Фалсификовање историје Другог свјетског рата на просторима данашње БиХ почело је још током тог истог рата. У томе су предњачили одређени комунистички функционери.

Данас имамо читаву поплаву научних, квазинаучних и публицистичких дјела у којима се изврћу или прешућују многе чињенице из партизанске борбе на просторима НДХ. Неки радови су мање, а неки више ослоњени на конструкције помоћу којих аутори покушавају измијенити досадашње погледе науке и јавности на историју НДХ.

Један од аутора „свјетског“ гласа који је саучесник у том послу, јесте и британски историчар Марко Атила Хоаре. Наиме, у његовој студији „Bosanski muslimani u Drugom svjetskom ratu“, објављена у Зеници 2019. године, може се наћи доста дискутабилних теза и закључака, а у неким реченицама и прикривене србофобија, као у овој: „Уништавајући Босну и Херцеговину, српски су националисти босанске Србе извели, метафорично, из државе и градова натраг у шуме и планине.“[1]

Треба напоменути да је издање које цитирамо, превод Хоарове студије написане на енглеском језику под насловом „The Bosnian Muslims in the Second World War: A Hostory“, у преводу Емира Суљагића.

Да би се одговорило на све спорне тезе и закључке у Хоареовој студији, било би нам потребна мања књижица. Зато смо одлучили да укажем на један дио који се односи на коначно ослобођење Приједора 7. септембра 1944. године. То је област коју добро познајемо и о којој смо раније писали у студији „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бањалука-Приједор-Београд 2021. године.

Наиме, колега Хоаре пишући о биткама за ослобођење градова на простору данашње БиХ, наводи и неколико реченица о ослобођењу Приједора:

„Илегални НОП се у потпуности инфилтрирао у домобрански гарнизон у Приједору, који је имао 2000 војника, и који се у договору са партизанима предао без борбе, што је Ђуро Пуцар, политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, приписао Титовом позиву упућеном домобранима. Дио приједорског грађанства, нарочито Срби и муслимани, укључио се у партизански напад и отворио ватру на одбрамбене положаје.“

Из хрватских војних докумената види се да су само поједини грађани Приједора отварали ватру из кућа на снаге НДХ и Нијемце. Вјероватно се радило о члановима КПЈ који су се придружили борбама у самом граду. Из записаних сјећања Иванке Гашић-Матерић, коју у фусноти наводи и Хоаре, видимо да су се грађани бојали изаћи из својих кућа и након што је Приједор ослобођен: „Ничег од оног како смо ми илегалци замишљали да ће бити када дође слобода. Маштали смо како ћемо са барјацима проћи кроз град, свираћемо, пјеваћемо.“[2]

Када је ријеч о домобранима, они се почињу масовно предавати крајем рата, али нису сви домобрани у Приједору пристали да положе оружје без борбе. Тако у записаним сјећањима Млађе Станића чији је Козарски одред током борби за Приједор дјеловао између Приједора и Босанског Новог, читамо о борбама на обали Сане против непријатељских снага које су се повлачиле са подручја Приједора према Босанском Новом:

„Било је и заробљених домобрана, око 400, које смо послали на рад у Грмеч“[3]

У партизанској документацији у вези борби за Приједор, забиљежени су у очајнички покушаји пробоја партизанских редова у чему су учествовали и домобрани.[4] Такође, неки партизански извори о непријатељским снагама у Приједору, доводе до закључка да није могло бити 2000 домобрана у Приједору, који су се наводно сви предали. Наиме, непријатељска посада у Приједору бројала је укупно преко 2000 људи, што значи да је било и домобрана, али свакако не 2000 и свакако се нису сви предали него их се неколико стотина борило до краја.[5]

На истој страни својих записаних сјећања, Станић се сјећа како им се тих дана предао батаљон домобрана из Босанског Новог у јачини 800 људи. Међутим, није имао повјерење у те домобране па је настојећи да их мотивише и спријечи какво изненађење, слагао да иду четници Васе Мијатовића од Приједора и да све редом кољу. Хоаре често настоји да домобране прикаже као мање опаснима или мање приврженима НДХ, али историјски извори говоре да су они тек кад је било јасно да губе рат, почели више да прелазе у партизане и прихватају барем деклеративно партизанска начела, али многи од њих су се прилично упорно борили против партизана.

