Злочини муслиманских војних формација у источној Босни током Другог свјетског рата

Категорија: Други свјетски рат Насловна

У вријеме када се фалсификују догађаји из Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ, дешавања на подручју источне Босне из тога периода се највише експлатишу у релативизацији Геноцида над Србима у НДХ. Најсвјежији примјер је извињење директора Меморијалног центра Сребреница Емира Суљагића за злочине над Јеврејима које су починили муслимани са акцентом на припаднике 13. Вафен СС брдске дивизије „Ханџар“. Према његовим ријечима ти који су починиле злочине над Јеврејима „nisu to činili u naše ime. Njihova djela ne govore u naše ime ni danas. Naš narod i zemlja su bili porobljeni i pod okupacijom, naš glas je bio ugušen.“ Овим Суљагић прешућује да је врх вјерског и политичког дијела муслимана у БиХ стао уз НДХ, а још више уз њемачке нацисте од којих су тражили и подршку за своју аутономију. Чак су новембра 1942. године окупљени у „народном одбору“ писали Хитлеру гдје су између осталог навели како „ниједна етничка група, ниједно племе, а исто тако ниједан народ у читавој Европи није са више привржености осетио и разумео Ваш гигантски покрет за успостављање новог реда у Европи, као ми Босанци, муслимани Босне.“[1]

За много масовније злочине муслиманских усташа и усташких милиционера над Србима источне Босне није се до данас нико извинио из реда муслиманског народа. Ти злочини су забиљежени у изворима свих зараћених страна, тако да су непобитне чињенице пред свима онима који желе објективно да сагледавају то питање. Међутим, примјетна је тенденција истицања четничких, а негдје и партизанских злочина над муслиманским становништвом источне Босне. Није спорно да се пише и о тим злочинима, али не на начин да се тиме релативизује Геноцид над Србима у НДХ и скрене пажња са муслиманских злочинаца. Такође, треба имати у виду да су злочини српских устаничких формација према муслиманском и хрватском становништву у НДХ, углавном дошли као израз освете за злочине које су претходно учинили припадници војних формација НДХ. Та чињеница не оправдава злочине над муслиманима, али их ставља у историјски контекст. Зато ћемо у овом тексту покушати да укажемо на злочине које су починиле муслиманске формације у служби НДХ и Нијемаца на подручју Подриња. Ти злочини су познати људима од струке који се баве поменутим питањима, али лаичка јавност је недовољно упозната с њима.

Код аутора који долазе из Федерације БиХ присутна је тенденција, посебно када је ријеч о муслиманским милицијама, да се оне представе као сеоске страже или заштите села тј. муслиманска самоодбрана од четничких формација, али и других војних формација које су крстариле територијом НДХ. Колико су ови аутори пристрасни показаћемо на примјеру села Пурачић код Тузле. Наиме, тузлански жупан Рагиб Чапљић „је у другој половини септембра 1941. окупио овећи збор људи у Пурачићу, гдје је окупљеном народу говорио о стању и приликама у Босни и широј тузланској регији. Том пригодом заговарао је формирање локалне муслиманске легије”.[2] Да су сељаци у Пурачићу знали каква је ситуација у Босни и Херцеговини, свједочи нам изворна грађа на основу које сазнајемо да је већ у јуну 1941. године у Пурачићу постојао усташки табор. Њега су, између осталих, чинили Дилавер Дедић, Хабибија Дедић, Абдулах Дудић, Фуад Сулејмановић, Махмут Шабановић, Хусеин Фатушић, Мурсел Заимовић, Мухамед Бачић и Џемал Османовић. Ове усташе су заједно са локалним оружницима (жандарима), одмах након њемачке објаве рата СССР-у, почеле са хапшењем угледних Срба, а почетком августа учествовале су у злочинима над Србима у Пурачићу. Исте усташе су у септембру 1941. године запалиле српска села Сизје и Милино Село: „Том приликом су побили око 50 лица, а стоку опљачкали и отерали у Пурачић у усташки табор.”[3]

 

