Преко друштвених мрежа, разних медија, одређених политичких организација,  али некад и из пера историчара који симпатишу комунистички покрет, можемо читати да су у великој њемачко-хрватској офанзиви на Козару 1942. (10. јун-18. јул), као савезници њемачких и хрватских снага учествовали и српски четници. Заговорници четничког учешћа у офанзиви на Козари често се позивају на њемачке изворе, који наводно, наводе да су и четници атаковали на партизане и српски народ на Козари. Зато ћемо овдје да анализирамо њемачка документа о офанзиви у којима се наводно спомињу и четници.

Фридрих Штал, главнокомандујући велике њемачко-хрватске офанзиве на Козару у прољеће-љето 1942. године, издао је Проглас пред офанзиву (5. јун) у којем даје на знање да у току офанзиве преузима власт у своје руке на оперативном подручју борбене групе „Западна Босна“ и да „Њемачке и хрватске чете на операционом подручју западне Босне стоје под мојом заповједи.“ Као што видимо, не спомиње никакве четнике, што је недвосмислена  потврда да четници нису учествовали у офанзиви на Козару. То ипак не смета неким острашћеним неокомуниситма да тврде како сe под „хрватске чете“ може мислити и на четнике, зато што су неке четничке јединице потписале споразуме  са НДХ и Нијемцима о ненападању и борби против комунизма. Пренебрегавају чињеницу да се у свим хрватским и њемачким документима четници наводе посебно у односу на друге зараћене стране.

Према једном њемачком извјештају, четници су 13. јуна водили борбе са партизанима на простору око Бронзаног Мајдана.[1] То симпатизери комуниста користе као доказ да су четници као савезници учествовали у офанзиви на Козару. Међутим, на карти коју доносимо испод текста, види се, да су партизанске снаге биле дошле до Бронзаног Мајдана, Бистрице и Пискавице, угрожавајући четничку територију, тако да су четници морали да воде борбу против партизана који су били у офанзиви. Подручје око Бронзаног Мајдана је једна мања област јужно од ријеке Сане, дакле изван Козаре. Такође, може се поставити питање због чега се партизанске јединице форсирају да са Козаре иду на друге територије, остављајући Козару слабо заштићену од усташки упада из Јасеновца и других усташких упоришта.

У извјештају Штаба Другог крајишког одреда о борбама на Козари , од 13. јула 1942, помиње се да су у борбама за Приједор10. јуна учествовали и четници на страни Нијемаца и Хрвата, те да је том приликом убијено неколико четника и један четнички командант. Међутим, према наређењу Штаба оперативне групе „Западна Босна“ напад на Приједор изводила је група под командом Фридриха фон Ведела у чијем саставу се налазило 7.553 воника, од тога 3.121 њемачки и 4.432 хрватска војника, док се евентуалне четничке јединице не помињу зато што нису ни учествовале у нападу на Приједор.[2]

Генерал Штал који је 5. јуна у свом Прогласу прецизирао које снаге су под његовом командом и тамо није наве четнике, на крају офанзиве је располагао са подацима о броју страдалих војника под својом командом. Међу њима је Нијемаца: 69 мртвих, 160 рањених и 7 несталих; Хрвата: 445 мртвих, 654 рањених и 498 несталих. То што не наводи четнике међу жртвама своје војске не значи да су они били отпорни на метке, него да нису ни учествовали у борбама на Козари.[3] Чак, у том документу се каже, да се четничке снаге које се налазе између Сане и Јајца сумњиво држе зато што су „веома узнемирене због акција изведених у готово сасвим чистим православним подручјима западне Босне.“[4]

Око наводног ангажовања четника током офанзиве на Козару, партизански официри, Мирко Пекић и Драгутин Ћургуз у књизи „Bitka na Kozari“ пишу:

„На радним картама штаба борбене групе ‘Западна Босна’ приказано је 1000 четника Раде Радића на Црном врху, 300 четника Тешановића на Чемерници и двије чете четника Дреновића на Мањачи“.

На основу ових података није тешко закључити, да су наведене четничке јединице биле далеко од Козаре, односно да су се налазиле на својим теренима око Бање Луке, Челинца, на Мањачи и Чемерници. Другим ријечима, четничка нога није ни крочила на Козару, а камоли да је клала српски народ. Чак и поменути аутори дозвољавају могућност да се радило  „о индиректном учешћу четника, односно да су „Споразумом са усташама и Нијемцима они преузели на себе дио положаја за одбрану Бањалуке и на тај начин омогућили масовније учешће усташко-домобранских јединица на Козари“.

Разумљиво је, да они као комунисти и учесници рата, морају некако да увуку и четнике у причу о Козари, јер је комунистичка пропаганда настојала у току и након рата, да изједначи четнике са усташама. У томе се није имало мјере, па тако након завршене офанзиве на Козару и огромног страдања српског становништва, комунисти на својим састанцима као главне непријатеље виде четнике, а не снаге НДХ. Сматрамо да то довољно говори о идеолошкој острашћености комуниста која се некако морало оправдати и преко литературе настале након рата у комунистичкој Југославији. Али, зато у збиркама записаних сјећања учесника рата са Козаре и околине, објављених у 6 томова, нема помена да су четници учествовали у борбама или злочинима на неком дијелу Козаре у току поменуте офанзиве.

Зато њемачки извори јасно кажу да су четници себе видјели као заштитнике српског народа или како пише у извјештају 714. дивизије из септембра 1942: „Четничке јединице себе виде као чуваре српског народа у Хрватској и осећају се позваним да заштите православно становништво од напада усташа. Понашање према њемачком Вермахту тренутно се може описати као потпуно коректно.“

Са друге стране, има извора који нас супућују да су локални четници у којима је било и оних који су из партизана прешли у четнике, а који су се углавном налазили у селима јужно од путне комуникације Приједор-Бања Лука, настојали да спасу што више затворених Срба или да одврате хрватске власти од отимања српске имовине. Такав је случај са ослобађањем српских сељака из логора „Циглана“ у Приједору. У првим данима августа 1942. године, из логора с епочињу пуштати преживјели цивили. Тако је 7. августа,  кућама у село Бистрицу, послато „700 жена и дјеце“. По свједочењу спашених, за Србе су се заузимали локални четници.

Један од пуштених сељака из Бистрице, Миличевић Чедо, свједочи: „Био сам два мјесеца у Приједору, да није било четника, ми би били побијени, сви.“ На ово се надовезује и свједочење Јована Паспаља: „Ти су људи (четници) инсистирали за логор Приједор, да се не би побили људи. Они су долазил, тај Осте (Осте Радуљ), тога сам знао, а и ћаћа ми је причао да је он долазио интервенисати код те команде.“[5]

Четнички командант Вукашин Марчетић, трудио се да пријетњама упућеним хрватским властима заштити српско становништво села Буснова, Томачице у Гаћана. О томе можемо сазнати из извјештаја Жупске редарствене области у Бањалуци:

„Котар Приједор. Котарска област у Приједору примила је дана 11. новембра 1942. сљедећи допис: ‘Штаб Мањачког пука Мањача’ број: службено, 9. новембра 1942, на терену. Среском начелству Приједор. Данас ми је моја патрола предала, г. Баче Мату и Вершића Марка, који су упућени у српска села Буснове, Томашицу и Гаћане, тиме да тамо пописују неке залихе жита. Наслову напомињем да се у тим селима извршени пописи вишкова житарица и биће подјељени по оним селима и оним људима који су хрватске власти и усташке власти опљачкале, а која су то села ваљда вам је то познато, и у њима сте показали ‘хиљаду година хрватске културе’. Напомињем, да ће сваки онај који пође са сличним намјерама прије него се подмире опљачкани Срби бити сматран као пљачкаш српског народа и према њему ће се поступати према четничким прописима – законима. Ако будете употријебили силу одговорићу силом, па коме опанци коме обојци, а четници када бране свој народ не боје се смрти. Вук. Ј. Марчетић.“[6]

[1] National Archive Washington, T501, roll 248, frame  289   https://www.znaci.org/images/NARA/T501_248_0289.jpg

[2] Марко Јанковић, „Дубички 20. вијек“, Бања Лука 2018, 62.

[3] “Mjesečni izvještaj borbene grupe ‘Zapadna Bosna’ od 6. avgusta 1942. komandujućem generalu i komandantu u Srbiji o vojno-političkoj situaciji u zapadnoj Bosni i Baniji i mjerama koje treba preduzeti za uništenje partizanskih snaga“, Zbornik dokumenata…, Dokumenti njemačkog rajha, tom XII, knjiga 2, 614.

[4] Исто.

[5] Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42: НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42 – Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018, 245, фуснота 614.

[6] Ведрана Адамовић, „Године страдања 1941/42: НДХ и њени злочини над српским народом у Приједору и околини 1941/42 – Прилог проучавању злочина геноцида над српским народом у Поткозарју“, Приједор, 2018, 245-246, фуснота 614.