Јасеновачки логораш Миле Ристић био је један од најзаслужнијих за пробој логораша из Јасеновца 22. априла 1945. године. Из отетог усташког пушкомитраљеза Миле је дејствовао по усташким чуварима, крчећи пут својим сапатницима у посљедњем чину њиховог мучеништва. У том посљедњем јуришу полуживих људи одразио се ехо топота Лазареве коњице и Синђелићевог посљедњег пуцња. Само тога пута је Миле, у коме су за час били оваплоћени Обилић и Сиђелић, остао жив након боја. Али, мученик и херој није могао поднијети смрт Јосипа Броза Тита 1980. и дигао је руку на себе. Као да је стари логораш знао да након смрти онога који је донекле држао зауздане авети прошлости, али у току чије владавине су разваљени темељи тадашње државе, српски народ чекају нови логори и нова страдања. Та спознаја била је претешко бреме за остарјела плећа.

Потврда тих слутњи стигла је за нешто више од десет година. Укидање конститутивности српском народу у Хрватској, појава црнокошуљаша на Јадранском приморју које су Приједорчани путујући на море или у Трст по фармерке, сретали од почетка деведесетих година прошлога вијека, затим прегласавање српских представника у БиХ, везање застава са полумјесецом и шаховницом и пропаганда о „граници на Дрини“, освјешћивали су већину залуђених Југословена међу Србима.

Када се запуцало у Хрватској 1991. године, почели су протести у Приједору, дијела тадашњих Муслимана и Хрвата против одласка једине легалне војске ЈНА да спријечи сепаратистичке  тенденције у подручја Хрватске која су била упоришта сепаратиста. Након нелегалног референдума о независности БиХ и убиства српског старог свата у Сарајеву до краја априла 1992. године већина територије БиХ биће захваћена је ратним дејствима. У Приједору су још увијек покушавали да спријече оно најгоре иако се у граду и околини налазило више хиљада српских избјеглица из Хрватске и других дијелова БиХ, који су преносили вијести о ратним страхотама.

Посљедњи састанак припадника Станице јавне безбједности Приједор о заједничком раду и спријечавању рата на подручју тадашње општине прекинула је депеша из Сарајева. Пуком срећом за везом је био српски полицајац који је депешу прослиједио своме претпостављеном. Шеф везе Милош Јанковић одлази са депешом на поменути састанак и даје да се прочита међу окупљеним полицајцима. Након што је депеша прочитана долази до опште пометње:

„Када је прочитао, сви као оно кошницу пчела кад преврнеш, сви се дигли. Једни, Срби вичу хвала ти брате, муслимани вичу ја ћу те заклати. Једног сам био похвалио, озбиљан полицајац из Козарца, био изузетно добар, предложио га једном за награду командиру. А он баш, не зна он да сам га ја предложио, а он вели ја ћу те заклати. А цијенио сам га као полицајца. И, устаде тај народ, изађоше…“

У депеши је писало између осталог да треба „отпочети борбена дејства на цјелокупној територији Републике БиХ“. Била је то објава рата српском народу, а претња клањем изречена Јанковићу враћала је у сјећање приче преживјелих рођака о страхотама које су на подручју Приједора и околине чинили припадници муслиманског и хрватског народа током Другог свјетског рата. На списковима за мобилизацију муслиманских и хрватских снага поново су се нашла и презимена која срећемо међу списковима усташких злочина из времена НДХ.

Потомци логораша и антифашиста смогли су снаге да спријече понављање историје по трећи пут у двадесетом вијеку и умире повампирене шуцкорске и усташке идеје о Србима као реметилачком фактору са лијеве стране Дрине. У раним јутарњим сатима 30. априла 1992, док је Приједор још чврсто спавао, почела је једна од пресудних акција на почетку Одбрамбено-отаџбинског рата. Српски полицајци (стални и резервни састава) без испаљеног метка и без проливене крви, ставили су читав град под своју контролу. Ово је и једна од најчистијих акција у току читавог рата у БиХ.

Данас, 31 годину касније у Приједору нема спомен обиљежја на ову херојску акцију. Кажу неки да је током деведесетих 30. април обиљежаван као Дан Општине Приједор. Касније је опет за Дан општине враћен 16. мај, сјећање на прво ослобођење Приједора у Другом свјетском рату од стране партизана. Ваљда је овај други датум прихватљивији за све народе у Приједору, али када се загребе по површини види се да су оба пута на једној страни били већином Срби, а на другој остали конститутивни народи.  Осим кафане и неких приватних скупова, скоро да се о тој акцији и не говори. Ако се и каже нека ријеч о томе, то се ради кроз зубе, шкрто и само реда ради јер не може да се заборави. Притом се често користи неприкладан термин „преузимање власти“, а имајући у виду редослијед свих догађаја то је била превентивна одбрамбена акција стављања града под контролу да не би дошло до остварења наредбе из ухваћене депеше. Као да се Срби Приједорчани стиде једне од најчистијих акција у протеклом рату. Пропаганда о Србима као наводно исконским злочинцима најбоље показује своје домете на овом и сличним примјерима. На свима нама остаје да одлучимо којом ћемо се привољети царству, да ли царству лажи или царству истине.