Колега Хуснија Камберовић из Сарајева, иначе дописни члан АНУБиХ, објавио је збирку својих текстова под насловом „Хисторичар у јавности“, у којој је скупио 36 радова. Сарајевско „Ослобођење“ доноси чланако поменутој публикацији под насловом „Дубоки континуитет Босне/БиХ“ са неколико цитата из књиге колеге Камберовића. Изабрани цитати насотје да покажу континуитет Босне и Херцеговине од средњег вијека до наших дана, као и да је у БиХ био највећи антифашистички покрет. Чланак можете прочитати на сајту „Ослобођења“ тако да нећемо овдје наводити цитате, него само наше аргументе против теза колеге Камберовића понуђених у поменутом чланку.

Кад смо код наводног континуитета БиХ у посљедњих више од 1000 година, већ сам наслов нам говори да континуитета нема. Наиме у средњем вијеку није постојала држава БиХ, него су на тој територији биле организоване мање средњoвјековне државице или аутономне управнје области, као што су: крштена Србија коју помиње Константин VII порфирогенит средином 10. вијека и у њој спомиње малу земљицу Босну, као саставни дио Србије. Новинар који је смишљао наслов овог чланка, није могао да се одмакне од наратива које се форсира у Сарајеву да се држава назива искључиво „Босна“, а Херцеговина се прећуткује. Зато коса црта послије Босне па скраћено „БиХ“ да се укаже како се мисли и на данашњу државну заједницу коју чине Република Српска, Федерација БиХ и дистрикт Брчко. Али, ако постоје Бошњаци, онда би морали постојати и Херцеговци јер је држава састављена од двије географске цјелине, а први носе национално име по Босни.

Такође, у средњем вијеку постојала је бановина Босна, али не и бановина Херцеговина, што само по себи брише могућност континуитета. Босна је тада обихватала само простор између данашњег Сарајева и Тузле. Затим Постојале су још Хумска земља коју је добио на управљање Растко немањић док се није замонашио и постао први српски архиепсикоп Сава. Хумом је влчадоа и рођени брат Стефана Немање, кнез Мирослав, иза кога је остало познато Мирослављево јеванђеље.

Затим постојале су још управне области Соли, Усора, Доњи Краји, Неретљанска област. Владари земљице Босне су постепено, вијековима, ширили совју власт на друге дијелове прве Србије, све док краљ Стефан Твртко није крунисан за српског краља. Са српском круном преузео је на свој двор и многе традиције Немањића, које је називао својим родитељима и прародитељима „господом српском“. Е сад, можемо ли говорити о контину нпр. краља Стефана Твртка који је за заштитника узео Светог Стефана и званичног Сарајево које се жали на крсну славу Републике Српске Светог Стефана, као на нешто што дискриминеши Бошњаке, тј. наводне потомке краља Стефана Твртка?

Може ли бити континуитета између краља Стефана Твртка који након Косовске битке, сматрајући да је његова војска побједила турску војску, пише писмо граду Трогиру у којем турског владара назива „охоли сатанин син и слуга (superbum satanae filium et ministrium), непријатељ Христовог имена и цијелог људског рода и православне (праве) вјере (ortodoxae fidei inimicum)…“ и данашњих џамија које носе име по султану Мехмеду II Ел Фатиху (Освајачу) који је завршио освајање територија данашње Босне и Херцеговине (Хумске земље) и одвео у ропство велико број становништва ових територија?

Када смо код антифашизма на територијама које чине данашњу БиХ, Камберовић је мишљења да је БиХ „bila jezgro antifašističkog pokreta, ovdje su bile najbrojnije antifašističke jedinice, ovdje su izvojevane najveće pobjede protiv fašizma, BiH je afirmirala jugoslovenski antifašizam u svjetskim razmjerama.“

Оно што настоји индиркенто рећи, да су и муслимани дали „пресудан“ допринос побједи антифашизма на просторима БиХ, чак, да једино они данас његују тековине антифашизма у које спада и недјељива БиХ и слично. Са друге стране, наводећи географске територије Босну и херцеговину као центар антифашизма (оног под вођством комуниста), настоји замаскирати да су ту антифашистичку борбу углавном водили припадници српског народа. Јер, устанак против НДХ и њених савезника започиње на доминаннто српским етничким територијама и то због Геноцида над Србима у НДХ у којем масовно као егзекутори учествују и припадници муслиманског народа. Да антифашизам није био прва опција муслимана у БиХ почетком устанка против НДХ, знали су и комунисти.    Светозар Вукмановић „Темпо“ је на састанку Покрајинског комитета КПЈ јула 1941. године у Сарајеву, овако то објаснио својим партијским друговима: „Ако желимо да муслиманско и хрватско становништво пређе на нашу страну у ближој или даљој перспективи, партизански одреди морају избјегавати нападе на муслиманска и хрватска села. Чак не би требало да траже ни храну ни одјећу из тих села. Сав терет борбе у прво вријеме треба да падне на леђа српских сељака. Муслиманским и хрватским селима морамо гарантовати потпуну безбједност.“^[1] Такође, муслимани су у НДХ на просторима који чине данашњу БиХ чинили већину војске НДХ. Тако у Босанској Крајини 1941. године чине 75% домобрана,[2] а у усташким формацијама на простору читаве данашње БиХ у Другом свјетском рату чинили су нешто преко 50%.[3]

Поред мноштва доказа о директном учешћу муслимана у Геноциду над Србима у НДХ, ту су и свједочења муслимана који су били у КПЈ и партизанском покрету. Један од њих, генерал Хамдија Омановић изјавиће на трећем засједању ЗАВНОБИХ-а 26. априла 1945. у Сарајеву између осталог и „ми Муслимани морамо признати да се огромна већина Муслимана нашла на страни окупатора.“ Заслуге у антифашистичкој борби најбоље се виде кроз жртве дате у самој борби. Национална структура страдалих партизана у БиХ је оваква: Срби 78,12%, Муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.[4] Ту треба имати у виду, да је у прве три године, када су вођене најтеже битке против НДХ и Нијемаца, приступање муслимана и Хрвата партизанима било веома слабо. Ријечи једног муслиманског сељака забиљежене у партизанском извјештају из новембра 1943. године, сликовито говори о ставу муслимана према антифашизму: „Шта сте ви навалили да ми идемо у војску. Доста што се ми против вас не боримо. Пустите ви нас на миру.“^[5]

Током протеклог грађанског рата у  БиХ, у саставу тзв. Армије РБиХ налазиле су се и формације ХОС-а које су биле састављене од Хрвата и Муслимана. Хосовци су његовали усташке традиције што се јасно види по њиховим ознакама и њиховој химни гдје се отворено величају усташе.

Колега Камберовић наводи и како су комунисти „bili vodeći, ali ne i jedini, dio antifašističkog pokreta…“, али бих га подсјетио да су савезници осим партизана као антифашисте сматрали само још Југословенску војску у отаџбини (четнике, дражиновце), а никакао муслиманске „аутономаше“ који су једни од Нијемаца, други од Италијана тражили аутономију за БиХ са муслиманском доминацијом. Војска те аутономне БиХ требале су бити снаге које су између осталог учествовале у злочинима над Србима у источној Босни.[6]

[1] S. Vukmanović „Tempo“, Revolucija koja teče – memoari, Beograd, 1971, 194.

[2] „Predstavka vakufsko-mearifskog povjerenstva u Prijedoru od 23. septembra 1941. upućena nekim uglednim muslimanima o zapostavljanju muslimana Hrvata u NDH i njihovoj upotrebi za zlodela nad Srbima“, u: „Zločini na Jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu, Zbornik dokumenata, I, Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945, Beograd 1993, 725-729.

[3] Srećko Đaja, Politička realnost Jugoslovenstva (1918 -1991) – S posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo – Zagreb, 2004, 260.

[4] Драган Цветковић, Босна и Херцеговина-нумеричко одређивање људских губитака у другом светском рату, Зборник радова Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, Београд, 2009, 93-94.

[5] Izvještaj Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu od 12. novembra 1943. god. Pokrajinskom komitetu KPJ za Bosnu i Hercegovinu o stanju u Bosanskoj Krajini“, u: „Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, IV, knj. 19, Beograd 1959, 172.

[6] Šaćir Filandra, „Bošnjačka politika u XX stoljeću“, Sarajevo 1998, 174-175.