Свједоци смо да у доба интернета протурити лаж или полуистину није било никад лакше. Друштвене мреже посебно користе пропагатори босанске/бошњачке нације и они који настоје да оптуже српски народ како је он од постанка кољевка зла, његова култура је лажна итд. Аутор овог текста имао је прије неколико мјесеци разговор са једном станарком Сарајева, која је устврдила да нема доказа да је стари сват, покојни Никола Гардовић убијен јер нико није приказао тијело убијеног. Нема намјеру упуштати се у полемисање око ове злонамјерне лажи, само напомињем овај случај да би читаоци могли да схвате до које мјере иде изопаченост одређених умова.

Овдје ћу пажњу посветити неколицини утврђених фалсификата који круже друштвеним мрежама, а пласирани су од стране медија, организација или појединаца из Федерације БиХ, али имају своје сљедбенике и у Републици Српској и Србији. Кренимо од средњег вијека и Твртка. Скоро ми је један колега послао наводни текст из неименоване повељае краља Стефана Твртка који гласи:  „Ja, kralj Tvrtko Bošnjanin, vo imja Gospodina nebeskogo, imja naroda Bosnskogo Vama kazujem: O bratijo vlastelini, sokoli, vuci, junaci bosanski, kojekude vo našoj Bosnici. Slava danu ovomu, slava precima, banovima i banovićima! Živ bio Tvrtkovče, živ žit tvoj i loze tvoje plemenite!“

На први поглед се може запазити да се у наводним Твртковим ријечима које треба да су из друге половине 14. вијека, мијешају ријечи из црквенословенског језика „во имја“, преко узречице Карађорђа „којекуде“, до ријечи „Босници“ која никад није коришћена у домаћим средовјековним повељама, па до највише оних модерних ријечи које можете прочитати у горњем цитату.

Ако погледамо све повеље које су дијци саставили у име краља Твртка, ни једна нема сличан почетак. Ево цитата из једне Тврткових повеља преведен на савремени српски језик, да можете видјети колико се разлику од ових измишљотина:

„У почетак Оца, у испуњење Сина и силаском Светога Духа, амин. О предивна висото мудрости и спознајо божанствене силе! Како су необухвативи судови његови и неизбројиве стазе његове  њих је испунио милосрђем и штедротама којима се са горњих висина својега божаства приљубио целој васељени и пошто је људско суштатство, посрнуло у преступу, собом обожио, усео је на небеса покоравајући се Оцу сведржитељу и извршио дело како је изволио. Њиме се и скиптри царски утврђују по целој васељени и красујући се славе Бога сведржитеља. Тако и ја, Стефан Твртко, по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Крајева, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим, удостојен бејах да царујем у земљама родитеља и прародитеља наших, чинећи им милост и уписујући (убрајајући) свакоме по вери и заслузи његовој…“ – ПОВЕЉА КРАЉА СТЕФАНА ТВРТКА I КОТРОМАНИЋА КНЕЗУ И ВОЈВОДИ ХРВОЈУ ВУКЧИЋУ ХРВАТИНИЋУ од 12. марта 1380.

У свим осталим повељама краља Стефана Твртка али и његових насљедника, среће се углавном иста или слична титула која почиње „краљ Срба, Босне, Приморја…“. Оно што још нико од оних који тврде да је горња измишљотина тачна није понудио, јесте повеља у којој се налази наводни текст, тј. када је и коме писана, као и у којем је научном часопису објављена анализа те непостојеће Тврткове повеље.

Сигурно вам се бар једном десило, сурфајући по интернету, да сте наишли на наводни цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи:

„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…“

Овај наводни Ћосићев цитат обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама итд. Глуви и слијепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа „Деобе“ (1961). Дакле, књижевни изражај а не научни суд о једном народу. Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: „роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа.“ Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста и то погрешно. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи. Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе.“

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве „радне, текуће прибелешке“ објављене су 1992. године у књизи „Промене.“ У тој књизи „говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године.“

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:

„Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.“

 

Један од фалсификата који се може наћи и на страницама великих међународних медија, као што је „Слободна Европа“, „Ал Џазира“, „Дојче Веле“ али и у београдском „Данасу“  и многим другим медијима, јесте наводна наредба која је наводно прочитана на Радио Приједору 31. маја 1992. године, а која наређује Муслиманима и Хрватима да ставе бијеле траке око руке:

“Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ovim ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice.“

Довољан доказ да је то лаж, јесте што ни у Хагу нема ове наводне наредбе са Радио Приједора да се користи у неком судском поступку, али и то што постоји проглас прочитан на Радио Приједору 30. маја 1992. године, након што су српске снаге одбиле напад муслиманско-хрватских снага на град Приједор. Снимак прогласа можете послушати на овом линку: РАДИО ПРИЈЕДОР 30. МАЈ 1992. ГОДИНЕ.

Онај који је дефинитивно срушио овај фаласификат јесте Един Рамулић, један од водећих активиста који заговарају постојање „бијелих трака“ у Приједору, које су наводно морали носити муслимани и хрвати. Ипак, он признаје, чак позива да се престане са коришћењем овога фалсификата, јер како он каже „Наредба да људи ставе бијеле траке у Приједору није емитована на радију. Молимо вас људи, немојте такве фалсификате дијелити, нема потребе за лажима и подметањима…“

Овај низ фалсификата могли би наставити, али не желимо да текст учинимо предугачким. Само ћемо навести да се ти фалсификати баве лажирањем натписа на стећцима, догађаја из протеклог рата, догађаја из Другог свјетског рата и слично. Али, немојмо мислити да су ти фалсификати безопасни, него запнимо свим силама да их свакодневно проналазимо и разобличавамо, јер ако то не будемо чинили можда ће једног дана лаж постати истина, а истина се сматрати за лаж.