељу и издајнички се држао). Размишљали смо о томе да му судимо и то по брзом поступку, али смо одлучили да га не стрељамо. Он је панично дјеловао. Можда нам се тако чинило, а можда би и боље било да смо му судили. Милић је рекао да треба разоружати борце и закопати оружје, али сам му се супроставио са осталима… У томе сам се састао са Шошом, који је остао при одлуци о разбијању у мање групе и није желио накнадно савјетовање…

Ми смо били против разоружавања бораца. Међутим, 2. батаљон већ је почео да се разоружава, а нама је дошао на разговор командант Милић. Настојали смо да то онемогућимо. И у томе смо успјели…“

Одломак из сјећања Јоце Марјановића у: „Козара у НОР – Записи и сјећања“, III, Београд 1971.