Претходница скоро сваком масовном злочину над Србима на просторима данашње БиХ, била је састављена од напада на српски национални и вјерски идентитет, уз омаловажавање или негирање српских жртава из прошлости. Споменућемо само примјере из 20 вијека.

Пред Први свјетски рат А-У окупациона управа организовала је посјету надвојводе Франца Фердинанда Сарајеву на Видовдан, велики српски национални и вјерски празник. Фердинанд је требао да посјети аустро-угарске војне трупе које су требале учествовати у војним вјежбама, а то је уједно био и притисак на тадашњу краљевину Србију и српски народ у цјелини. Након антетата на Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа, члана организације „Млада Босна“, услиједили су тортуре и злочини над Србима у БиХ. Забрањена је ћирилица, српске радње биле су пљачкане, нападано свештенство и обични српски цивили, рушени споменици српским краљевима. Муслиманско и римокатоличко становништви у БиХ ставило се већински у службу ратних напора против Србије. У томе су великог доприноса дали и муслимани из Козарца код Приједора.

Одмах након оснивањем Независне Државе Хрватске на рушевинама Краљевине Југославије у априлу 1941. године, донесене су антисрпски закони. Забрањена је ћирилица, српско национално име, српске конфесионалне школе, цркве су масовно затваране и печаћене, прве жртве били су српски свештеници, српски народ насилно је римокатоличен и исламизован. У Геноциду над Србима у НДХ учествовао је велики број припадника хрватског и муслиманског народа, а изразита већина тих народа подржавала је активно или пасивно постојање НДХ.

На почетку ратова за југословенско насљеђе деведесетих година прошлога вијека, прво су рушени споменици српским писцима (Ћопићу и Андрићу), затим спомен обиљежја српским жртвама из Другог свјетског рата (Црна рука код Босанске Крупе, Спомен-костурница у Пребиловцима) сјећање на српске жртве проглашено је за шовинизам итд.

Након рата и успостављања државне заједнице БиХ, почела су и до данас трају негирања српског националног идентитета на просторима данашње БиХ и отимања српског историјско-културног насљеђа. Ова година почела је синхронизованим ударима на српске националне и вјерске симболе. Баш као и у ранијим случајевима када су се припремали напади на Србе, зато немамо права на неозбиљност и толеранцију србофобије која мирише на усташлук.

Први напади услиједили су на Дан Републике Српске и њену славу Светог Стефана. Најгоре од свега јесте, да су брутални напади дошли и од представника исламске заједнице. Један од таквих напада била је и бесједа Мухарема Штулановића редовног професора на Исламском педагошком факултету у Бихаћи и имама на подручју Велике Кладуше. У својој бесједи назвао је Републику Српску „геноцидном“, прославу 9. јануара „персонификацијом зла“, а износи и нетачне податке када говори о преко 11.000 жртава у Сарајеву које чине углавном муслимани.

На Савиндан дошли су нови напади из крила исламске заједнице, када је имама у Козарцу у својој бесједи оптужио Светога Саву за фашизам, шовинизам, секташтво, а српско православље назвао сектом. Србе комшије такође је оптужио за фашизам. Свој допринос сатанизацији Светога Саве и светосавља, дао је и новинар Драган Бурсаћ, који је у чланку за Алџазиру изнио лаж да је светосавски култ новијег датума и да су га успоставили наводно српски националисти блиски Хитлеру. Његове ријечи побијају чињенице, а једна од њих је, да се Свети Сава у школама на простору данашње БиХ слави од 1851. године. Овим примјерима треба додати и несрећног директора основне школе Алекса Шантић у Сечњу, Оливере Марјановић, која ја забранила вјерски обред у школи за Савиндан и тако покушала прекинуту вишедеценијску традицију у тој школи. Традиција није прекинута акцијом родитеља и ученика који су без директора одржали и вјерски обред у просторијама школе.

На ово све као шлаг на торту долази и декларација Скупштине Кантона Сарајево о осуди истицања три прста испред институција државне заједнице БиХ. Да ствар буде још гора, у емисији „ДневникД“ Федералне телевизије, водитељка је у разговору са Министром сигурности БиХ Ненадом Нешићем, због кога је и донесена поменута декларација, рекла да је дизање три прста провокација и фашистички поздрав. Фашизам је једна од најчешћих погрдних етикета којима се у посљедњих 20 година етикетира српски народ. Исти онај народ који је поднио највеће жртве и заслуге за побједу над нацизмом и фашизмом на просторима данашње БиХ и бивше Југославије.

Сви они који желе опстанак данашње БиХ треба да буду свјесни да  напади на ова три симбола, не иду у прилог опстанка у напретка данашње БиХ. Наиме Свети Стефан је у средњем вијеку био заштитник краља Стефана Твртка, најзначајнијег владара из династије Котроманић. Исте династије коју својатају и они који нападају Светог Стефана. Свети Сава је прије монашења као свој посјед имао територију средњовјековне Хумске земље. То је данашња Херцеговина. Један од најзначајнијих средњовјековних великаша са простора данашње БиХ, Стефан Вукчић Косача прогласио се за херцега од Светога Саве. То нам говори да је култ Светога Саве био присутан на овим просотрима још у средњем вијеку. Такође, над гробом Светога Саве у манастиру Милишеви, крунисан је Твртко за краља „Срба, Босне, Западних страна, Хумске земље….“. Три прста симбол су Оца, Сина и Светога Духа или Свете Тројице у које су се закљињали и владари средњовјековне Босне у Хумске земље. Дакле, ови симболи су дио историјско-културног насљеђа српског народа на просторима данашње БиХ, али и предмет својатања у данашње вријеме од стране модерних нација. Другим ријечима, ови симболи су у темељима данашње БиХ, ако се позивамо на традиције средњег вијека, само се често тумаче неправилно и својатају.

Са данашње тачке гледишта, напад на ова три симбола напад је на пола данашње БиХ. Умјесто да главни заговорници модерне БиХ покажу већу дозу разумјевања према идентитетским симболима једног од конститутивних народа, они се труде да што више огаде сваки покушај суживота на овим просторима. Нека се само присјете да је након 1945. године, српски народ под диктатом тадашњих комунистичких власти, пристао на државу са онима од којих је доживио геноцид, опростио те злочине у нади да се неће поновити и избјегавао да јавно говори о својим жртвама како би се одржала заједничка држава. Слично је било и у претходној Краљевини СХС/Југославији. Дакле, онај ко дира у Светог Стефана, Светог Саву и три прста, руши темеље данашње БиХ.