Фарук Капиџић, архитекта и члан Комисије за очување националних споменика БиХ, изјавио је у емисји „Унакрсно“ на Уна Телевизији да је споменик краљу Стефану Твртко требао бити постављен иза зграде „Предсједништва БиХ“ и да би то било симболично зато што би он „на том мјесту иза Предсједништва заправо био тај дух Босне који је те деведесет друге, другог маја, овај, зауставио ту агресију из Србије. Баш до тог мјеста су дошли, покушавајући да заузму Предсједништво. Значи, снаге Југословенске народне армије, потпомогнуте четницима, аркановцима и тако даље. И дошли су дотле. Дакле, симболика те руке тад, на том мјесту је заправо била симболика заустављања агресије једне на суверену државу. И, на најбитнију зграду, односно, то гдје је краљ столовао у неком том пренесеном смислу.“ ( ОВДЈЕ на снимку од 13:40 до 14:19)

Тако је човјек који треба да ради на заштити националних споменика БиХ показао како се историја може политички и идеолошки фалсификовати и онда злоупотребити. Господин Капиџић је испољио примјер србофобије који више одговара ратним годинама него данашњој државној заједници БиХ. Наиме, према ономе што је рекао, под „четницима“ и „аркановцима“ он сматра све припаднике српске војске који нису били дио ЈНА, а то значи све јединице које су учествовале у одбрани српског народа на подручјима данашње БиХ. Питамо се само, да ли су „четници“ били и убијени стари сват Никола Гардовић, Бошко и Адмира који су покушали избјећи на српску страну и још близу 3.000 српских цивила са подручја Сарајева и околине који су страдали у протеклом рату. Да ли је то тај „дух Босне“ који је дувео муџахедине да се боре за „Тврткову Босну“. Нешто слично овоме што је господин Капиџић изјавио о „четницима“ можемо читати и у пропаганде НДХ из прве половине четрдесетих година прошлога вијека.

Али, хајде да из угла историјских извора о Стефану Твртку размотримо ријечи господина Капиџића.

Не само да није било агресије из Србије, што је чак и пристрасни Хаг пресудио, него тада је постојала СР Југославија, а не Република Србија. Није дошло до агресије са споља, него изнутра. Прегласавањем српских представника у институција тадашње Социјалистичке Републике БиХ и једностраним и неуставним и неуспјелим референдумом (није гласало двије трећине грађана потребних за признавање референдума), дошло је до грађанског рата у Босни и Херцеговини. Томе треба додати и агресију из Хрватске чије су војне снаге у савезу са муслиманско-хрватским снагама из БиХ, а добрим дијелом уз усташку иконографију, покушали да српски народ поразе и одузму му право да одлучује о својој судбини. Видимо да Капиџић спомиње 2. мај 1992. године, када је наводно Предсједништво одбрањено, али хрватске снаге су већ првих дана марта исте године заузеле Босански Брод, а у току априла су већ били у западној Херцеговини и дијеловима централне Босне и у савезу са локалним муслиманско-хрватским снага починили прве злочине над Србима као онај на подручју Купреса првих дана априла.[1] Прије тога имамо и злочин у Сијековцу код Босанског Брода крајем марта 1992. године

Овдје можемо поставити питање, да ли под тим „босанским духом“ подразумјевамо и рушење споменика писцима Андрићу и Ћопићу прије почетка сукоба у БиХ, рушење или запуштање споменика посвећених НОБ-у и „жртвама фашистичког терора“.

Нисмо сигурни ни да је у „босанском духу“ подизање споменика турским освајачима Босне и Херцеговине и називање џамија по њима. То је свакако у муслиманском духу, ако гледамо да се ислам тиме ширио и учврстио у овом дијелу Европе, али шта са тим има „босански дух“ који глорификује краља који се крунисао као хришћанин? Сумњамо да би „босански дух“ који настоји да баштини средњовјековне традиције, могао бити толерантан према султану Мехмеду II Освајачу који је према историчару Енверу Реџићу, одвео у ропство 100 000 људи са подручја територија које чине данашњу БиХ.[2]

Кад смо код „заустављања агресије“ коју би по Капиџићу требала да симболизује Тврткова подигнута рука, онда то можемо читати само као симбол одбране од страног освајања Тврткове државе у којој су главни државотворни народ били Срби. А та руке, али и мачеви Тврткових војника, били су исукани заједно са мачевима војске кнеза Лазара и Вука Бранковића, против турских освајача на Косову пољу.

Знамо да је Алија Изетбеговић маштао о уједињењу свих муслимана свијета, а Капиџић га индиректно сматра другим Твртком када каже да је зграда Предсједништва одбрањена „односно, то гдје је краљ столовао у неком том пренесеном смислу.“ Питамо се, како би Твртко реаговао на Изетбеговића да се нашао с њим 1992. у „најбитнијој згради“? Да ли би га прихватио као свога потомка, или би га ословио као што је султана Мурата након Косовске битке ријечима из свога писма Трогиру из августа 1389. године, гдје за Мурата пише: „охоли сатанин син и слуга (superbum satanae filium et ministrium), непријатељ Христовог имена и цијелог људског рода и православне (праве) вјере (ortodoxae fidei inimicum)…“[3]

Нисмо сигурни да би муџахедини који су дошли у БиХ да се боре против Тврткове  „православне (праве) вјере (ortodoxae fidei inimicum)…“, били савезник које би Твртко да је којим случајем васкрсао 1992. године у Сарајеву, примио у своје редове. Прије да би Твртко био савезник онима „са брда“, као што је његова војска била на Косову пољу.

Извор за насловну фотографији: интернет

[1] Борис Радаковић, „Хрватске војне и паравојне формације у БиХ 1991-1995“, у: „Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату – Историјски преглед, друго измјењено издање, Бања Лука 2018, 67.

[2] Enver Redžić, „Sto godina muslimanske politike u tezama i kontroverzama istorijske nauke – Geneza ideje bosanske, bošnjačke nacije“, Sarajevo 2000, 18.

[3] Дејан Дошлић, „Краљ Стефан Твртко Котроманић и Косовска битка“, у: „Косовски завјет: историја и култура памћења у Републици Српској“, рад доступан на овом ЛИНКУ