Однос муслиманског живља према партизанима у селима око Санског Моста, Љубије и Босанског Новог био је резервисан. Крајем 1943. године, муслимани наведеног подручја, још увијек нису били спремни да масовније помогну партизанску борбу иако се партизанско политичко вођство трудило да шири идеју „братства и јединства“: „Важно је уочити да наши људи нису вични радити са тим заосталим и вјерски фанатизираним масама. Изједначују поступак према онако политички заосталим муслиманима са борбеним српским живљем. Али ствар са муслиманима, као и са селима око Санског Моста па преко Љубије све до Новог, добро се развија. Муслимани помажу нашу војску, понеки уђе и у наше јединице, али још масовно неће. Карактеристична је изјава једног муслимана који каже: ‘Шта сте ви навалили да ми идемо у војску. Доста што се ми против вас не боримо. Пустите ви нас на миру.’ То може бити и неки прокрадени непријатељ у наш крај, али то је и разумљиво.“^[1]

Велики број рудара, углавном муслимана и Хрвата, напустио је Љубију крајем октобра 1943. године, када су партизани ушлу у то мјесто. Њих 716 је избјегло у Приједор, док је знатан број  (око 150) био мобилисан у СС јединице. Пошто су избјегли рудари из Љубије живјели у тешким условима, један дио је премјештен на рад у Зеницу, а одређен број рудара се самоиницијативно вратио својим кућама у Љубију и околину.^[2] Иако је било јасно да се рат не одвија у корист НДХ, незнатан број рудара је ступио у партизане. Комунисти нису успјели да масе рудара несрпског поријекла чвршће вежу за себе. Без обзира на слаб и закашњели одзив несрпских маса у устаничке редове, а на примјеру Љубије се то добро види, у партизанским извјештајима писаним од стране комуниста, српски устанак се представљао као устанак свих народа у којем се боре „најбољи синови свих наших народа“.^[3] Оваквим извјештајима, макар они били и из 1944. године, умањивао се значај српског народа у борби за слободу. Поред љубијских рудара и већина муслиманског становништва из села Бишћани, Ризвановићи и Хамбарине, побјегла је са усташама у Приједор.^[4]

Током 1943. и 1944. године, имамо и примјера убацивања њемачких шпијуна у партизанске редове. Тако је половином 1943. године, у редове Првог батаљона Шесте крајишке НОУ бригаде, добровољно дошао неки обућар Шериф родом из околине Приједора. Његово понашање је од почетка изазивало сумњу. Због тога је пребачен у чету команданта Вељкина Врућинића „да га увојничи и дотјера као борца – војника.“ У вријеме док је чета логоровала у селу Ризвановићи (јануара или фебруара 1944) Шериф је тражио и добио одобрење да оде у посјету својој дјевојци. Исте вечери усташе из Приједора су напале школу у Ризвановићима у којој су се налазили партизани. Сумњало се да је Шериф издао своје саборце. Ипак, из Приједора је стигла вијест да се неки заробљени партизан, испоставиће се Шериф, јуначки држао док су га водили и тукли кроз Приједор. Након мјесец-два Шериф се вратио у своју чету. Испричао је како је био заробљен, како су га тукли и како је побјегао из затвора. Неколико дана од повратка, Шериф је ухваћен  у тајном разговору са једним цивилом. Ипак је био шпијун што је и сам признао. Казна је била смрт: „Учинио је једну издају – злочин и више није стигао.“^[5]

Уз мање дораде преузето из књиге: Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 86-87.

[1] „Izvještaj Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu od 12. novembra 1943. god. Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu o stanju u Bosanskoj Krajini“, Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda  – Borbe u Bosni i Hercegovini 1943 god, IV, knj. 19, Beograd, 1959, 172.

[2] M. Kolar-Dimitrijević, “Rudnik željezne rude ‘ Ljubija’ za vrijeme okupacije”, Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji (1941-1945) radovi sa naučnog skupa održanog na Kozari (Mrakovica) 27. i 28. oktobra 1977, Prijedor, Prijedor, 1980, 372.

[3] „Izvještaj Štaba Petog korpusa od 24. maja 1944. Vrhovnom štabu NOV i POJ o proslavi Godišnjice formiranja korpusa“, Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda  – Borbe u Bosni i Hercegovini 1944 god, IV, knj. 25, Beograd, 1965, 372.

[4] Р. Пузигаћа, „На положају у Бишћанима“, Шеста крајишка НОУ бригада – Ратна сјећања, Београд, 1985, 514.

[5] С. Родић, „Чета је опкољена – издаја“, Шеста крајишка НОУ бригада…, 516-518.