На основу овога можемо закључити да је поменути Рагиб Чапљић муслиманске сељаке из Пурачића припремао на одбрану од одмазде четничких снага. Према томе, крваво коло злочина и одмазде на простору источне Босне не може се дефинисати, како то неки аутори тврде, четничким планом истребљења свих муслимана на простору данашње Босне и Херцеговине (БиХ).[4] Још мање можемо прихватити став неких страних историчара по којем су Срби у Тузли под управом поменутог „великог жупана Рагиба Чапљића” били „сигурнији него другдје у земљи”.[5]

У љето 1941. године почињу масовни злочини над српским становништвом широм НДХ. Подручје источне Босне било је једно од најстрадалнији током тих ликвидација, али и жариште српског устанка. Један монструозан злочин забиљежило је између осталих и Родољуб Чолаковић, један од највиших функционера КПЈ токо Другог свјетског рата. Наиме, он пише да су усташе у задружном магацину у Дрињачи код Зворника, поклали одређен број Срба и то над једним буретом. Према ријечима неке старице чија су три сина тад убијена, усташе су хтјеле „да то буре напуне српском крвљу и да га пуна пошаљу некаквом поглавнику, змија га за срце ујела, дабогда.“[6]

Исто је забиљежио и Перо Ђукановић, прво четнички,а касније партизански командант: „Украј магацина налази се једно овеће отворено растово буре, у коме се затекло око 150 литара људске крви. Жртве су биле затворене у већа одјељења на магацинском задружном тавану. Одатле су биле извођене у посебну празну просторију и скидане до гола. Свођене су низ степенице те клате над буретом крви. Џелати су над појединцима искињавали посебан звјерски ћеиф. Тако су неким сјечене руке, ноге и други дијелови тијела, ваљда да допуне буре, јер су се већ пјани изговарали да пошаљу поклон Анти Павелићу, поглавнику, у Загреб.[7] О истом злочину говорили су и свједоци пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача, након Другог свјетског рата. Свједоци су познали неке од злочинаца који су учествовали у овом и другом злочинима над Србима тога краја, а то су били: Хасан Кекић, Плејић Ђуро, Илија Тадић, Мујо Пашалић, Мехмед Пашалић, Зајид Османовић, Ислам Османовић, Мехо Бегановић, Рифет син Азиза из Нове Касабе који је након рата према ријелима свједока био милиционер у Власеници. То је било могуће из тога разлога што су многи припадници муслиманских легија и милиција прешли у партизане. Тако је поменути Родољуб Чолаковић записао да је нпр. већина муслимана из „Муслиманске легије“ Мухамеда Хаџиефендића из Тузле, прешла у Тузлански партизански одред.[8]

Кад смо код Зворника, на том подручју почев од августа 1941. године, дешавали су се масовни или појединачни злочини над Србима. Злочинци су углавном долазили из реда локалних муслимана. На том подручју је од фебруара 1942. године, до септембра 1944. године, дјеловала је муслиманска легија под вођством Арапаџић Мехмеда родом из Херцеговине. Његoва легија имала је упоришта у муслиманским селима око Зворника. Испод представљамо списак познатих злочинаца са подручја Зворника и околине:

 

У Шековиће су из Власенице упадале усташе под вођством Чатовић Мурата, Пасарић Стјепана и Мехе Смајића. Пљачкали су, хапсили и убијали Србе. То је довело до устанка српског народа на том подручју у августу 1941. године. И усташе из Кладња под вођством Авдана Хасића и Таиба Ђозића упали су у Шековиће јуна 1943. године. Том приликом су, према причању свједока, „пљачкали, силовали дјевојке, запалили цркву, школу, болницу, касарну, и још десетак кућа, а кога су год ухватили у селу, заклали су или стрељали.“[9]

Муслимани Братунца дочекали су Нијемце са усхићењем и свечано. Убрзо је формиран усташки табор којег су чинили: Етхем Ефендић, Реско Ефендић, Осман Ђогаз, Осман Верлашевић и неки Рахман. Усташе су одмах приступиле хапшењу Срба, а само хапшење „вршили су мјештани Муслимани који су у општини добивали пушке и смењивали се на стражи“.[10]

Збиљежени су случајеви недисциплине муслиманских злочиначких формација, па су их чак власти НДХ понекад разоружавале као у овом случају:

„По горњем питању, овде је поново указивано државном секретару Кватернику да се показује како Муслиманска легија није адекватна да извршава задатке које јој је наменила хрватска влада. На основу вишекратног указивања на кршење закона и зверства ове легије, сада је од стране државног секретара Кватерника предузета енергична акција. Тако је 28. 4. 1942. командант једне Хаџиефендићеве јединице због недисциплинованог понашања у Власеници осуђен на преком суду и стрељан од стране усташа. Његова јединица од око 160 легионара била је разоружана. Исто тако је била разоружана и једна јединица муслиманске милиције у Рогатици а разоружавање једног батаљона постављеног дуж Дрине који броји око 700 људи је у току. Намерава се да се у року од 3-4 недеље разоружа цела Муслиманска легија (отприлике 3000 људи) и да се они добри елементи, који су вољни да се касније понашају дисциплиновано, прикључе усташама.“[11]

Срби избјегли из Фоче у Србију, свједочили су о звјерствама муслиманских усташа:

„Првих дана место Фочу окупирали су Талијани. Они су остали у фочи око 15 дана. За њихово време био је у Фочи за Србе сношљив живот. Талијани нису никога дирали. После тога времена, Талијани су се повукли, а у Фочи успостављена је усташка власт. Сами мештани, који су у великој већини Муслимани, организирали су усташки логор. Први усташки логорник у Фочи био је Муслиман Алија Гогалија, лађар, који је после од четника убијен. Међутим главни усташки вођа у Фочи у самом почетку био је Хајровић, старешина среског суда у Фочи. Од других усташа Фочана, наводим још и ова лица: Мујагу Кукавицу кафеџију, Лојо шустер, браћу Хатибовић трговци, Мухамеда Авдагића трговца и др.

Усташке власти одмах су отпочели вршити терор над Србима. Поједини усташе упадали су ноћу у српске куће и вршили преметачину. Код тих преметачина пљачкали су Србе и односили им из куће ствари које су се усташама свиђале.“[12]

На подручју Сребренице у Другом свјетском рату, живот за Србе био је такође угрожен од усташа, а међу њима већину су чинили муслимани:

„У априлу 1942. године, када су усташе навалили да кољу невини народ, том приликом дошли су у моју кућу и отерали из куће моју жену Ружу, стару 21 годину, једно женско дете, старо 2 године, моју снајку Ангелину, стару 37 година и моју мајку Јованку, стару 50 година, где су их отерали од куће 500 метара и побили их, где су ми мајку уболи ножем 13 пута и она је се случајно из оне камаре убијених одваљала у један поток и била је у животу 3 дана, одатле се дигла и дошла кући. У кући сма је нашо и мени је сву ствар испричала шта је са њима било и ко их је побијо. Са ових четворо је убијено још четворо, то јест, мој брат Петар, стар 17 година, Алекса, стар 9 година, братић Бошко, стар 8 година и сестра Даринка, стара 14 година. Са истим је убијено још троје из села Забрђе, срез власенички, који су били избегли од куће. На овом месту је убијено још тринаест особа из мога села.

Ја сам после смрти моје мајке тужио у усташкој команди ове који су ми побили чељад и њих је Хрватска власт затворила у затвор у Тузли, и приликом напада на Тузлу од стране Народно Ослободилачке Војске 1943. године, они буду пуштени из затвора, то јест, од стране Народно Ослободилачке Војске, јер нису другови знали зашто су ови кољачи затворени.

