Након што су током 1941. и првих мјесеци 1942. године, одбили неколико  јачих напада војних снага НДХ и њихових њемачких савезника на Козару, козарски партизани ће загосподарити скоро читавом Козаром и отуда ће вршити нападе на гарнизоне НДХ и њихових њемачких. У другој половини марта 1942. године, партизани ће заузети усташко упориште у Козарцу, на путу између Приједора и Бање Луке. Усташко упориште у Љубији на путу Приједор-Сански Мост, од краја марта било је под опсадом партизана, а Нијемци су током марта повукли своје снаге из Приједора и Љубије. Обруч око хрватских снага у Приједору и Љубији полако се стезао, али  злочини над српским становништвом тога подручја нису престајали.^[1]

Да би спријечили испаде усташа из муслиманских и хрватских села, партизани су слали упозорења, а кад то није имало ефекта онда су кренули са одмаздама према појединим усташким селима. Штаб Првог батаљона Другог КНОП одреда, 4. априла упутио је проглас „СВИМА СТАНОВНИЦИМА ОПШТИНА ЉУБИЈА И СУХАЧА И СВИМ ПОШТЕНИМ МУСЛИМАНИМА И ХРВАТИМА!“ У њему се обавјештавају становници ове двије општине, да је село „Равска-Латин“ из одмазде запаљено. Даље се каже да су партизани водили братску политику: „На наш братски поступак и братске опомене, одговорено је са стране неких муслиманских и католичких села пљачком, паљевином и клањем српског становништва у селима Волар, Цикоте, Југовци, Миска Глава и друга… Сва села која судјелују у пљачки, паљењу и убијању невиног српског становништва, бити ће спаљена и неће остати ни камен на камену.“^[2] Партизанске одмазде су се наставиле током априла 1942. године, па су тако 13. априла спаљене усташке куће у селима Волар, Шурковац и Калајево (Општина Љубија), а 14. априла спаљене су усташке куће у Пухарској (предграђе Приједора).^[3] Током тих одмазди партизани нису ликвидирали цивиле, чак ни оне наоружане, него само оне за које су знали да су учествовали у геноциду над Србима.

Коначни напад српских партизана на Приједор извршен је 15/16. мај 1942. године. У тој акцији учествовало је 20 партизанских чета: 14 из Другог КНОП одреда, 4 из Првог КНОП одреда и 2 из Банијског НОП одреда. Укупно око 1230 партизана.^[4] Хрватске снаге у Приједору биле су веома јаке, састављене од домобрана, усташа и жандара (оружника).^[5] Значајан број их је изгинуо у току борби за Приједор, а партизани су заробили око 1.100 домобрана и 200 усташа и жандара.^[6] Након испитивања, сви заробљени домобрани којима није утврђена кривица за злочине над Србима пуштени су својим кућама, а само доказани злочинци су ликвидирани. Прије напада партизана на Приједор, наређено је да се партизани морају држати часно према несрпском становништву: „С обзиром да је ово први пут да наше снаге заузимају град у коме је у већини муслиманско становништво (поред српског и хрватског) упозорујемо све одговорне другове….на држање према недужном становништву. Свака појава освећивања над недужним муслиманским становништвом сматраће се четничком издајом те, као и сваку пљачку, неред, капитуланство, харангирање, паникерство, кажњаваће се на лицу мјеста стријељањем.“^[7]

Након ослобођења Приједора приступило се организовању свакодневног живота. Из партизанске документације сазнајемо да се у Приједору оскудјевало с људима који би могли вршити власт у граду, тј. „немамо много кадрова искусних за успостављање власти у једном граду.“^[8] Ипак, козарски партизани су се снашли са оним кадровима који су им били на располагању. Требало је обезбједити храну и безбједност. Првог дана по ослобођењу формирана су Командна мјеста на челу са Милом Рајлићем. Убрзо је формиран и Градски народноослободилачки одбор у који су ушли представници свих народа у Приједору, а предсједник је био Васо Рајлић: „Требало је снабдјевати партизанске јединице и становништво храном, организовати нормалан живот грађана и слично. Послови су нас присиљавали да одржавамо честе и кратке састанке са конкретним одлукама. Сваки од одборника добијао је задатак шта треба да уради.“^[9]

Током партизанске управе у Приједору дјеловао је и партизански војни суд. Предсједник војног суда био је Душан Гламочанин „Пеле“, а чланови Јосип Мажар „Шоша“ и Стефан Митровић. Због обавеза око организовања партизанских јединица, Мажар није стизао да учествује у раду суда тако да је умјесто њега радио Владимир Немет „Брацо“. Ипак, на једном Прогласу „Војног пријеког суда при Штабу II. Крајишког народно-ослободилачког партизанског одреда ‘Младен Стојановић’“ стоји потписано име Мире Цикоте која је у то вријеме била на функцији секретара Мјесног комитета КПЈ.^[10]

Масовно учешће муслиманског и хрватског становништва Приједора у злочинима над Србима, довео је суд у тежак положај. Требало је са једне стране правично казнити све злочинце, а са друге то учинити тако да се остали народи не осјете угрожено. При томе комунисти су радили и на пропагирању идеје „братства и јединства“ народа, па је требало масе које су биле на страни НДХ привући партизанској борби. То је ишло веома тешко, а због тога или недостатка доказа, многи злочинци одговорни нпр. за злочине над Србима у љето 1941. године (Илиндански покољи), нису кажњени на адекватан начин.

