Зашто нема Бошњана у повељама у којима се спомињу други народи

Категорија: Насловна Средњи вијек

Теорија коју желим овдје да представим, најкраће речено, своди се на чињеницу да у домаћим повељама насталим у границама државе Котроманића, термин Бошњани или добри Бошњани, спомиње се само кад је ријеч о крупној властели из Босне, када се она позива за свједоке неких крупних одлука или у неким повељама када се спомињу државни или географски називи за становништво нпр. Бошњани и Дубровчани, Бошњани и Хумљани, Бошњани и Усорани итд. Међутим, када се у домаћим ћириличним повељама наводе народи у неким граничним територијама, нема помена Бошњана, али има Срба, Влаха, Дубровчана и Хрвата.

Занимљив је извор Гргур Николић, припадник угледне хумске властелинске породице Николића, која је била у сродству са Немањићима и Котроманићима. Наиме, Гргур 1418. године укида царину пред Стоном коју је својевољно раније био успоставио. Своју одлуку објелоданио је у повељи од 6. јула исте године и у тој повељи каже да је царина укинута за сваког „тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона“.[1]

Иако је територија којом је владао Гргур Николић била у саставу државе Котроманића, а према неким квазинаучним теоријама у средњовјековној држави Котроманића државотворно становништво били су Бошњани, видимо да их нема међу побројаним народима у повељи Николића. Чак, неки воле рећи као Срба није било на територији данашње БиХ све до доласка Турака или оне још спектакуларније теорије које кажу да Срба у БиХ није било до друге половине 19. вијека. Али, како онда да Бошњана нема, а Срба има у повељи једног великаша са простора босанске државе?

Знамо да је било миграција становништва  из Босне у Хум, поготово сточарских маса,[2] али без обзира на то нема помена Бошњана у повељама хумске властеле ни на босанском приморју, што нам говори да је ријеч о сталежу или кад имамо помен само „Бошњани“ без онога испред „добри“, ради се о регионалном називу за људе из Босне.

Пратећи изворе који говоре о становништву босанске државе, настављамо према ријеци Цетини. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“.[3]

Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. Једино је питање у вези Влаха, да ли се то односи на романске влахе или српске сточаре. Могуће је, да је било и једних и других.

О јасној етничкој  граници између Срба и Хрвата на ријеци Цетини, као и потврди да Хрвата у значајнијем броју није било у босанској средњовјековној држави, посебно њеним јужним крајевима, свједочи и повеља бана хрватског Ханжа Франкопана, настала само двије године након повеље Ђурђа Воисалића. У тој повељи, којима Ханж потврђује Власима њихова права спомињу се на његовој територији Хрвати, Власи и Срби:

„И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина“ и „да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара“.[4]

Видимо да иако територије браће Ђурђевића граниче са Хрватима, нема помења Хрвата као становника њихових области. Са друге стране границе, на територији Франкопана спомињу се и Срби, што значи да су тамо доспјели својим миграцијама из босанске државе, дакле поријеклом су из државе Котроманића. Босански сточари су још пре него ће Твртко освојити велике дијелове средњовјековне Хрватске и Далмације, долазили и насељавали се на тим просторима,[5] али како видимо ти сточари нису били „Бошњани“, него Срби и Власи.

Такође, на територији којом је владао херцег Стефан Вукчић Косача, а то је територија данашње Херцеговине, западне Црне Горе и приморја од Омиша до Пељешца и дијела око Херцег Новог, спомињу се Срби и Власи. Тако херцег Стефан из 1450. године,  у уговору са Дубровником о миру гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици.[6]

Годину дана касније његов син кнез Владислав, у уговору са Дубровником каже: „обавезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе, да трговине ради слободно у Дубровник иду“.[7]

[1] Михаило Динић, „Из српске историје средњега века“, приредили Сима Ћирковић и Властимир Ђокић, Београд 2003, 327.

[2] Bogumil Hrabak, Naseljavanje hercegovačkih i bosankih Vlaha u Dalmatinsku Zagoru u XIV, XV i XVI veku, Vlasi u staroj hrvatskoj istoriografiji, Split, 2010, 201-202.

[3]Аранђел Смиљанић, „Повеља војводе Ђурђа Воисалића којом потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима“, у: Грађа о прошлости Босне, 4, Бања Лука, 2011, 123.

[4] Radoslav Lopašić, „Bihać i Bihaćka krajina“, Zagreb 1890, 298.

[5] Bogumil Hrabak, нав. дјело, 202.

[6] Радослав М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови сад 1909, 27.

[7]Исто.

Слични текстови

THE ROLE OF MUSLIMS IN GENOCIDE OF SERBS IN NDH ON THE TERRITORY OF THE BOSANSKA KRAJINA

The role of members of the Muslim population in the Genocide against Serbs in the Independent State of Croatia (NDH) has, to […]

Прилог истраживању погибије Младена Стојановића

Прекретница између односа партизана и четника било је убиство др Младена Стојановића. Наиме, након оштенародног српског устанка и јединственог дјеловања устаника на […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору