Поред заблуда према радничкој класи, комунисти су његовали и заблуде према домобранима. Иако су домобрани били регуларна хрватска војска као и усташе, током рата на њих се од стране комуниста гледало као на заведене људе, мање опасне и мање злочиначке, а сматрали су да је „домобранство –  резерва партизанска“ јер се очекивало да ће они масовно прећи на партизанску страну. Заблуде о домобранству још више су истицане након рата, а то је често имало оправдавајући призвук поражене војске НДХ. Међутим, домобрани су били главна снага која је пазила на поредак и опстанак НДХ, без домобранских посада по градовима и селима НДХ не би опстала ни годину дана. Домобрани су чинили мање директних злочина него усташе, али су ух ипак чинили у значајном броју, а често су учествовали у спровођењу српских цивила у логоре смрти или сабирне логоре одакле су цивили даље транспортовани у логоре смрти или на друга губилишта. Током рата многе усташе су прешли у домобране и тако покушали да сакрију своје злочине. Како се рат ближио крају и његов исход све више оцртавао, домобрани су посљедње године рата масовно прелазили у партизане.^[1]

Док још исход рата није био видљив, током прве три године рата на југословенским просторима, домобрани су само појединачно прилазили партизанима, а неуспјелу политику према њима признали су и комунистички функционери у првој половини 1944. године: „Нисмо успјели да придобијемо за себе многе домобране које смо заробљавали и пуштали кућама.“^[2]

Занимљив је и један случај крајем рата о преласку домобрана у партизанске редове. Поред тог што су домобрани били поражени и заробљени, партизанска команда послужила се античетничком пропагандом да домобране јаче веже за себе: „Био је то један батаљон од око 800 војника и официра који је пошао да нам се преда… Нисмо све домобране разоружали, већ смо их укључили у борбу против усташа и Нијемаца који су бјежали из Љубије. Нисам био сигуран у ове домобране, па сам им рекао да наступају четници Васе Мијатовића. Истина, било је и четника, али је било и Нијемаца Објаснио сам им да четници кољу све које ухвате. Отпочела је борба. Усташе и Нијемци имали су огромне губитке.“^[3] Ово се дешавало током борби за Приједор и Љубију и повлачења непријатељских снага према Босанском Новом, 7. и 8. септембра 1944. године. Видимо да ни тад на том сектору није било повјерења у домобране. Што се тиче четника Васе Мијатовића, по ономе што данас знамо они нису никада чинили масовне злочине ни према коме, а већина четника под његовом командом, прешла је 1944. године у партизане.

Преузето из: Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“ (Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске, Архив Републике Српске; Приједор: Меморијални музеј на Мраковици; Београд: Музеј жртава Геноцида Београд, 2021), 31-32.

[1] Б. Ј. Бокан, Скривене намјере, Београд-Бања Лука, 2001, 192-203.

[2] Меморијални музеј на Мраковици, Ф5/68, стр. 12.

[3] М. Станић, „Садејство Козарског одреда при ослобођењу Приједора 1944. године“, у: Козара у Народноослободилачком рату – Записи и сјећања, VI, Београд, 1978, 498.