Међу осуђеним на смрт налазе се имена челника усташке власти у Приједору који су организовали истребљење Срба на овом подручју, др Драгутин Згага, апотекар Константин Бабић, Хилмија Сарајлић, Ахмет Капетановић, Ризо Капетановић, Есад Селимбеговић, Рудолф Чадек. Затим ту су и лица која су учествовала у хапшењу и покољу Срба у љето 1941. године, као што су: Јуре Дејановић, Мехмед Црнкић, Бајро Хускић, Серафин Јурић, Иван Фабри, Осман Авдагић, Енвер Ковачевић, Драгутин Гаврановић, Назиф Хергић, Јозо Димић, Ариф Џубур, док је Миро Слишковић погинуо у борби итд.^[11] Неки које смо навели, попут Константина Бабића и Мире Слишковића, те Серафина Јурића који се такође налази на списку ликвидираних усташа, учествовали су и у холокаусту над Јеврејима у Приједору.^[12] Пред овим судом осуђено је и ливкидирано око 200 лица одговорних за геноцид над Србима и Јеврејима у Приједору

Из свједочења људи који су у то вријеме руководили животом у Приједору и на читавом козарачком устаничком подручју, сазнајемо да они нису вјеровали да ће Приједор моћи дуже задржати у својим рукама. Зато су настојали да што више материјала потребног за војску изнесу у Козару. Коста Нађ је у сјећањима након рата јасно дефинисао став КПЈ према устанку: „Знатно пре козарске офанзиве и пада Приједора, ми смо размишљали о сеоби наше творнице из Љубије. Никад се нисмо круто везали за једну територију и није нам било пресудно хоћемо ли један ослобођени град изгубити. Важно је било да устанак стално расте. Знали смо да ћемо привремено изгубити и Приједор и Љубију, али било је важно да не изгубимо оно што смо добили с Приједором и Љубијом…“^[13] Приједор и Љубија пали су опет у руке непријатеља 10. јуна 1942. године, тј. првог дана велике хрватско-њемачке офанзиве на Козару која је трајала до 18. јула 1942. године. Према ријечима појединих комуниста на Окружном савјетовању Окружног комитета КПЈ за Козару у септембру 1942. године, пета колона у Приједору није била уништена до краја и то је проузроковало касније хапшење и ликвидацију партизанских помогача у Приједору које су откривали проусташки елементи који нису били ливкидирани. Коначно ослобођење Приједора десиће се 7. септембра 1944. године.

 

[1] Б. Радаковић, Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата, (Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске, Архив Републике Српске; Приједор: Национални парк „Козара“; Београд: Музеј жртава геноцида, 2021)  44, 74-78.

[2]Архив Меморијалног музеја на Мраковици,  „Svima stanovnicima opština Ljubija i Suhača i svim poštenim muslimanima i hrvatima“, Štab I. bataljona II krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda, 4. april 1942,  Ф2/110.

[3] B. Baškot, Opština Prijedor u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji 1941-1945. godine (необјављен рукопис), стр. 179 – Меморијални музеј на Мраковици.

[4] D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred „Mladen Stojanović“, 527-528.

[5] Усташа – Хрватска револуционарна организација, била је фашистичка организација хрватских шовиниста са израженом србофобијом. Усташе или Усташка војница, било је војно крило овог покрета у НДХ. Домобранство је била редовна војска НДХ. Оружници (жандари) била су задужени за одржавање реда и мира у НДХ. – Bojan B. Dimitrijević, Ustaška vojska Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945, (Beograd: Institut za savremenu istoriju 2016) 49-64, 222-225.

[6] „Саопштење Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину од 17. маја 1942. год. о резултату борбе за Приједор и ослобођењу Љубије“, Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Југословенских народа – Борбе у Босни и Херцеговини 1942 год, IV, knj. 5, (Београд: Војно-историјски институт Југословенске народне армије 1953) 60.

[7] М. Вученовић, „Припреме и напад на Приједор“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, II, (Београд: Војноиздавачки завод 1971) 454.

[8] „Извјештај Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину од 23. маја 1942. год. Главном штабу НОП и ДВ Босне и Херцеговине о ослобођењу Приједора“, Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Југословенских народа – Борбе у Босни и Херцеговини 1942 год, IV, knj. 5, (Београд: Војно-историјски институт Југословенске народне армије 1953) 111.

[9] В. Рајлић, „У Градском народноослободилачком одбору у ослобођеном Приједору љета 1942. године“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, V, Београд: Војноиздавачки завод, 1978, 83.

[10] Архив Меморијалног музеја на Мраковици, “Proglas Vojnog prijekog suda pri Štabu II. Krajiškog narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda ‘Mladen Stojanović’“, Ф2/301.

[11] В. Адамовић, Године страдања 1941/42. – НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42: Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју, друго издање, (Приједор: Музеј Козаре; Бања Лука: Архив Републике Српске, Удружење архивских радника Републике Српске 2020) 87, 92, 96, 101-102, 132.

[12] E. Tauber, Holokaust u Bosni i Hercegovini, (Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava 2014) 321.

[13] K. Nađ, „Krajiške partizanske radionice“, у: Zbornik radova i sjećanja: Vojnotehnička radionica Vrhovnog štaba NOV i POJ u Grmeču, (Beograd: Izdavačka radna organizacija „Rad“; Bosanska Krupa: SO Bosanska Krupa, Opštinski odbor SUBNOR  1979) 62.