Оно што је највећа замјерка на Хоареово писање о Приједору, јесте ћутање о домаћим усташким милицијама које су се до краја бориле против партизана и које су биле одговорне за злочине над српским становништвом. Наиме, у љето 1944. године на подручју тадашњег приједорског среза налазиле су се усташке милиције и то: Атлијина (римокатоличка) милиција у јачини 140 људи, Јагина „римокатоличка“ милиција у јачини око 500 људи, Шефкина (муслиманска) милиција у јачини око 450 људи и Реџина (муслиманска) милиција у јачини око 400 људи. Колико су ове милиције биле ратоборне, говори податак да је у току борбу за ослобођење Козарца код Приједора, 9. јула 1944, у борби против партизана погинуло 206 и рањено 58 припадника Реџине усташке милиције. Остака се повукао у Приједор да настави борбу.[6]

У току борби за Приједор и околину од 6. до 8. септембра 1944. године, у тим борбама је против партизана учествовало и око 140 Атлијиних милиционера, 340 Шефкиних милиционера и 280 Јагиних Милиционера и одређен број Реџиних милиционера. Што значи да су у међувремену многи изгинули у борбама против партизана (погледати њихов број у горњем пасусу).[7]

У Приједору и околини је поред милиција било и више стотина усташа и Нијемаца.  Такође, један мањи број четника Васе Мијатовића, који није прешао у партизане током љета 1944. године, налазио се око Приједора. Све те снаге из Приједора и Љубије, кад су кренуле у повлачење према Босанском Новом бројале су неколико хиљада људи.

Колега Хоаре је у својој студији о босанско-херцеговачким муслиманима у Другом свјетском рату, настојао да умањи њихову одговорност за Геноцид над Србима у НДХ и њихов најчешће савезнички однос према НДХ и Нијемцима. Такође, изашао је са теоријом по којој су муслимански грађански слој и донекле хрватски, били пресудни у ослобођењу градова у НДХ.  Тиме он користећи селективно историјску грађу, појединичаним и акцијама мањих група настоји да докаже масовну подршку муслиманског грађанства партизанима. Заборавља да су прве три године партизани скоро самостално, без велике помоћи илегалаца, ослобађали град за градом. Те побједе углавном нису биле дугог трајања и убрзо су се снаге НДХ и Нијемци враћали у градове и већина муслиманског и хрватског грађанства према њима се односила лојално или са одушевљењем. Свакако да је крајем рата, када је било јасно ко побјеђује, порасла солидарност муслиманско-хрватског грађанства са партизанима из шуме, како их Хоаре идентификује, али то је резултата нужде, а не антифашизма или симпатија према партизанима. А рачунали су и на то, да је за њих боље прићи партизанима него српским националним снагама окупљеним око Драже Михаиловића и других официра.

[1] Marko Atila Hoare, „Bosanski muslimani u Drugom svjetskom ratu“ preveo Emir Suljagić, Zenica 2019, 509.

[2] Иванка Гашић-Матерић, „ У ослобођеном Приједору 1944. године“, у: „Козара у Народноослободилачком раТу-Записи и сјећања, V, Београд 1978, 105.

[3] Млађо Станић, „Садејство Козарског одреда при ослобођењу Приједора 1944. године“, у: Козара у Народноослободилачком раТу-Записи и сјећања, VI, Београд 1978, 498.

[4] “Izvještaj Štaba 4. Divizije od 10. Septembra 1944. Štabu 5. Korpusa NOVJ o zauzimanju Prijedora I Ljubije”, u: “Zbornik NOR-a, tom, knjiga 29, dok. 58, str. 271.

[5] Branko Damjanović, Savo Popović, “Šesta krajiška narodnooslobodilačka udarna brigade, Beograd 1985, 220.

[6] Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд 2021, 55, 89.

[7] Исто, 91.