ПАРТИЗАНСКИ ПРИЈЕДОР 1942.

Категорија: Други свјетски рат Насловна

Након што су током 1941. и првих мјесеци 1942. године, одбили неколико  јачих напада војних снага НДХ и њихових њемачких савезника на Козару, козарски партизани ће загосподарити скоро читавом Козаром и отуда ће вршити нападе на гарнизоне НДХ и њихових њемачких. У другој половини марта 1942. године, партизани ће заузети усташко упориште у Козарцу, на путу између Приједора и Бање Луке. Усташко упориште у Љубији на путу Приједор-Сански Мост, од краја марта било је под опсадом партизана, а Нијемци су током марта повукли своје снаге из Приједора и Љубије. Обруч око хрватских снага у Приједору и Љубији полако се стезао, али  злочини над српским становништвом тога подручја нису престајали.[1]

Да би спријечили испаде усташа из муслиманских и хрватских села, партизани су слали упозорења, а кад то није имало ефекта онда су кренули са одмаздама према појединим усташким селима. Штаб Првог батаљона Другог КНОП одреда, 4. априла упутио је проглас „СВИМА СТАНОВНИЦИМА ОПШТИНА ЉУБИЈА И СУХАЧА И СВИМ ПОШТЕНИМ МУСЛИМАНИМА И ХРВАТИМА!“ У њему се обавјештавају становници ове двије општине, да је село „Равска-Латин“ из одмазде запаљено. Даље се каже да су партизани водили братску политику: „На наш братски поступак и братске опомене, одговорено је са стране неких муслиманских и католичких села пљачком, паљевином и клањем српског становништва у селима Волар, Цикоте, Југовци, Миска Глава и друга… Сва села која судјелују у пљачки, паљењу и убијању невиног српског становништва, бити ће спаљена и неће остати ни камен на камену.“[2] Партизанске одмазде су се наставиле током априла 1942. године, па су тако 13. априла спаљене усташке куће у селима Волар, Шурковац и Калајево (Општина Љубија), а 14. априла спаљене су усташке куће у Пухарској (предграђе Приједора).[3] Током тих одмазди партизани нису ликвидирали цивиле, чак ни оне наоружане, него само оне за које су знали да су учествовали у геноциду над Србима.

Коначни напад српских партизана на Приједор извршен је 15/16. мај 1942. године. У тој акцији учествовало је 20 партизанских чета: 14 из Другог КНОП одреда, 4 из Првог КНОП одреда и 2 из Банијског НОП одреда. Укупно око 1230 партизана.[4] Хрватске снаге у Приједору биле су веома јаке, састављене од домобрана, усташа и жандара (оружника).[5] Значајан број их је изгинуо у току борби за Приједор, а партизани су заробили око 1.100 домобрана и 200 усташа и жандара.[6] Након испитивања, сви заробљени домобрани којима није утврђена кривица за злочине над Србима пуштени су својим кућама, а само доказани злочинци су ликвидирани. Прије напада партизана на Приједор, наређено је да се партизани морају држати часно према несрпском становништву: „С обзиром да је ово први пут да наше снаге заузимају град у коме је у већини муслиманско становништво (поред српског и хрватског) упозорујемо све одговорне другове….на држање према недужном становништву. Свака појава освећивања над недужним муслиманским становништвом сматраће се четничком издајом те, као и сваку пљачку, неред, капитуланство, харангирање, паникерство, кажњаваће се на лицу мјеста стријељањем.“[7]

Након ослобођења Приједора приступило се организовању свакодневног живота. Из партизанске документације сазнајемо да се у Приједору оскудјевало с људима који би могли вршити власт у граду, тј. „немамо много кадрова искусних за успостављање власти у једном граду.“[8] Ипак, козарски партизани су се снашли са оним кадровима који су им били на располагању. Требало је обезбједити храну и безбједност. Првог дана по ослобођењу формирана су Командна мјеста на челу са Милом Рајлићем. Убрзо је формиран и Градски народноослободилачки одбор у који су ушли представници свих народа у Приједору, а предсједник је био Васо Рајлић: „Требало је снабдјевати партизанске јединице и становништво храном, организовати нормалан живот грађана и слично. Послови су нас присиљавали да одржавамо честе и кратке састанке са конкретним одлукама. Сваки од одборника добијао је задатак шта треба да уради.“[9]

Током партизанске управе у Приједору дјеловао је и партизански војни суд. Предсједник војног суда био је Душан Гламочанин „Пеле“, а чланови Јосип Мажар „Шоша“ и Стефан Митровић. Због обавеза око организовања партизанских јединица, Мажар није стизао да учествује у раду суда тако да је умјесто њега радио Владимир Немет „Брацо“. Ипак, на једном Прогласу „Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког народно-ослободилачког партизанског одреда ‘Младен Стојановић’“ стоји потписано име Мире Цикоте која је у то вријеме била на функцији секретара Мјесног комитета КПЈ.[10]

Масовно учешће муслиманског и хрватског становништва Приједора у злочинима над Србима, довео је суд у тежак положај. Требало је са једне стране правично казнити све злочинце, а са друге то учинити тако да се остали народи не осјете угрожено. При томе комунисти су радили и на пропагирању идеје „братства и јединства“ народа, па је требало масе које су биле на страни НДХ привући партизанској борби. То је ишло веома тешко, а због тога или недостатка доказа, многи злочинци одговорни нпр. за злочине над Србима у љето 1941. године (Илиндански покољи), нису кажњени на адекватан начин.

Међу осуђеним на смрт налазе се имена челника усташке власти у Приједору који су организовали истребљење Срба на овом подручју, др Драгутин Згага, апотекар Константин Бабић, Хилмија Сарајлић, Ахмет Капетановић, Ризо Капетановић, Есад Селимбеговић, Рудолф Чадек. Затим ту су и лица која су учествовала у хапшењу и покољу Срба у љето 1941. године, као што су: Јуре Дејановић, Мехмед Црнкић, Бајро Хускић, Серафин Јурић, Иван Фабри, Осман Авдагић, Енвер Ковачевић, Драгутин Гаврановић, Назиф Хергић, Јозо Димић, Ариф Џубур, док је Миро Слишковић погинуо у борби итд.[11] Неки које смо навели, попут Константина Бабића и Мире Слишковића, те Серафина Јурића који се такође налази на списку ликвидираних усташа, учествовали су и у холокаусту над Јеврејима у Приједору.[12] Пред овим судом осуђено је и ливкидирано око 200 лица одговорних за геноцид над Србима и Јеврејима у Приједору

Из свједочења људи који су у то вријеме руководили животом у Приједору и на читавом козарачком устаничком подручју, сазнајемо да они нису вјеровали да ће Приједор моћи дуже задржати у својим рукама. Зато су настојали да што више материјала потребног за војску изнесу у Козару. Коста Нађ је у сјећањима након рата јасно дефинисао став КПЈ према устанку: „Знатно пре козарске офанзиве и пада Приједора, ми смо размишљали о сеоби наше творнице из Љубије. Никад се нисмо круто везали за једну територију и није нам било пресудно хоћемо ли један ослобођени град изгубити. Важно је било да устанак стално расте. Знали смо да ћемо привремено изгубити и Приједор и Љубију, али било је важно да не изгубимо оно што смо добили с Приједором и Љубијом…“[13] Приједор и Љубија пали су опет у руке непријатеља 10. јуна 1942. године, тј. првог дана велике хрватско-њемачке офанзиве на Козару која је трајала до 18. јула 1942. године. Према ријечима појединих комуниста на Окружном савјетовању Окружног комитета КПЈ за Козару у септембру 1942. године, пета колона у Приједору није била уништена до краја и то је проузроковало касније хапшење и ликвидацију партизанских помогача у Приједору које су откривали проусташки елементи који нису били ливкидирани. Коначно ослобођење Приједора десиће се 7. септембра 1944. године.

 

[1] Б. Радаковић, Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата, (Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске, Архив Републике Српске; Приједор: Национални парк „Козара“; Београд: Музеј жртава геноцида, 2021)  44, 74-78.

[2]Архив Меморијалног музеја на Мраковици,  „Svima stanovnicima opština Ljubija i Suhača i svim poštenim muslimanima i hrvatima“, Štab I. bataljona II krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda, 4. april 1942,  Ф2/110.

[3] B. Baškot, Opština Prijedor u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji 1941-1945. godine (необјављен рукопис), стр. 179 – Меморијални музеј на Мраковици.

[4] D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred „Mladen Stojanović“, 527-528.

[5] Усташа – Хрватска револуционарна организација, била је фашистичка организација хрватских шовиниста са израженом србофобијом. Усташе или Усташка војница, било је војно крило овог покрета у НДХ. Домобранство је била редовна војска НДХ. Оружници (жандари) била су задужени за одржавање реда и мира у НДХ. – Bojan B. Dimitrijević, Ustaška vojska Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945, (Beograd: Institut za savremenu istoriju 2016) 49-64, 222-225.

[6] „Саопштење Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину од 17. маја 1942. год. о резултату борбе за Приједор и ослобођењу Љубије“, Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Југословенских народа – Борбе у Босни и Херцеговини 1942 год, IV, knj. 5, (Београд: Војно-историјски институт Југословенске народне армије 1953) 60.

[7] М. Вученовић, „Припреме и напад на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд: Војноиздавачки завод 1971) 454.

[8] „Извјештај Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину од 23. маја 1942. год. Главном штабу НОП и ДВ Босне и Херцеговине о ослобођењу Приједора“, Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Југословенских народа – Борбе у Босни и Херцеговини 1942 год, IV, knj. 5, (Београд: Војно-историјски институт Југословенске народне армије 1953) 111.

[9] В. Рајлић, „У Градском народноослободилачком одбору у ослобођеном Приједору љета 1942. године“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, V, Београд: Војноиздавачки завод, 1978, 83.

[10] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Proglas Vojnog prijekog suda pri Štabu II. Krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda ‘Mladen Stojanović’“, Ф2/301.

[11] В. Адамовић, Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју, друго издање, (Приједор: Музеј Козаре; Бања Лука: Архив Републике Српске, Удружење архивских радника Републике Српске 2020) 87, 92, 96, 101-102, 132.

[12] E. Tauber, Holokaust u Bosni i Hercegovini, (Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava 2014) 321.

[13] K. Nađ, „Krajiške partizanske radionice“, у: Zbornik radova i sjećanja: Vojnotehnička radionica Vrhovnog štaba NOV i POJ u Grmeču, (Beograd: Izdavačka radna organizacija „Rad“; Bosanska Krupa: SO Bosanska Krupa, Opštinski odbor SUBNOR  1979) 62.

Слични текстови

Козара: Од Историјске шуме до Националног парка

Национални паркови у већини случајева представљају територије богате биљним и животињским свијетом, заштићене законом од људског утицаја. У Каракасу (Венецуела) 1992. године, […]

Насловна Разно 23. маја 2023
ДА ЛИ СЕ ПРИЈЕДОРЧАНИ СТИДЕ 30. АПРИЛА 1992.

Јасеновачки логораш Миле Ристић био је један од најзаслужнијих за пробој логораша из Јасеновца 22. априла 1945. године. Из отетог усташког пушкомитраљеза […]

Критика Насловна 29. априла 2023

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору