Краљ Стефан Твртко и његово позивање на „господу српску“

Категорија: Uncategorized Насловна Средњи вијек

Један детаљ остао је слабо примјећен у вези Тврткове краљевске титули. Наиме, када је Стефан Урош IV Душан „Силни“ узео царску титулу, а узео ју је по праву силе од Грка (Ромеја), настојао је да ту титулу србизује. Зато на прво мјесто у својој царској титули ставља Србе, а не Грке (Ромеје) који су знатно прије Срба имали цареве Источног римског царстав (Византија).

На другој страни, када Твртко Котроманић по крвној линији узима српску краљевску круну, не узима само српско краљевско титуларно име Стефан, него и многе традиције са двора Немањића. Такође, у својој титули на прво мјесто ставља Србе, а не Босну, а да је којим случајем сматрао ту титулу туђом, вјероватно би попут Душана настоја да ту „туђу“ краљевску титулу побосанчи. Али, видимо да то није био случај из разлога што, како је сматрао и историчар Михаило Динић, између Босанаца и Рашана (Србијанаца) није било етничке разлике. Твртко је „можда, проглашавајући се у првом реду за ‘краља Србљем’, тиме хтео, на дискретан начин, да истакне своје право и на остатак немањићке баштине, је рје вероватно гајио наду да евентуално једног дана може проширити своју власт још на који део бивше немањићке државе.“[1]

Међутим, оно на шта аутор овога текста жели да стави акценат када је у питању Твртково свједочење о својој краљевској круни јесте његово позивање на „господу српску“. Тако у повељи од 2. децембра 1382. године каже у вези поријекла своје краљевске титуле: „и удостојен бијах вијенца и части и скиптра царскога првих мојих родитеља светих, господе српске, краљева и царева, и слиједим њихов живот и вјеру, и правилом (законом) царским све недостатке исправљајући и извршавајући у земљама богодарованог ми краљевства.“

Дакле, Твртко се овдје отворено позива на своје претходнике које назива господом српском. Са друге стране, краљеви и цареви из династије Немањића немају потребу посебно истицати да су њихови родитељи господа српска. Више истичу њихову светост. Када и спомињу своје претходнике, углавном их наводе поименично или кажу „светих прародитеља мојих“[2] или „царства отачаства мога“[3] и слично. Тиме Твртко као да жели додатно истаћи да је он насљедник српске круне, односно да су његови прародитељи господа српска. Ово би говорило још више у прилог Твртковог српског идентитета и идентитета његове краљевске титуле. Такође, Стефан Твртко не наводи поред господе српске и „господу босанску“, што још једна занимљива чињеница.

Михаило Динић, „Из српске историје средњега века“, приредили Сима Ћирковић и Властимир Ђокић, Београд 2003, 314.

[2] Синиша Мишић, „Хрисовуља цара Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачу манастиру Хиландару“: у: „Стари српски архив“, књига 4, Београд 2005, 135-149.

[3] Раде Михаљчић, „Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару“, у:  „Стари српски архив“, књига 4, Београд 2005, 151-160.

Слични текстови

Злочин и освета на Дрини: Вишеград

Након што је Фондација „Заборављени коријени“ из Источног Сарајева, објавила зборник докумената о страдању Срба у „романијском крају и дијеловима источне Босне“, […]

Хрватски информативни центар (ХИЦ): Један аргумент који оспорава „бијеле траке“ у Приједору 1992.

Хрватски информативни центар (ХИЦ) прикупио је у периоду од краја 1992. до 1994. године, 149 изјава муслиманских и хрватских избјеглица из Приједора […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору