Након велике хрватско-њемачке офанзиве на Козару у љето 1942. године (10. јун – 18. јул) и масовног страдања српских цивила и партизана, дошло је до одређене деморализације партизана и преживјелог народа. Штаб Другог крајишког одреда који је дјеловао на Козари, издао је наредбу о прављењу склоништа за мање групе партизана како би се могли крити од могућих нових хрватско-њемачких потјера. Та наредба је наишла на непослушност партизана Трећег батаљона јер је водила ка продубљивању дефетизма међу устаницима. Њих је подржао Никица Павлић, руководилац Политичко-обавјештајног бироа Оперативног штаба за Босанску крајину:

„На састанку ћелије одлучили смо да не приђемо извршењу директиве. Наиме, нама који смо се једном разбијали у групе то се чинило непотребно и неизводљиво. Мислили смо да би то унијело извјесну деморализацију међу борце.“[1]

Штаб Другог крајишког одреда је одобрио захтјеве партизана из Трећег батаљона и 17. августа издао наредбу штабовима Првог, Другог, Трећег и Ударног батаљона за припрему савјетовања руководећег кадра и смотру јединица одреда који ће бити одржани 19. и 20. августа 1942. Из наредбе за смотру видимо да је требало између осталога бити одржано, првог дана: комеморација палим борцима, хорска изведба „Лењиновог марша“, извјештај о војном стању одреда, заклетва незаклетих партизана и другог дана: озбиљни и шаљиви програм за партизане, а између ових манифестација требало је одржати војно савјетовање штабова чета, батаљона.[2]

Оно што се није могло прочитати у литератури и чути на званичним манифестацијама на Палежу за вријеме комунистичке власти, јесте да 19. августа православни Срби празнују Преображење Господње. Тај дан није случајно изабран за смотру преживјелих партизана јер се народ тога краја раније окупљао на збору код манастира Моштаница. И према записаним сјећањима учесника смотре на Палежу, атмосфера је била свечана, са пјесмом и козарским колом и обиљем хране за ту прилику иако је Козара била опустошена.

„Некакав невидљив звоник лебди горе у ваздуху и некаква глуха звона звоне, а овдје древна светковина…“ сјећао се Скендер Куленовић у својим записима о Палежу. Док је завршавао поему „Стојанка мајка Кнежопољка“ коју је почео писати прије смотре, а јутро пред смотру је завршио посљедње стихове, Скендеру су на ум долазили његова мајка и Бог иако је био атеиста. Као да се Скендер преобразио вече пред смотру јер су га стихови почели саљетати као бујица:

„Мрак, запјењен, горопадан сам бојовник, огроман, тјеменом до неба, у земљи до глежњева, у двије ми руке четири стране свијета, сви невино мртви слегли су се у мени и скупила сва правда свијета од искона , црни вам је петак дошао, ви острављене војске зла!…

У хуку сам, стихови ме попадају као пјена, пјена бијела и крвава, палим у тим налетима батерију и записујем их…“[3]

Смотра на Палежу на Преображење 1942. године, имала је велику улогу у враћању морала партизанима и преживјелим цивилима. Скендерово прво рецитовање поменуте пјесме на Палежу храбрило је партизанска срца, „а на огрубјелим и препланулим лицима прекаљених ратника видјела се и понека суза“.[4]

И заиста, као што спомиње и Куленовић, скоро уништена партизанска војска васкрсла је тога дана на Палежу. Као што је Христос на гори Тавор показао „део Своје божанске славе“, а у разговору са Мојсијем и Илијом Христос је био свијестан смрти „која Га чека“,[5] тако су у преживјели партизани и народ на Палежу показали да су неуништиви. Такође, на Илиндан 1941. године, током „Илинданских покоља“ Срби Козаре и околине постали су свјесни шта их чека у Независној Држави Хрватској.

Није био риједак примјер да су се партизанске смотре одржавале на дане великих православних празника, јер и партизанску војску чинили су највише православни Срби. Тако, нпр. смотра Четврте КНОП дивизије одржана је на Божић 1943. године у Српској Јасеници код Босанске Крупе. Јосип Броз Тито је честитајући Божић окупљеном српском народу и партизанима, између осталог рекао: „Мрски непријатељ је хтјео да истријеби све Србе у Босни и почео је од Крајишника. Ви сте се дигли на устанак скоро голоруки, освајали сте у борби оружје које сада имате, и на тај начин ви сте спасили српски народ у Босанској Крајини од покоља и звјерства непријатеља. А шта би било да нисте узели пушке у руке? Тијела ваших сестара, мајки и другарица, ваше дјеце, пунила би јаме и босанске гудуре.“^[6] Пета козарска бригада је пред одлазак у централну Босну 6. маја 1943, свечано прославила Ђурђевдан код манастира Моштаница.[7]

Нажалост, након рата празновање Преображења на подручју око Палежа, биће праћено нападом комуниста на свештенство, монахе и манастир Моштаницу. Уочи Преображења 1953. године, комунисти су дјелили летке народу у којима се народ позивао да не иде на традиционални збор код манастира. Исте године, на дан на који је издата наредба о смотри на Палежу 1942, 17. августа манастир је каменован. Потом је 18. августа након што се народ разишао послије одслуженог бденија, услиједио физички напад на монахињу Гаврилу и црквењака Николу. Комунисти су отишли даље у своме безумљу и покушали да убију јеромонаха Дамаскина који с еуспио сакрити. Зато су свој бијес искалили на свештенику Светозару Лотини из Хрватске Дубице. Њему су чупали браду и шишали кодсу, а затим га претукли и полили нафтом. Свештеник Лотина се бос и наг морао упутити кући, али је било мјештана који су му помагали.[8]

Ипак, православни Срби се нису дали застрашити него су у великом броју дошли на збор код манастира. Када су сазнали шта се догодило, читав дан су звонили, боравили у манастиру и палили свијеће, сакупљали поломљене ствари и чистили зидове. Био је то тихи пркос комунистичким властима у Дубици. Оно што је несхватљиво и жалосно, јесте да је на подручју Босанске Дубице, која је процентуално најстрадалнија општина у Босанској крајини, па и Југославији, нашло припадника тог најстрадалнијег народа да брани својим сународницима вјеру и традицију, а баш због тих идентитетских темеља Срби су и били убијани од стране НДХ.

Зато данас морамо бити свјесни васкрса на Палежу 1942. године, али и братоубилачког бијеса и идеолошког безумља након Другог свјетског рата и извући поуке за будућност.

[1] Јоцо Марјановић, „Како је дошло до смотре на Палежу“, у: Козара у НОР – Записи и сјећања, III, Београд 1971, 753.

[2] Исто, 754.

[3] Скендер Куленовић, „Овдје се родила моја пјесма“, у: Козара у НОР – Записи и сјећања, III, Београд 1971, 47-48.

[4] Ljubomir Borojević, Dušan Samardžija, Rade Bašić, Peta kozaračka brigada, Beograd 1973, 35.

[5] Преображење Господње: https://spc.rs/

[6] Друг Тито међу Крајишницима, издање Босанског Ударника 1943, репринт издање НИП „Глас“, Бања Лука, 1972, 9-10.

[7] Марко Јанковић, Дубички 20. вијек, Бања Лука, 2018, 100.

[8] Исто, 101-102.