У убијању ових особа су били: Бекто Смаиловић из Миличевића, Алиспахић Мујо, син Заиров, Ћамил Цврк, Мухарем Зукић, Ибро Зукић, сви су из села Миличевића, општине сребреничке. Ови сви кољачи се и данас налазе у шуми где их чељад, то јест, њихове задруге хране.“[13]

И у јулу 1944. године Срби око Сребренице били су изложени покољима муслиманских усташа:

„У јулу 1944. године, када је Судар, чувени кољач, навалио да коље невини православни народ, том приликом дошле су усташе са легијом Мује Омеровића и Арпаџића у Кравицу и напали Н(ародни) О(слободилачку) В(ојску) у селу Поповићи, гдје су другови одатле одступили за село Хрнчиће. То је било 3. јула 1944. године, и кад су другови одступили, усташе уз помоћу легије Мујине и Арпаџића, навале да кољу невино цивилно становништво, гдје су поклали 96 невиних људи, жена и дјеце. Ја сам се десио у својој кући и одмах сам побего из куће у шуму и ту се мало склонио од усташа за децом и женом. Али, по несрећи, наиђу на нас усташе, т(о) ј(ест), Осман Верлаш(евић) из Братунца и Мустафа Хоџић из Побуђа, општина Кравица, срез Сребреница, и још један са њима, где нас Мустафа хтеде да побије, али на нашу срећу нас Осман Верлаш(евић) одбрани од сигурне смрти. Осман Верлаш(евић) се сада налази у затвору у Тузли, а Мустафа Хоџић се налази код куће у Побуђу. Како сам нагласио да су оба учествовали у покољу невиног становништва у Поповићима-Кравица. Кад нас је Осман одбранио ја сам са децом и женом се преместио на друго место, где сам се на срећу спасио. Ја сам овог кољача једном јављо опономоћеништву О(дељења за) З(аштиту) Н(арода) у Зворнику, што другови нису до сада ништа предузели.“[14]

И у Рогатици муслиманске усташе су предњачили у злочинима над српским становништвом:

„Чим је отишла немачка војска из Рогатице, дошао је тамо од некуда из Хрватске неки Маркић Иван, који је још тада носио униформу поручника југословенске војске. Он је одмах организовао усташки логор и таборе у срезу рогатичком. У усташке редове ступили су само Муслимани из рогатичког среза…

Тако су усташе једног дана под водством Думоњић Зулфе, земљорадника из Думоњића, Оџића Мује земљорадника из Шетаровића и Дуре циганина из Рогатице дошли у село Загорице, где су убили Штицу Љубисава земљорадника његову мајку Јоку и Жижовић Саву удову. Опљачкали су кућу Жижовић Милана, који је пред њима побегао у шуму, а затим су му кућу и господарске зграде запалили…

Из Живаљевине отишли су у Рогатицу, где су упали у дућан Јанковића Алексе трговца. У дућану су нашли његову жену Загорку и две кћерке, старе између 12 и 14 година. Њих су са собом повели, а уједно су ухватили и Бартула Златану, кафеђиницу, па су их све скупа одвели у правцу села Гривци. Кад су дошли у близину тога села до места званог ‘Рудине’ ту су кћеркама Јанковић Загорке почупали косе плетенице, а затим их мучили и силовали пред очима њихове мајке и напослетку убили. После тога су убили и њихову мајку Загорку. Напослетку пуцали су у Бартула Златану, коју су ранили у раме и она је пала на земљу. Усташе, мислећи, да су и њу убили, отишли су даље, а Бартула Златана, када су се усташе удаљили, отишла је у суседно село Грувце, где је све ово испричала, а шести дан је и она умрла…

Чим су Срби видели, да ће сви изгинути од усташа, почели су бежати у шуме и тамо формирати четничке одреде за борбу против усташа…

Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе: Дуро, циганин из Рогатице, који је био командант једне усташке сатније и који је као усташа био најкрволочнији; Чаушевић Ејуб, трговац из Рогатице; Афизовић Авдо, поседник из Рогатице; Кабаш Илија, кочијаш из Рогатице; Јамаковић Амдија, поседник и трговац из Рогатице три сина од којих је најстаријем име Мустафа, који је усташки логорник, док двојицу млађих не знам имена; Пешић Ибрахим, земљорадник и лугар из Пашић Куле; Думоњић Зулфо; земљорадник из Думоњића; Оџић Мујо, земљорадник из Шоторовића; Чаплић Рагиб, велепоседник и бивши народни посланик, а сада велики жупник у Тузли; Машића Мује, трговца и земљорадника из села Кукавице три сина, од којих је најстаријем име Мехо, а другој двојици не знам имена; Катица, земљорадник из Крамер села; Девеџија Хусо, земљорадник из Жепе; Парница Хасан, земљорадник из Вратара, те још више других, чија имена не знам.“[15]

Сличних примјера има на стотине, а да и не спомињемо страдање хиљаде Срба на обали Дрине у марту 1942. године. У свим тим покољима српског становништва учествовали су припадници муслиманског народа који су припадали разним милицијама, усташким једницама, „Црној легији“, легијама и другим формацијама.

Слиједи „Списак припадника 29. усташке дјелатне бојне“, у: „Зборник докумената: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату, Источно Сарајево-Бања Лука 2020:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Vladimir Dedijer, Antun Miletić, „Genocid nad Muslimanima 1941-1945 – Zbornik dokumenata i svjedočenja“, (Sarajevo: Svjetlost, 1990), 251.

[2] Adnan Jahić, Muslimanske formacije tuzlanskog kraja u Drugom svjetskom ratu, Tuzla, 1995, 35.

[3] Архив Босне и Херцеговине (АБиХ), Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за БиХ (З. К. У. Р. З), К. 227, Записник састављен16. септембра 1946. године у Тузли, срез тузлански, З. К. У. Р. З., Инв. број 58080. Као усташе и помагачи усташа помињу се још: Разић Кадрага, жандармеријски наредник Тадијанић Матија, Туфкчић Хусеин, Ватушић Мехмед, Сулејмановић Шабан, Баталић Јунуз, Ћатовић Заим, Дедић Рашид, Тињић Садик.

[4]Merisa Karović, „Muslimanske milicije u Bosni i Hercegovini 1941–1945”, Glasnik Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, Sv. br. 1–2, Sarajevo, 2007, 54.

[5] Marko Attila Hoare, Bosanski muslimani u Drugom svjetskom ratu, Zenica, 2019, 174.

[6] Rodoljub Čolaković, Zapisi iz oslobodilačkog rata, knj. 2, Zagreb 1948, 15.

[7] Запис Пере Ђукановића Устанак на Дрини, приредио Здравко Антонић, Београд 1994, 65-66.

[8] Родољуб Чолаковић, Записи из ослободилачког рата, књ. 4, Сарајево 1951, 272.

[9] АБиХ, З. К. У. Р. З, К. 236, Инв. број 58015.

[10] АБиХ, З. К. У. Р. З, К. 204, Инв. број 56385.

[11] Из извјештаја полицијског аташе Ханса Хелма од 4. маја 1942. команданту полиције у Београду Емануелу Шеферу, у: „Усташка зверства-Зборник докумената (1941-1942)“, приредио Милан Кољанин, Нови Сад 2020.

[12] Свједок Смрекић Мирослав из Фоче, у: „Босна и Херцеговина – Саслушања српских избеглица“, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд 2022, 86-87.

[13] Свједок Станоје Стјепановића из Јежештице, општина кравичка, срез Сребреница, у: „Зборник докумената: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату“, приредила група аутора, Источно Сарајево-Бања Лука 2020, 120-121.

[14] Свједок Митар Бојић из Оправдића, општина Кравица, срез Сребреница, у: „Зборник докумената: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату, приредила група аутора, Источно Сарајево-Бања Лука 2020, 307-308.

[15] Изјава свједока Стеве Лубарде из Пљешевице код Рогатице, у: „Босна и Херцеговина – Саслушања српских избеглица“, приредио Вељко Ђурић Мишина, Београд 2022, 127-130.

Слични текстови

Злочин и освета на Дрини: Вишеград

Након што је Фондација „Заборављени коријени“ из Источног Сарајева, објавила зборник докумената о страдању Срба у „романијском крају и дијеловима источне Босне“, […]

Хрватски информативни центар (ХИЦ): Један аргумент који оспорава „бијеле траке“ у Приједору 1992.

Хрватски информативни центар (ХИЦ) прикупио је у периоду од краја 1992. до 1994. године, 149 изјава муслиманских и хрватских избјеглица из Приједора […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору