Зашто нема Бошњана у повељама у којима се спомињу други народи

Категорија: Насловна Средњи вијек

Теорија коју желим овдје да представим, најкраће речено, своди се на чињеницу да у домаћим повељама насталим у границама државе Котроманића, термин Бошњани или добри Бошњани, спомиње се само кад је ријеч о крупној властели из Босне, када се она позива за свједоке неких крупних одлука или у неким повељама када се спомињу државни или географски називи за становништво нпр. Бошњани и Дубровчани, Бошњани и Хумљани, Бошњани и Усорани итд. Међутим, када се у домаћим ћириличним повељама наводе народи у неким граничним територијама, нема помена Бошњана, али има Срба, Влаха, Дубровчана и Хрвата.

Занимљив је извор Гргур Николић, припадник угледне хумске властелинске породице Николића, која је била у сродству са Немањићима и Котроманићима. Наиме, Гргур 1418. године укида царину пред Стоном коју је својевољно раније био успоставио. Своју одлуку објелоданио је у повељи од 6. јула исте године и у тој повељи каже да је царина укинута за сваког „тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона“.[1]

Иако је територија којом је владао Гргур Николић била у саставу државе Котроманића, а према неким квазинаучним теоријама у средњовјековној држави Котроманића државотворно становништво били су Бошњани, видимо да их нема међу побројаним народима у повељи Николића. Чак, неки воле рећи као Срба није било на територији данашње БиХ све до доласка Турака или оне још спектакуларније теорије које кажу да Срба у БиХ није било до друге половине 19. вијека. Али, како онда да Бошњана нема, а Срба има у повељи једног великаша са простора босанске државе?

Знамо да је било миграција становништва  из Босне у Хум, поготово сточарских маса,[2] али без обзира на то нема помена Бошњана у повељама хумске властеле ни на босанском приморју, што нам говори да је ријеч о сталежу или кад имамо помен само „Бошњани“ без онога испред „добри“, ради се о регионалном називу за људе из Босне.

Пратећи изворе који говоре о становништву босанске државе, настављамо према ријеци Цетини. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“.[3]

Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. Једино је питање у вези Влаха, да ли се то односи на романске влахе или српске сточаре. Могуће је, да је било и једних и других.

О јасној етничкој  граници између Срба и Хрвата на ријеци Цетини, као и потврди да Хрвата у значајнијем броју није било у босанској средњовјековној држави, посебно њеним јужним крајевима, свједочи и повеља бана хрватског Ханжа Франкопана, настала само двије године након повеље Ђурђа Воисалића. У тој повељи, којима Ханж потврђује Власима њихова права спомињу се на његовој територији Хрвати, Власи и Срби:

„И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина“ и „да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара“.[4]

Видимо да иако територије браће Ђурђевића граниче са Хрватима, нема помења Хрвата као становника њихових области. Са друге стране границе, на територији Франкопана спомињу се и Срби, што значи да су тамо доспјели својим миграцијама из босанске државе, дакле поријеклом су из државе Котроманића. Босански сточари су још пре него ће Твртко освојити велике дијелове средњовјековне Хрватске и Далмације, долазили и насељавали се на тим просторима,[5] али како видимо ти сточари нису били „Бошњани“, него Срби и Власи.

Такође, на територији којом је владао херцег Стефан Вукчић Косача, а то је територија данашње Херцеговине, западне Црне Горе и приморја од Омиша до Пељешца и дијела око Херцег Новог, спомињу се Срби и Власи. Тако херцег Стефан из 1450. године,  у уговору са Дубровником о миру гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици.[6]

Годину дана касније његов син кнез Владислав, у уговору са Дубровником каже: „обавезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе, да трговине ради слободно у Дубровник иду“.[7]

[1] Михаило Динић, „Из српске историје средњега века“, приредили Сима Ћирковић и Властимир Ђокић, Београд 2003, 327.

[2] Bogumil Hrabak, Naseljavanje hercegovačkih i bosankih Vlaha u Dalmatinsku Zagoru u XIV, XV i XVI veku, Vlasi u staroj hrvatskoj istoriografiji, Split, 2010, 201-202.

[3]Аранђел Смиљанић, „Повеља војводе Ђурђа Воисалића којом потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима“, у: Грађа о прошлости Босне, 4, Бања Лука, 2011, 123.

[4] Radoslav Lopašić, „Bihać i Bihaćka krajina“, Zagreb 1890, 298.

[5] Bogumil Hrabak, нав. дјело, 202.

[6] Радослав М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови сад 1909, 27.

[7]Исто.

Слични текстови

Злочин и освета на Дрини: Вишеград

Након што је Фондација „Заборављени коријени“ из Источног Сарајева, објавила зборник докумената о страдању Срба у „романијском крају и дијеловима источне Босне“, […]

Хрватски информативни центар (ХИЦ): Један аргумент који оспорава „бијеле траке“ у Приједору 1992.

Хрватски информативни центар (ХИЦ) прикупио је у периоду од краја 1992. до 1994. године, 149 изјава муслиманских и хрватских избјеглица из Приједора […]

Срби у БиХ

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

Архиве

Реклама по избору